„Neko je pisao, ležeći okrenut ka državnom putu”. Taj neko ležao je na nasipu pored reke Rabe, u selu Abda u Mađarskoj, državni put bio je bečki državni put koji je vodio u pogranični Nikelsdorf, i dalje u Austriju, dan je bio 9. novembar 1944. godine, a žena, meštanka Abde, koja je u svom prisećanju o tom danu izgovorila navedenu rečenicu zvala se Ilona Kugler[1]. A kako se zvao onaj „neko”, mršavi plavokosi muškarac koji je ležao na nasipu i pisao, zapisivao nešto u notes? Pitanje bi bilo mnogo manje dramatično da taj neko nije upravo živeo poslednje sate, možda i poslednje minute svog života: čovek sa nasipa pripadao je grupi zatočenika koji će ubrzo biti ubijeni, hicima u potiljak, i bačeni u zajedničku raku. Ilona Kugler ne seća se kako je čovek bio odeven, ali se seća da je pisao. Pisanje je za njega bilo život, u tom trenutku, ali i u svim prethodnim trenucima njegovog postojanja: u tako bliskom prisustvu smrti valjda i može da piše jedino onaj ko pisanje shvata na tako sudbonosan način, dakle pesnik. Taj neko bio je pesnik, i zvao se Mikloš Radnoti.
Do nasipa na kome će napisati svoje poslednje stihove, Mikloš Radnoti stigao je pešice, prešavši put dug više stotina kilometara, od radnog logora u blizini Bora do Abde. Otkud on u Boru, pitanje je koje je i sam tokom nekoliko meseci logoraškog života verovatno bezbroj puta sebi postavio – on, kao i njegovi mnogobrojni sapatnici. Jer, odlazak na rad u borskom rudniku, za hiljade ljudi prisilno dovedenih od 1942. godine pa do kraja Drugog svetskog rata, značio je u osnovi dve stvari – izvesnost patnje i neizvesnost opstanka. U Boru i okolini bilo je, počev od 1942. godine pa sve do kraja rata, više od četrdeset radnih logora: među najgorima, najčuvenijim po zlu, bili su logori za mađarske Jevreje koji su, u skladu sa sporazumom Nemačke i Mađarske, počeli da pristižu iz Mađarske i Vojvodine oktobra 1943. godine; do septembra 1944. godine, kada je rudnik zatvoren, kroz opake logore s bezazlenim imenima „Berlin”, „Insbruk”, „Vestfalen”, „Hajdenau” i druge, proći će (ili neće proći, pošto ih mnogi neće preživeti) njih oko sedam hiljada. Nakon prestanka rada rudnika, u poznu jesen 1944. godine, Nemci su odlučili da sve logoraše jevrejskog porekla iz Bora prebace u Nemačku. Put je, dakako, trebalo preći pešice – zbog toga ga mnogi nisu ni prešli: stradali su od gladi, iscrpljenosti ili metka, jer su oni koji nisu mogli da nastave put nemilosrdno ubijani još od samog početka tog jezivog marša, u kome ih je samo nagon za samoodržanjem, a ne i bilo kakva istinska nada, gonio dalje, katkad i preko granica ljudske izdržljivosti.
U tom čudovišnom antropološkom eksperimentu, Mikloš Radnoti stigao je do Abde. Usput je pisao pesme; pisao ih je i tokom boravka u borskom logoru, i može biti da je upravo zahvaljujući njima, pesmama, uspeo da stigne dalje, mnogo dalje no što bi mu to pošlo za rukom bez njih. Snagu poezije nije moguće izmeriti kilometrima pređenog puta, niti na bilo koji drugi način – no izvesno je da onaj ko ume da je stvori, ili makar oseti, zna i može više od onih koji tom sposobnošću ne raspolažu. Poslednje pesme Mikloša Radnotija, skupljene u zbirci Borska beležnica, potresna su svedočanstva o zadivljujućim dometima pesničke reči.
