Borska beležnica Mikloša Radnotija: Hronika najavljene smrti (II deo) Mikloš Radnoti ostavio nam je Borsku beležnicu kao monumentalan i potresan dokaz da je pesnička reč neuništiva i u vremenima stradanja, piše profesor Zoran Paunović.

(Prvi deo eseja može se pročitati ovde)

Istinitost, u jednom od faktografskog mnogo višem i plemenitijem smislu, jedna je od ključnih odlika pesama u Beležnici. Takvom istinitošću prožeta je i pesma „Pismo ženi”. Radnotijeva istina uvek progovara neposredno i jasno, pa je već u osam stihova prve strofe zgusnuto izložen skup osnovnih motiva od kojih je pesma sačinjena: zastrašujuća pustoš i zaglušujuća tišina (kriknem, jer tišina urla mi u uvu); ratom pregažena Srbija, koja više nije kod kuće, a ono što je od nje ostalo, pretvoreno je u tamnicu; i naravno, ona kojoj je pesma posvećena, pretvorena u viziju, tačnije u glas koji se kao životodavni zrak svetlosti provlači kroz teške i košmarne logoraške snove. Taj halucinantni zvučni doživljaj rađa se iz čežnje, snažne i čiste, razorne i isceljujuće u isti mah. Takva čežnja neretko ume da odluta iz stvarnosti i stvori neku samo svoju realnost, no ovde se to ne događa. Pesnik se sam obračunava sa svojom iluzijom, rečima: stvarnost si bila, sad si san i mašta, i nakon takvog suočavanja s istinom, kao da se sunovraćuje u ambis. Otud neobično opkoračenje između druge i treće strofe, veliko kao provalija. Iz sanjarenja u buđenje padam, stih je u kome kao da odjekuje početak Disove pesme „Tamnica” (To je onaj život gde sam pao i ja), kao da Kiš u ulozi prevodioca, možda i nesvesno, želi da motivom stradanja poveže dva velika pesnika koji se iz svojih ratova – Dis iz Prvog, a Radnoti iz Drugog svetskog – nisu vratili kući. No dok u Disovoj pesmi pad u život označava početak tegobnog zemaljskog bitisanja, Radnoti se budi da bi sagledao njegov kraj. Vizija plavih očiju nasred nebesa samo je trenutno odlaganje tog kraja, jer nebo će ubrzo prekriti avioni, a zemlju bombe iz njih. Kad se raziđe dim, nema više sanjanih očiju i glasa: ostaje samo logor.

Poezija, dakle, ne samo da u logoru ne gubi smisao, već postaje dragoceno sredstvo preživljavanja: ne samo za one koji umeju da je pišu, nego i za sve koji umeju da je čuju. Ona nije beg od stvarnosti, već svest o stvarnosti, i o tome da joj se čovek, onda kada je opaka i preteća, može i mora suprotstaviti – ponekad ratničkim gnevom, a ponekad, jednostavno, lepotom. 

A u logoru, Mikloš Radnoti je i za one koji su u njemu videli nešto više od običnog zatočenika, bio samo profesor koji tu i tamo piše i nekakve pesme. Nisu znali da sudbinu dele s jednim od najistaknutijih pesnika svoje generacije – niti im je u takvim okolnostima to moglo biti važno. No profesorska vokacija tog pesnika, ispostaviće se, za neke od njih postaće i te kako važna. Mikloš Radnoti, po zvanju profesor književnosti, književnost u školi nikada nije predavao. Ali jeste u logoru: nedeljom je nevelikoj grupi zainteresovanih držao mala predavanja, najčešće o poeziji. Učinak tih predavanja ponajbolje sumira sećanje jednog od slušalaca, Oliver Hološ mu je ime: „Neka lepota se otvorila preda mnom, koju do tada nisam osećao, za koju do tada nisam znao”[8]. Poezija, dakle, ne samo da u logoru ne gubi smisao, već postaje dragoceno sredstvo preživljavanja: ne samo za one koji umeju da je pišu, nego i za sve koji umeju da je čuju. Ona nije beg od stvarnosti, već svest o stvarnosti, i o tome da joj se čovek, onda kada je opaka i preteća, može i mora suprotstaviti – ponekad ratničkim gnevom, a ponekad, jednostavno, lepotom. 

