Ferenc Molnar, mađarski dramaturg i pisac, svima nama je kao autor bio formativan preko svog slavnog dečjeg romana Dečaci Pavlove ulice. Ovaj put, prenosimo vam nekoliko segmenata iz njegove knjige Pero (u originalu Toll, 1928), koja ima podnaslov “Zbirka kratkih istinitih priča, beleške, zapisi i kurioziteti”. Tekstove je preveo pisac i muzičar Daniel Kovač, koji navodi o knjizi da se “sastoji od 68 tekstova koji fantastično opisuju epohu između dva svetska rata. Od potresnih skica sa ratišta na kojima je pisac zaglavio kao mladi ratni reporter, preko posleratnog pozorišnog i mondenskog života Budimpešte, poseta Parizu, Veneciji i Njujorku”.
* * *
6.
Pričao je Vampetič, pokojni stari Vampetič, za stolom pokojnog Edea Ujhazija, jednog leta, u podne, u hladu velikog drveća njegove gostionice. Zapamtio sam ovu zgodu zato što ima ukus bidermajera i govori o jednom finom i delikatnom starcu. Ovaj fini i delikatni vremešni gospodin bio je baron Friđeš Podmanicki[1] koji je svakog dana ručao napolju u bašti Vampetiča. Kod starog Vampetiča bio je „genijalni raspad“, veličanstvena kuhinja, puno prometa i buke, previše temperamenta, uz puno nereda. Tako su jednog dana Friđešu Podmanickom poslužili supu u kojoj su bile dve muve. To se nije desilo prvi put. Baron spusti kašiku i kaže konobaru:
– Molim vas, gospodina Vampetiča.
Vampetič pritrčava i duboko se nakloni.
– Dragi gospodine Vampetič – obraća se jedva čujno Podmanicki, mekim, tihim glasom – jako je lepo od vas što pokušavate da pogodite moj ukus, ali otkud vam ideja da volim supu sa baš dve muve? Najljubaznije vam molim, od sada mi supu servirajte praznu bez muva, a muve poslužite posebno, na jednom malom tanjiru, da mogu sam da stavim u supu onoliko koliko mi prija.
8.
Nekada je u Mađarskom pozorištu postojao jedan lep i veliki, takozvani teški ručni rad. Bio je to veoma komplikovan stolnjak u boji čija izrada mora da je trajala mesecima. Pravila ga je blagajnica. Pošto je pozorištu išlo slabo i niko nije dolazio da kupi karte, gospođa je uspevala da ga veze u samoj blagajni. Onda se odjednom dogodila predstava. Ljudi su se tiskali pred blagajnom, telefon je zvonio ceo dan. Jedne večeri uočavam da iza kulisa, dok predstava traje, šaptačica vredno radi na stolnjaku u svojoj rupi. U pauzi mi kaže:
– Ne može blagajnica trenutno, a ja mogu pošto svaki dan ide ista predstava, glumcima ne treba šaptati. Eto, sada ja radim na tome.
Nakon mesec dana odem na blagajnu, kad tamo blagajnica opet veze.
– Nova predstava je propala – kaže – šaptačica dere grlo, a meni niko ne smeta.
Posle se lutajući rad na rukotvorini ustalio u pozorištu. Najlepše stolnjake su napravile zajedno: šaptačica i blagajnica. Onaj ko je želeo da sazna kako ide pozorištu, trebalo je samo da uoči kod koje od njih dve je ručni rad.
Related
Kolm Toubin: Kako sam postao izdavač da bih objavio Krasnahorkaija37.