Pre susreta s tim pesmama, valja podsetiti na to kako je Radnoti dospeo u Bor. Sudbinu mu je odredio sporazum sklopljen između nemačke organizacije Tot (Todt) i mađarske vlade, koja se tim dokumentom obavezala da isporuči 10.000 radnika za rad u istočnoj Srbiji, pre svega na izgradnji železničke pruge od Bora do Dunava, namenjene transportu koncentrata bakarne rude. (Nakon četrdesetak godina intenzivnog rada i razvoja, rudnik je proizvodio više no što je slabašna saobraćajna infrastruktura u tom delu zemlje mogla da brzo i delotvorno otpremi put Nemačke – za koju je bakar iz rudnika bio od velikog strateškog značaja). Mikloš Radnoti, rođen 1904. godine, po zanimanju profesor književnosti a po vokaciji pesnik, našao se u proleće 1944. godine među 3.000 radnika koje je revnosna mađarska vlada odredila da krenu put istočne Srbije. Za njega, poreklom Jevrejina, bio je to treći prinudni rad tih godina. Slutio je, već prilikom polaska na put 27. maja 1944, da će biti i poslednji.
Zastanimo načas u priči o njemu, da bismo ukazali na jednu uzbudljivu i tragičnu koincidenciju (ako koincidencije uopšte postoje – odnosno, ako ono što nazivamo koincidencijama nisu tek pokazatelji nekakvog višeg kosmičkog poretka u koji nismo u stanju da proniknemo). Naime, u jesen 1944. godine, među mađarskim Jevrejima koji su dopali logora (ali onog u Aušvicu), našao se i čovek po imenu Eduard Kiš. Njegov sin Danilo, kome je tada bilo devet godina, nikad ga više neće videti, ali će na temeljima maglovite uspomene na oca izgraditi lik jednog od najupečatljivijih antijunaka u novijoj srpskoj književnosti; istovremeno, taj traumatični događaj doprineće tome da logori i stradanja u njima postanu opsesivna tema Danila Kiša. Da je jednu od svojih priča posvetio pesniku čija su ga dela i sudbina nadahnuli da postane njegov prevodilac, deo te priče mogao je glasiti ovako: vidim Mikloša Radnotija kako se sa drugim budućim logorašima ukrcava u voz, vidim ga gde sedi na podu furgona zastrtog slamom i jede usoljenu haringu, kojom je zatočenike počastio jedan ljubazni potporučnik, čiji se smisao za humor mogao meriti jedino s njegovom humanošću, koja ga je, humanost dakle, nagnala da im, obnevidelim od žeđi, već nepuna dva dana kasnije predusretljivo dozvoli da se napiju vode, vidim ga gde svome saputniku i sapatniku, doktoru Jožefu Bardošu, govori kako je uveren da neće dočekati oslobođenje, vidim ga kako kroz rešetkasti prozor furgona posmatra vatromet koji je pred zahvalnom logoraškom publikom i nešto manje zahvalnim nemačkim stražarima jedne junske noći priredila saveznička avijacija, vidim ga kako iz otvorenog vagona za prevoz uglja dok se voz primiče krajnjem odredištu posmatra izgladnele i napaćene logoraše, užasnut koliko samim prizorom toliko i spoznajom da je to što vidi pred sobom njegova bliska budućnost, vidim ga kako u Boru, omamljen sparinom, zbunjen i prestrašen izlazi iz voza svestan da je ta neplanirana budućnost upravo počela…
Tako bi nekako, možda, o Miklošu Radnotiju pisao Danilo Kiš. Priču o njemu, međutim, Kiš nikad nije napisao – ali je zato prepevao onu koju je pesnik sam ispričao o sebi u svojim poslednjim pesmama. Tih deset pesama bilo je ispisano u beležnici pronađenoj u zadnjem džepu pantalona jednog od dvadeset dvojice streljanih u Abdi i potom bačenih u masovnu grobnicu. Seljak od koga je u Boru nekoliko meseci ranije Radnoti kupio beležnicu s ćiriličnim natpisom „Avala 5”[2] zasigurno nije mogao da pretpostavi da će u toj sveščici svoje poslednje stihove ispisati jedan veliki mađarski pesnik. Jer, Mikloš Radnoti bi i bez Borske beležnice spadao među velikane mađarske poezije; s njom, on postaje jedinstvena figura u evropskoj i svetskoj literaturi: pesnik koji je u svojim pesmama do bukvalno poslednjih trenutaka života ispisao strašnu i potresnu hroniku najavljene smrti. Svoje sopstvene.