Trezvena, dostojanstvena svest o okolnostima koje ne ostavljaju gotovo nikakvu nadu u izbavljenje (sva sam svoja nadanja / odmerio), iskazana u „Pismu ženi”, karakteriše i pesmu „Koren”, s tim što umesto melanholije, u njoj preovladava stoicizam mučenika. No „Koren” je pre svega pesma o umetnosti preživljavanja: pesnik u pesmi, a čovek u prirodi traži snagu, koje mu ponestaje. Tercinama koje imaju ritam ravnomernih udaraca teškog čekića, ovde je i zvukom dočarana ubistvena, opresivna jednoličnost života ograđenog bodljikavom žicom (ili života uopšte): Na mišici crv mu spava, / na kolenu crv mu dremlje, / svet procrvlja iznad zemlje. Koren, međutim, kao simbol žilavosti i istrajnosti, nastavlja da postoji – naravno, zahvaljujući snu (san mu grana rascvetana). A čovek opstaje posredstvom pesničkog poistovećenja sa korenom: Sad sam i ja, evo koren, / međ’ crvima živim, tih, / tu se rađa i taj stih. Odjeci romantizma, naročito engleskog, u Radnotijevoj poeziji nisu retki: njegovo kontrastiranje jave i sna blisko je onom u poeziji Džona Kitsa, a njegova metaforika prirode u koju staje sve što se o ljudskom bitisanju može reći nije nesrodna Šelijevoj. Poistovećenje s korenom stupanj je više u tom romantičarskom doživljavanju sveta, utemeljenom na panteističkom uverenju u jedinstvo svega živog i neživog na zemlji; na tom se uverenju i zasniva ideja o neprolaznosti ljudskog postojanja: oni kojih više nema i dalje žive u svemu što nas okružuje. Takvo uverenje u logoru je na teškom iskušenju: otud sumoran završetak pesme, u kome, istina, opstaje vera u neuništivost života (Postah koren, cvet sam bio), ali se nazire i slutnja kraja (sudbine me rani mač, / nada mnom testere plač). Pesma je napisana 8. avgusta 1944; naslućeni kraj odista nije bio daleko. 

Kuda to kliziš u blatište prošlosti, gizdavi stolu, pitanje je koje pesnik postavlja na početku pesme „A LA RECHERCHE…” Njen naslov jeste aluzija na veliki Prustov roman u kome su prošlost, i sećanje na nju, višeznačno određeni u rasponu od uzroka preteškog jada do izvora utehe. Navedeni stih, međutim, više nego na Prusta podseća na Remboa (Nekada, ako se dobro sećam, moj život je bio gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj su sva vina tekla, stihovi su kojima počinje njegova pesma „Boravak u paklu”), pa i na Crnjanskog (prošlost je gadan, mutan bezdan…). U ratu, i u logoru, nema lekovitih sećanja: lekovita je samo nada, dok su sećanja temelj razorno bolne svesti o onom što smo imali i što više nikad nećemo imati. Nepovratnoj prošlosti u ovoj pesmi pripada i ono što je najdragocenije –  umetnost (stihovi su jatom lepršali u blagoj svetlosti lampi); ta umetnost bila je život, a sad života nema. Nema ni budućnosti, jer postoji samo istorija, bolna i preduga (kako bi to rekao jedan drugi pesnik). Istorija sveta je istorija ratova, implicitno zaključuje Radnoti, i postavlja niz retoričkih pitanja o tome kuda je i kako nestalo sve što je vredelo (Gde je noć ona, ona krčma, onaj sto pod lipama? / gde su oni što još žive, oni što ratuju?). Ta su pitanja postavljena iz perspektive u kojoj pesnik sebe određuje sintagmom nemi rob, pri čemu je ovo nemi strašnije od rob, jer sužanj čuva svoju slobodu dogod je u stanju da peva o njoj (to što ne zna da sloboda neće umeti da peva, samo uvećava i produbljuje lepotu njegove pesme): kad zanemi, zajedno s presahlim rečima iščezava i ideja slobode. „A LA RECHERCHE” se okončava upravo slutnjom pesničke zanemelosti i konačnog kraja (jer svemu što je bilo smrt će drugi izgled dati), i nečijih tuđih života koje će živeti neki drugi, nepoznati ljudi (piće iz naših čaša oni što nesahranjeni spavaju u šumama dalekim i na pašnjacima tuđim): čovek je prolazan (naročito u ratu), ali je život večan.

