Bog, moralnost i smisao u romanu Put Kormaka Makartija (III deo) Sa pitanjem porekla morala u romanu Put, u kojem je postojanje Boga neizvesno, kao i budućnost čovečanstva, svakog dana suočavaju se otac i sin tražeći smisao na ruševinama sveta i stvarnosti Božja dvoznačnost i čovekova misija

Smislen život

U poslednjem razgovoru sa čovekom, žena mu kaže: „Da nema tebe, uzela bih i njega sa sobom. Znaš da bih. To je ispravna stvar.”. Ovim rečima ona izjavljuje ne samo da nema ništa loše u samoubistvu već i da bi ona i čovek trebalo da ubiju i dete. Temelj njenog stava je da će se njih troje u svakom slučaju uskoro suočiti sa stravičnom smrću:

Pre ili kasnije će nas uhvatiti i ubiti. Mene će silovati. Njega će silovati. Silovaće nas i ubiće nas i poješće nas i ti nećeš da priznaš to. Pre bi da čekaš da se to dogodi. Ali ja ne mogu. Ne mogu.

Ovom stravičnom sudbinom, neizbežnom i bliskom, žena izjavljuje da se ona jedino nada “večnom ništavilu i nada mu se svim srcem.”

Iako čovek priznaje da je „bila u pravu“, njegovi postupci dokazuju da je pogrešila. Užasna sudbina koju je smatrala neizbežnom i bliskom nije bila takva. Na kraju romana, čovek umire, ali nije pojeden, a dete je odvedeno u novu porodicu. Ipak, ženin stav povodom saboubistva otvara važno pitanje. Izgleda da žena ne brine ni o čemu i smatra život besmislenim. Ovde se postavlja sledeće pitanje: šta život čini smislenim? Šta je to što ljudskom životu daje vrednost? Videćemo da Put na ovo pitanje odgovara na način koji implicira da, sa ili bez Boga, ljudski život može imati smisla, čak i u tako očajnim okolnostima kao što je prikazano u romanu.

Bauk besmislenog postojanja progoni Put. Već smo se dotakli čovekovih očajničkih napora da sebe ubedi da njegova borba ima svrhu. Kaže svojoj ženi da su preživeli, ona odgovara da su oni „hodajući mrtvaci u horor filmu“. Pokušava da je ubedi da moraju da zauzmu stav, ona kaže da „nema stava koji treba zauzeti“. Jedan posebno snažan trenutak u romanu javlja se rano u relativno srećnoj sceni, kada čovek i dete kampuju u blizini vodopada. Čovek pokušava da nauči dete da pliva: „Držao ga je da može da pluta, a dečak je dahtao i sekao vodu. Dobro ti ide, reče čovek. Dobro ti ide.” U ovoj slici postoji osećaj beznađa, izazvan činjenicom da je podučavanje deteta plivanju aktivnost kojom se gleda u budućnost. U jednom trenutku dete sanja igračku pingvina. Bio je to pingvin na navijanje. U snu pingvin nastavlja da se kreće iako se „navijač nije okretao.” Pingvin samo nastavlja da ide dalje, neobjašnjivo, besmisleno. Ova slika savršeno beleži strašnu mogućnost da su „preživeli“ katastrofe zarobljeni u besmislenom postojanju, da je „svaki dan laž“. Koji je smisao svega toga?

Put sugeriše jednostavan, ali snažan odgovor na ovo pitanje. Da bismo shvatili odgovor, moramo da razmotrimo povratnu reakciju koja se javlja rano u romanu. Flešbek prikazuje jedan dan iz čovekovog detinjstva. U njemu on i njegov ujak ga čitavog provode ploveći jezerom kako bi izvadili jedan komad drveta za ogrev. Ne razgovaraju jedan s drugim. Čovek opisuje ovaj dan kao „savršen dan svog detinjstva“. Ali šta je tu sjajno?

Odgovor je da, uprkos (ili možda delimično zahvaljujući) odsustvu verbalne komunikacije između njih, čovek i njegov stric provode dan deleći duboku povezanost. Oni skupa rade na zajedničkom zadatku; ujak deli svoje znanje sa čovekom, a čovek uči od svog ujaka. To je ono što dan čini savršenim, a to je ono što ljudskim životima – kako u svetu Puta, tako i u našem svetu – pruža značenje: povezanost sa drugim ljudima. Jednom rečju, poenta svega je ljubav.

The Road

Uprkos mnogim užasima sa kojima su se čovek i dete suočili, oni takođe dele duboku povezanost. Ona njihovim životima obezbeđuje smisao i daje vrednost, usred svog tog stradanja. Upravo postojanje te povezanosti čini dalju borbu vrednom truda. Svaki dan nije laž, svaki dan je pobeda, dan u kome su uspeli da se izbore za još smisla i vrednosti. “Svaki dan predodređen samim sobom. Sat. Ne postoji kasnije. Ovo je kasnije. Tako da, šapnuo je usnulom dečaku. Ja imam tebe.” Mnogi dani koje čovek i dete provode skupa poseduju u suštini strukturu poput onog savršenog dana iz čovekovog detinjstva. Dane provode radeći zajedno skoncentrisani na zajednički cilj, čovek deli svoje znanje, dete uči od čoveka, tako da njih dvojica produbljuju svoju vezu. Svakako nije slučajno što je “savršen dan” proveden u potrazi sa drvom za potpalu – identična potraga ispunjava skoro svaki dan čoveka i deteta koji provedu na putu.

Odsustvo povezanosti sa drugima prava je pretnja smislu i vrednostima. Njihov izvor je ljubav. Najveći strah čoveka i deteta nije smrt, već pre usamljenost.