Već se i sam početak njegovog života odvijao pod senkom teških stradanja. Aleksandar Tišma, pišući o Radnotiju u predgovoru izdanja Beležnice objavljenom u Boru 1979. godine, podseća da su prilikom njegovog rođenja, 5. maja 1909. godine, umrli njegova majka i njegov brat blizanac. Ubrzo je ostao i bez oca – i kao da su te tragedije uslovile njegov životni put, vrlo rano je pronašao utočište u književnosti kao svojoj jedinoj pravoj vokaciji. Spadao je, piše dalje Tišma, među učene mađarske pesnike čija se poezija temeljila na nasleđu evropske i klasične književnosti. Isprva sklon pomalo hermetičnom, larpurlartističkom poetskom izrazu, Radnoti postepeno u svoju poeziju sve više uvodi socijalnu tematiku, a onda i sasvim jasnu i vrlo strastvenu antifašističku angažovanost. Okolnosti u kojima je nastala Borska beležnica jesu bile brutalne i neprirodne, no reklo bi se da je njegov pesnički put do ovog dela bio sasvim prirodan: pomalo hladni estetizam obeležio je početak tog puta; nastavak se odvijao u znaku bunta i gnevnih vapaja za pravednijim i boljim svetom; na kraju je usledio krik. Taj krik, to je Borska beležnica.
Preciznost u oživljavanju činjenica iz neposredne stvarnosti, udružena sa prefinjenom metaforičnošću i tananim lirizmom, odlike su koje presudno određuju prirodu Radnotijevog pesničkog rukopisa: te su vrline u potpunosti sačuvane u Kišovom prevodu Beležnice
Otud je nekako sasvim prirodno i to što se o taj krik nije mogao oglušiti Danilo Kiš, trajno zaokupljen tematikom logora kao jednog od najmonstruoznijih izuma u istoriji čovečanstva. Nema podataka o tome kako se i kada Kiš zainteresovao za Radnotijevu poeziju: stoga nije neumesna pretpostavka da je to, interesovanje začeto upravo zahvaljujući pesmama u Borskoj beležnici. Do toga je došlo, po svoj prilici, krajem pedesetih godina, budući da je 1961. godine, u izdanju „Foruma” u Novom Sadu, objavljen izbor iz Radnotijeve poezije, pod naslovom Strmom stazom. U brižljivo pripremljenoj knjizi, likovno obogaćenoj prilozima Miće Popovića, predgovor je, kao i u kasnijem borskom izdanju, napisao Aleksandar Tišma. Za razliku od potonjeg predgovora, Tišma se ovde manje bavi imanentnim odlikama Radnotijeve poezije, a više prirodom njegove inspiracije – ponajpre, dakle, životnim nedaćama i tragičnim okolnostima iz kojih su izvirali njegovi stihovi. „Patnja”, kaže pisac koji je o prirodi nasilja i stradanja pisao kao niko pre ili posle njega u srpskoj književnosti, „ima jednu granicu iza koje više ne stimuliše literaturu”[3]. Radnoti je jedan od retkih pisaca koji su tu granicu uspeli da prekorače – i to Tišmi služi kao osnov za poređenje velikog mađarskog pesnika sa Ivanom Goranom Kovačićem, čija je poema „Jama” u to vreme, i dosta godina nakon toga, bila deo obavezne školske lektire. I jedan i drugi, mračnjaštvu vremena u kome su živeli suprotstavili su „revolt kultivisanog čoveka”[4]; i jedan i drugi, predvideli su u svojoj poeziji svoju smrt, i opisali je potanko, do najjezivijih detalja. To dalje vodi zaključku po kome čitav Radnotijev opus od oko 200 pesama „predstavlja praćenje u stopu i beleženje toga smenjivanja smrti i života […] savesno, skoncentrisano, dnevnički sažeto”.[5] Da li je možda upravo Aleksandar Tišma posredovao u pesničko-prevodilačkom susretu Radnotija i Kiša, pitanje je na koje verovatno nikad nećemo dobiti odgovor; činjenica je, međutim, da Tišma uočava upravo one osobine Radnotijeve poezije koje svedoče o njenoj srodnosti sa prozom Danila Kiša: „smenjivanje smrti i života, u ime života”, „savesno, skoncentrisano, dnevnički sažeto beleženje”, što su odlike koje se kao izuzetno značajne izdvajaju i u Kišovoj prozi. Kada ta poetička svojstva udružimo s Kišovim trajnim umetničkim zanimanjem za sudbine slične Radnotijevoj, dolazimo do na prvi pogled pomalo patetičnog, pa i mistifikatorskog, no ipak neminovnog zaključka: Danilo Kiš jednostavno je morao da postane prevodilac Mikloša Radnotija.