Dugačak, mnogosložni Radnotijev stih odgovara Kišu, delom i stoga što je po zvuku i ritmu bliži proznom iskazu, posebno onda kad je nerimovan, kao u „Osmoj eklogi”. Dovršena 23. avgusta, to je i poslednja pesma nastala u logoru Hajdenau. To da je poslednja u njoj se može osetiti pre svega po tome što nema realističkih logorskih detalja: iznuren višemesečnim mukotrpnim preživljavanjem u paklu logora, pesnik kao da želi potpuni beg iz užasne stvarnosti, te nastoji da je prevaziđe posredstvom parabole uobličene u vidu dijaloga između Pesnika i Proroka. Osnovni motiv u tom dijalogu je gnev, gnev zbog nemoći da se nešto, bilo šta, učini kako bi se svet izbavio od predstojeće apokalipse; ta nemoć slična je bespomoćnoj žudnji logoraša da se nađe s druge strane žice. Reč je, dakle, o transpoziciji najdublje ličnog jada u nihilističku spoznaju ljudske niskosti (ta čovek je niži od skota!) koja dovodi do nepojamnih zločina i vodi neminovnoj propasti čovečanstva. Gnev je pokretački motiv, ali istovremeno i destruktivna sila: to se najjasnije vidi iz mraka logora. Pred licem apokalipse, žudnja za slobodom pretvara se u čežnju za večnošću: i jedno i drugo, međutim, ostaje nedohvatno.

U vreme nastanka „Osme ekloge”, kroz logor Hajdenau već se bila pronela vest o savezničkom iskrcavanju u Normandiju. Ta vest zazvučala je kao glasna najava konačnog svršetka rata: među stražarima podstakla je veru u tajno oružje koje će sprečiti sve izgledniji poraz Nemačke i doneti potpuni preokret u ratu; među zarobljenicima, probudila je nadu u povratak kući. I jedno i drugo, ispostaviće se, bilo je iluzija. Nemačko tajno oružje nije postojalo; logoraši, doduše, jesu krenuli na put – ali ne kući.

Taj put je za četiri stotine zatočenika logora Hajdenau počeo 29. avgusta. Putovalo se, naravno, najvećim delom pešice, usiljenim maršom (oko trideset kilometara na dan), pod nadzorom mađarskih, kasnije i nemačkih stražara. Dužina puta zavisila je od izdržljivosti putnika: oni koji zbog iscrpljenosti, gladi, bolesti ili gubitka želje za životom nisu mogli dalje, jednostavno su ubijani, na usputnim stanicama i između njih.

Prvog dana prevalili su tridesetak kilometara i stigli do Bora. Tamo će, u opustelom logoru „Berlin”, provesti dve nedelje, a potom ponovo krenuti na put: Hajdenau (još jednom, za oproštaj), Žagubica (blizu nje jedan oficir je logoraša koji je s njive ubrao klip kukuruza prekim sudom osudio na smrt streljanjem, i sam izvršio smrtnu kaznu), Beograd (kroz koji su, diskrecije radi, sprovedeni po mraku: građani koji su ih ipak primetili, dobacivali su im hranu i cigarete), Pančevo (tu su počela masovna streljanja, i učestale pojedinačne egzekucije: ubijan je svako ko bi zaostao, ili iz bilo kog razloga istupio iz kolone), Titel (tu su počeli da odbacuju suvišan teret, pre svega ćebad: jeste bivalo sve hladnije, ali su s osipanjem njihove snage i ćebad postajala sve teža), Novi Sad (gde su posle dužeg vremena dobili čestit obrok, a oni srećniji čak i priliku da se okupaju), Crvenka (koja je postala poprište prvog masovnog streljanja iznemoglih), Sivac (tu je ubijen Mikloš Lorši, violinista koji je i pod pretnjom smrti odbio da se rastane od svog instrumenta), Mohač (gde su potpuno iznureni logoraši desetak dana radili u jednoj fabrici kože: njihovim čuvarima očito je bilo stalo da i poslednji atom snage zatočenika bude svrsishodno iskorišćen), i konačno, Abda. Abda.