Ako bih ikada u životu napisao veliko dramsko delo, njegova polazna tačka bi bila da je boravak uveče u pozorišnom gledalištu: kazna. Zamislimo se u dobu kada je inkvizicija mučila žrtve ne samo užarenim gvožđem i stezaljkama za čelo, već i duhovnim torturama, na primer, da polako, ali veoma dugo voda kaplje kap po kap u usta žrtve. Odmaknimo se od svega što se zalepilo za nas pod pojmom „pozorište“ i zamislimo kako jedan inkvizitor čija je ambicija da izmisli nove metode mučenja, izmišlja sledeću kaznu:
„Jednom nedeljno, u određenom času i određenom minutu, žrtva je dužna da naglo prekine sav posao kojim se do tog trenutka bavila i – po lepom ili lošem vremenu – požuri u jednu veliku prostoriju. Veliki prostor tada treba smesta zamračiti i posesti krivca na usko sedište. Mora da sedi tamo tri sata, u mraku, ukočen i nepomičan. Za to vreme zabranjeno je: 1. Izaći napolje, 2. Ustajati, 3. Vrpoljiti se, 4. Okretati leđa, 5. Pričati, 6. Duvati nos, 7. Kašljati, 8. Kijati, 9. Jesti, 10. Piti, 11. Pušiti, 12. Smejati se za svoj groš, 13. Spavati, 14. Čitati, 15. Pisati, 16. Protezati se, 17. Zevati, 18. Gledati u drugom pravcu osim pravo, 19. Preći na drugo sedište, 20. Ne sačekati kraj, 21. Mora se trpeti vrućina, 22. Mora se trpeti hladnoća, 23. Svaku dosadu ćutke istrpeti, 24. Zabranjeno je pokazivati bilo koji oblik ogorčenja, 25. Glasno uzdisati ili stenjati, 26. Bilo šta menjati na odeći: na primer, otkopčati prsluk ili izuti uske cipele, 27. Ne obraćati pažnju, 28. Odmoriti mozak, isključiti se, 29. Promeniti izraz odobravanja ukoliko je to u skladu sa žrtvinim ubeđenjima, 30. Otići tamo u normanoj, udobnoj odeći, 31. Prekinuti i nastaviti u neko drugo vreme. – Osim toga, zabranjene su i druge stvari kojih sada ne mogu da se setim.“
Ovu osobu zatočenu u mraku, ukočenu, ućutkanu, kojoj su zabranjene sve funkcije nazovimo pozorišnim gledaocem, kome najnoviji filantropski običaji dozvoljavaju takvo olakšanje – (ali ne uvek) – da jednom u satu može na nekoliko minuta napolje da protegne noge kako bi olakšao telesne muke i sakupi snagu za nastavak torture. I šta je sad tu dramaturgija? Dramaturgija je nauka koja je sakupila sva ona pravila kojima možemo olakšati položaj ove osobe osuđene na telesnu torturu tako što ćemo razbiti jedan od zidova prostorije i u tom otvoru zida prikazati joj nešto. Međutim, ovo nešto mora da je toliko privlačno da opisana fizička tortura bude prvo podnošljiva, zatim neprimetna i na kraju poželjna za žrtvu. Toliko poželjna da za to čak daje i svoj teško zarađeni novac. Čak i da se polomi da stigne na to.
Ovo bi bio uvodni deo moje dramaturgije. Zatim bi sledila poglavlja koja bi nam govorila: koliko ima niskih i visokih, površnih i dubokih, vulgarnih ili uzvišenih načina da ova narkoza efikasno teče iz otvora porušenog zida prostorije ka paćeniku u agoniji.
39.
Kad se porede dve bezvredne osobe, o jednoj se uvek govori lepo. Kažu: „Adolf piše loše drame, a Odon je u stanju da dostigne Šekspira.“ „Edomer je smešno škrabalo, a Moric je u odnosu na njega Rafaelo.“ „Ištvan muca, Janoš je u poređenju sa njim Ciceron.“ Izgleda da se velika imena više ni ne koriste nizašta drugo nego za žigosanje magaraca.
Pročitajte i tekst o pesmama mađarskog pesnika Miloša Radnotija, koji je preminuo u logirma borskog rudnika tokom II sv. rata, kao i intervju sa mađarskim nobelovcem Laslom Krasnahorkaijem u kome govori o počecima pisanja, komunističkom razdoblju Mađarske, kako je Satantango objavljen…
[1] Friđeš Podmanicki (1824-1907), političar, pisac, poslanik, potpredsednik Budimpeštanskog veća za javne radove, dopisni član Mađarske akademije nauka.