A preveo ga je na sebi svojstven, maestralan način: slavna, ili zloglasna, sentenca Roberta Frosta po kojoj je poezija ono što se izgubi u prevodu, ne važi za Kišove prevode: u njima poezija ne samo da se ne gubi, već neretko biva oplemenjena i produbljena: ne gubeći ništa od najdragocenijih svojstava izvornika, Kiš stvara prevode koji se čitaju kao original. To važi i za njegove prevode pesama Mikloša Radnotija. Preciznost u oživljavanju činjenica iz neposredne stvarnosti, udružena sa prefinjenom metaforičnošću i tananim lirizmom, odlike su koje presudno određuju prirodu Radnotijevog pesničkog rukopisa: te su vrline u potpunosti sačuvane u Kišovom prevodu Beležnice.
Vidljivo je to već u prevodu prve od deset pesama iz Beležnice, čiji je naslov „Sedma ekloga”[6]. Naslov je, dabome, dobila po uzoru na Horacija, čije je Ekloge Radnoti, kao odani poštovalac klasične književnosti, prevodio sa zapaženim uspehom. Osim klasicističkog naslova, međutim, sve ostalo u ovoj pesmi surova je stvarnost – ali stvarnost pesnički sublimirana i preoblikovana u stoički dostojanstven, pa otud i silno potresan iskaz o patnji i stradanju.
Početak pesme gradi sliku sutona u logoru, u kome divlja hrastova ograda obrubljena / bodljikavom žicom i baraka kô da lebde: upija ih veče[7]. Prizor je u potpunosti zasnovan na realnosti logora Hajdenau, smeštenog u planinama tridesetak kilometara severno od Bora. U njemu je Radnoti boravio kao jedan od 402 prinudna radnika počev od 2. juna 1944. godine: u njemu je, u julu, nastala „Sedma ekloga”, prva njegova pesma ispevana u logoru. U toj pesmi, već u prvim stihovima realistička slika logora biva preoblikovana u ružno priviđenje koje se rastapa u izmaglici sumraka: zatočeni pesnik ovde ne pokušava da pobegne iz užasne stvarnosti, već tu stvarnost prevazilazi tako što je pretvara u pesničku sliku. Radnoti dematerijalizuje logor, žice i barake: to je njegova odbrana od stvarnosti pretvorene u noćnu moru iz koje uzalud pokušava da se probudi. A tamo gde je realnost pretvorena u košmar, san je (lepi, oslobađajući san) utočište, jer kad utonu u san logoraši se vraćaju svojim kućama: U prnjama i ćelavi, lete logoraši, hrčući lete / iz gluvih zabiti Srbije u skrovite domaće krajeve. Sa sobom, dakle, oni vuku prtljag ponet iz tegobne svakodnevice: logor je u njima – i oni u logoru – čak i u snu. Taj san ih ne prenosi u bolji, srećniji svet; to nije blejkovska vizija siromašnih dečaka koji, nasilno i prerano uterani u svet odraslih, samo u snu ponovo postaju deca: logorašima san ne vraća dom. Ali im vraća ideju doma, svest o tome da on možda postoji. Tokom dana, ta se pomisao povlači pred stravičnim slikama kojima je ispunjen svaki trenutak života u logoru; noću, u snu, pomisao na dom dobija pravo na postojanje, makar i u obličju strepnjom ispunjene nedoumice: O, da li postoji još dom? Snevačima tada prestaje da bude važno da li će se tom domu ikad vratiti: dovoljno je da znaju da on postoji.