Na tom putovanju stradalnika nastale su poslednje pesme Mikloša Radnotija. Prva među njima nosi ironičan naslov „Razglednica”. Označena je datumom 30. avgust, i odrednicom „u planinama” – no čak i kad ne bi bilo tih spoljašnjih podataka, iz same pesme bilo bi jasno da je nastala na početku marša. Jer, Radnoti je pesnik sklon preciznoj toponimiji, pa tako već u prvom stihu „Razglednice” kaže: Iz Bugarske divlja topovska kanonada, i po tome je jasno da su zapravo tek krenuli iz borskog logora. Da je reč o početku puta, primetno je i po energiji kojom su stihovi nabijeni (tiskaju se ljudi, stoka, kola, misli / put se ržuć vraća, oblaci se stisli); iz dana u dan, te će energije biti sve manje. A dok je ima, ona najvećim delom izvire iz ljubavi (Ti večno si u meni sred tog komešanja), no ta ljubav nije nimalo romantična, niti na bilo koji način idealizovana; u skladu s okolnostima, ona je nema, ko anđeo kad sluša ropac, / il ko u trulom stablu strvokopac. Ova silovita i zastrašujuća poređenja dočaravaju svu tragiku borbe za opstanak, pred kojom je čak i ljubav zanemela. Jedino muze, izgleda, i pod kanonadom topova koja se čuje odnekud iz Bugarske, odbijaju da zaćute.

„Usiljeni marš” središnja je pesma malog ciklusa nastalog na Radnotijevom poslednjem putovanju. Reč je o jednoj od onih sasvim retkih pesama čiji će čitalac (ili, još bolje, slušalac), čak i ako ne razume jezik na kojem je napisana (ili onaj na koji je prevedena), osetiti o čemu govori – kao i to da ju je napisao veliki pesnik. Jer, u muziku stiha ugrađen je ritam satirućeg koračanja, posrtanja, padanja i (možda) ustajanja: cezura koja nadvoje raspolućuje svaki stih, trenutak je u kome se dramatično sukobljavaju očaj i nada, želja za smrću i žudnja za životom, a potom pesma, kao posrnuli logoraš, kreće dalje: pobedu, makar privremenu (a sve su takve pobede ipak samo privremene) odnose nada i život. Ti mali trijumfi dobijaju još veći značaj zbog toga što se sa svakim pređenim korakom smrt sve jasnije ukazuje kao jedino moguće izbavljenje (Lud je ko se sruši pa ustane posle stanke). Snaga i želja da se posle pada ustane izviru, naravno, iz pomisli posustalog logoraša na to da žena ga čeka    i neka mudrija smrt. No to je energija zablude, jer ipak lud je svako ko se nada boljoj smrti; / nad domom mu se davno    još samo vetar vrti. Slika doma je iluzija, spomen na izgubljeni raj za koji, dok nije postao izgubljen, nismo znali da je raj. Sada taj raj, nestvaran ali i neuništiv, postoji samo u svesti čoveka koji, dok mu smrt dahće za vratom, sanja život. Završetak pesme dramatičan je i neizvestan, ali pun neke očajničke nade, kao da završnim povikom iscrpljeni zarobljenik želi da obodri pre svega samog sebe: Ne prolazi, prijatelju,   zovni me! ustaću opet!