Related
Zašto je V. H. Odn imao tako složen odnos sa EngleskomKljučno pitanje postavljeno u nedoumicama o postojanju doma glasi: „ima l domaje gde heksametar ovaj razumeju?” Pesnikov dom je, dabome u jeziku: no to što taj dom svuda nosi sa sobom ne znači da je u njemu uvek srećan: srećan je samo onda kad ima s kim da ga podeli, kad može da u njega primi kakvog nevoljnika i pruži mu utočište. Dom jeste tamo gde je srce, a srce pesnikovo je tamo gde se govori jezikom na kome on peva. No i pored snažne, opsesivne žudnje da se bude tamo, tamo gde su srce i dom, nema u ovim stihovima ni traga od bilo kakvog eskapizma. Štaviše, dostojanstvo i uzvišenost pesničkog izraza u velikoj meri počivaju upravo na eksplicitnoj svesti o stvarnosti i spremnosti na suočavanje s njom. Otud u pesmi toliko realističkih detalja (pipajuć / pišem tu u mraku, ovu pesmu, onako kao što živim) i metaforike zasnovane na slikama iz životinjskog sveta (kô slepić, kao gusenica; Panične vesti i crva roj; Ležim na dasci, zarobljena životinja među crvima): svakodnevna egzistencija u logoru životinjska je, svedena gotovo isključivo na nagon za preživljavanje – pa je takva, životinjska, i metaforika kojom se predočava suština takvog življenja. U takvim okolnostima, jedini smisao svakog dana svodi se na čekanje da mu isteknu sati i da dođe noć: takvo čekanje je apsurdno i nihilističko, jer svaki dan robovanja istovremeno je i dan života – života koji treba živeti, a ne čekati da prođe.
Mikloš Radnoti, međutim, nije pesnik apsurda i nihilizma, i zato se „Sedma ekloga” privodi kraju i zaokružuje tako što se realistička slika logora (žice na mesečini opet se napinju) sublimira u san o ljubavi – ali ne zamišljenoj i idealnoj, već stvarnoj, onoj koja strepi nad neizvesnošću povratka zatočenika. Tek tu, u poslednjih desetak stihova, pesma postaje žanrovski čista ekloga, poslanica upućena dalekoj, kao sloboda predalekoj, voljenoj ženi. Sasvim neposredno obraćanje (vidiš li draga, žamore snovi) okončava se jesenjinovskom poentom: ni umreti ne znam, ni živeti, evo ja bez tebe ne znam. Ograđena bodljikavom žicom, ta poenta dobija dodatni smisao: nema života i nema smrti – ali nema ni seoba. Logor je svet i svet je logor, a čovek je sužanj čija se jedina sloboda nahodi u snu – i ponekad u pesmi.
Deset je puta posegao za tom slobodom Mikloš Radnoti u danima svog robovanja, od ranog leta do pozne jeseni 1944. godine, od Bora do Abde. Deset je pesama u Borskoj beležnici, i svaka od njih istinski je natopljena krvlju, znojem i suzama; te pesme nisu sećanje na patnju ispevano u nekom naknadnom spokoju: one jesu patnja, živa i ogoljena patnja pretočena u stihove. Nema u njima mesta nikakvoj patetici i samosažaljenju, kakvo pokatkad uočavamo i kod velikih pesnika: patetika je svojstvena onima koji tek zamišljaju svoja buduća stradanja; kad do njih dođe, prestaje mladalačko lamentiranje nad vlastitom sudbinom, i počinje dostojanstveno, herojsko hvatanje u koštac s tom sudbinom. Iz takvih okršaja po pravilu nastaje poezija lišena svake dekorativnosti, poezija čija je najveća, i najstrašnija lepota („Užasna se lepota rodi”, napisao je Jejts, opevajući neke druge ratove i bune) u njenoj istinitosti.
(Drugi deo eseja može se pročitati ovde)
Piše: Zoran Paunović
Izvor: Digitalni zavičaj*
*Tekst prenosimo uz dozvolu autora
***
[1] Podaci u tekstu, ako nije drugačije navedeno, preuzeti su iz knjige: Tolnai Gabor, Zadnja deonica „Strme staze”: poslednje razdoblje Radnotijevog života, „Štampa, radio i film”, Bor, 1984.
[2] Podatak naveden prema tekstu „Poslednje pesme Mikloša Radnotija”, koji je Aleksandar Tišma napisao kao predgovor knjizi: Mikloš Radnoti, Borska beležnica, Narodna biblioteka Bor, 1979, str. 9
[3] Aleksandar Tišma, „Mikloš Radnoti, 1909 – 1944”, u: Mikloš Radnoti, Strmom stazom, Forum, Novi Sad, 1961, str. 7
[4] Ibid.
[5] Ibid., str. 8
[6] „Sedma ekloga” jedina je pesma Borske beležnice koja nije uvrštena u „Forumovo” izdanje Radnotijevih Strmih staza, objavljeno 1961. godine. Razlog ovog izostavljanja do danas je ostao nepoznat.
[7] Svi navodi iz pesama dati su prema izdanju: Mikloš Radnoti, Borska beležnica, Narodna biblioteka Bor, 1979.