Obećanje je održao: nastavio je da pada i ustaje – i da piše. Sledeća razglednica iz pakla napisana je 6. oktobra. U njenih osam stihova uobličene su dve slike: slika rata (Na devet kilometara odavde gore / stogovi i kuće se ruše) i pastoralnog, idiličnog mira (Ovde još bosom nogom jezero muti / čobanica mlada / i oblake piju, nagnuta nad vodom, / kudrava stada). Ova druga slika deluje stvarnije, kao još jedan dokaz superiornosti umetničke vizije u odnosu na takozvanu objektivnu realnost. No to je, nažalost, i poslednji takav dokaz u Borskoj beležnici, poslednji uzlet pesničke imaginacije koja nadilazi sve ovozemaljske jade i gradi sopstveni svet, koji je ne samo nadmoćan u odnosu na onaj koji nazivamo stvarnim, nego i jedini koji zaista postoji. Dok postoji.

A u Radnotijevoj poeziji, posle ove pesme više ga neće biti. Pesniku je ostalo daha za još jedanaest stihova, da od njih sagradi još dve pesme, dva bolna vapaja na smrt osuđenog. U njima nema nikakvog pokušaja makar i kratkotrajnog bega u neki bolji svet: ostala je samo okrutna stvarnost. Jedini pesnički pristup primeren takvoj stvarnosti jeste poetizovani, ali brutalni realizam (Iz volovskih gubica krvava bala toči), uz metaforičku konstataciju neminovnog (nad nama frkće gnusoba smrti). Tako je u trećoj razglednici; u četvrtoj, poslednjoj, gnusoba smrti je došla po svoje. Ovu pesmu, poslednju pesmu Mikloša Radnotija, treba navesti u celini, ili nikako:

Sruši se kraj njega, telo se prevrnu,
već zgrčeno beše ko struna na mrazu.
Metak u potiljak. – Ovako ćeš i ti, –
šapnuh sebi – polegni na stazu.
Trpljenje procveta u smrt što mori. –
Der springt noch auf – začuh nad sobom,
Krvavo se blato u uhu mi skori.  

Ovo više nije umetničko nadilaženje stvarnosti, niti poetsko izveštavanje o užasima bezrazložnog stradanja: ovo je direktan prenos smrti, sabijen u sedam stihova koji spadaju u najuži krug vrhunskih ostvarenja literature o logorima i stradanju u njima, zajedno sa delima kakva su Solženjicinov Jedan dan Ivana Denisoviča, Kovačićeva Jama, ili Priče sa Kolime Varlama Šalamova.

Ili Grobnica za Borisa Davidoviča, Danila Kiša. Onog istog Danila Kiša koji je prepevao, koji je neizbežno morao da prepeva Radnotijevu Borsku beležnicu. I koji i sada, odnekud, verovatno posmatra Mikloša Radnotija, i vidi ga kako 9. novembra 1944. godine na zaprežnim kolima stiže u Abdu, tačnije na nasip pored reke Rabe; uveren je, kao i tokom nekoliko prethodnih dana, da je to poslednji dan njegovog života – no ovog puta je u pravu; vidi ga kako pogledom samrtnika čežnjivo posmatra prozore obližnje krčme: tamo iza njih je život, u koji on nikad više neće kročiti; vidi ga kako, krvav i u ranama, kopa sopstveni grob; dok kopa, načas podiže glavu i pogled mu se susreće sa saosećajnim pogledom Ilonke Kugler; očajna od želje da mu pomogne i potpune nemoći da bilo šta učini, ta će ga žena ugledati nešto kasnije, kako leži na rubu nasipa, dok čeka red za pogubljenje – i piše, zapisuje nešto u nekakvu malenu beležnicu… 

Mnogo godina kasnije, Ilonka Kugler će se prisetiti tog dana, i sažeti ga u jednu sliku: „Neko je pisao, ležeći okrenut ka državnom putu”. Taj neko, imenom Mikloš Radnoti, ostavio nam je Borsku beležnicu kao monumentalan i potresan dokaz da rukopisi ne gore, da ih nije moguće sahraniti u zajedničkoj grobnici, i da je pesnička reč neuništiva i u vremenima stradanja.

(kraj)

Piše: Zoran Paunović
Izvor; Digitalni zavičaj
*Tekst prenosimo uz dozvolu autora

***

[8] Gabor Tolnai, op. cit., str. 27

***

Prof. dr Zoran Paunović bio je nedavno gost podkasta Vredno priče i govorio o Uliksu Džejmsa Džojsa. Čitaocima svakako preporučujemo ovu epizodu.