Motivi koji počivaju ispod ženinog samoubistva nisu tako direktni kao što se isprva čine.  Neke opaske sugerišu da ona bira samoubistvo zato što je to manje od dva moguća zla, gde je drugo zlo da bude silovana, ubijena i pojedena. Ali postoji nagoveštaj jedne drugačije vrste motivacije: ona je izgubila povezanost sa čovekom i detetom. Kada joj čovek kaže da je nikada neće napustiti, ona odgovara da ne mari za to i opisuje sebe kao “bezvernu kučku”. Govori sledeće:

Srce mi je bilo iščupano one noći kada se on rodio tako da nemoj sada da od mene tražiš tugu. Nema je. Možda ćeš biti dobar u ovome. Sumnjam, ali ko zna. Jedna stvar koju mogu da ti kažem jeste da sam nećeš preživeti. Znam, jer sama nikad ne bih stigla ovoliko daleko. Savet za onoga koji nema nikog jeste da se poveže sa nekim prolaznim duhom. Oživi ga i privoli sebi rečima ljubavi.

Ovi redovi sugerišu da žena više ne oseća tugu. Takođe, postoji i naznaka da ona više ne veruje u čoveka, kaže da sumnja da će se dobro brinuti o detetu. Pre toga, kaže mu: “Ne možeš da nas zaštiti.” Kaže da je stigla “ovoliko daleko” jedino zato što je preživljavala za druge ljude. Činjenica da više ne želi da živi sugeriše da ona više ne mari za te ljude. Ako je ova interpetacija ispravna, onda se postavlja pitanje šta je izazvalo pogoršavanje odnosa između žene i ostatka porocice? Možda to potiče delimično od toga što je videla čoveka kako krši svoja obćeanja, recimo obećanje detetu da neće ubiti psa. Još jedan trag se može naći u flešbeku kojim se opisuje rođenje deteta. Rečeno nam je da je tokom porađanja njemu ništa ne znače ženini jecaji. Možda je čovekova fokusiranost na brigu o sinu dovela do toga da zapostavi ženu. U tom slučaju, postoje očigledne indikacije da je ona izgubila svoju veru u njega, kao i jasne naznake da je izgubila povezanost i sa čovekom i sa detetom. To objašnjava čovekovo osećanje krivice zbog njene smrti: “Nije se brinuo o njoj i ona je umrla sama negde u mraku.”

Odsustvo povezanosti sa drugima prava je pretnja smislu i vrednostima. Njihov izvor je ljubav. Najveći strah čoveka i deteta nije smrt, već pre usamljenost. Upadljivo je to da žena sama odlazi da izvrši samoubistvo. Njena smrt ne prekida veze sa drugima, nego je oslobađa egzistencije u kojoj su sve takve veze već prekinute. Opet, ono što je tačno u svetu romana Put tačno je i u našem svetu: najbolji predskazivač samoubistva je društvena izolacija.

Neki filozofi tvrde da bi nepostojanje Boga obesmislilo sve ljudske živote, bez obzira na okolnosti sveta. Na primer, savremeni hrišćanski filozof Vilijam Krejg (William Craig) piše:

Ako nema Boga, onda su čovek i univerzum osuđeni na propast. Poput zatvorenika osuđenih na smrt, čekamo svoje neizbežno pogubljenje. (…) Doprinosi naučnika napretku ljudskog znanja, istraživanja doktora sa ciljem ublažavanja bola i patnje, napori diplomata da obezbede mir u svetu, žrtve dobrih ljudi za poboljšanje stanja ljudske rase – sve ovo se svodi na ništa. Na kraju oni ne uspevaju da naprave ni trunku razlike, ni najmanje. Život svake osobe je stoga bez krajnjeg značenja. A budući da su naši životi na kraju besmisleni, i aktivnosti kojima ih ispunjavamo takođe su besmislene. Dugi sati provedeni na studijama na univerzitetu, naši poslovi ili interesovanja, naša prijateljstva – sve je to, u krajnjem slučaju, krajnje besmisleno. Ovo je užas modernog čoveka: jer on se završava ni u čemu, on je ništa.

Videli smo da je nejasno da li je Bog prisutan u svetu romana Put. U Krejgovom umu sve zavisi od rešavanja ovog problema. Ako Bog nije progovorio, onda su borbe čoveka i deteta besciljne, a njihovi životi besmisleni – a isto je i sa našim životima i borbama. Ovo su moćne stvari. Ako je Krejg u pravu, bolje bi nam bilo da Bog postoji. Ali Krejgovo obrazloženje je pogrešno. U njegovoj terminologiji, da bi neka aktivnost imala krajnji smisao ili značaj, ta aktivnost mora da utiče na to kako se stvari odvijaju na kraju – na samom kraju. Bez Boga nijedna ljudska aktivnost ne može uticati na konačno stanje univerzuma, pa tako svim našim aktivnostima nedostaje ono što Krejg označava kao „krajnje značenje“. Iz ovoga zaključuje da su sve naše aktivnosti besmislene. Ali ovo jednostavno nije logično. Ključno iskliznuće javlja se u ovoj rečenici: „A budući da su naši životi na kraju besmisleni, i aktivnosti kojima ispunjavamo svoj život su besmislene.“ Ono što Krejg kaže u toj rečenici je da je svaka aktivnost koja ne utiče na to kako će se stvari odvijati na kraju potpuno besmislena.

Iako stvorenja od krvi i mesa ne traju večno, mi znamo da su stvarna i možemo da posegnemo za njima i dodirnemo ih.

Krejgova greška je u tome što previđa činjenicu da neke aktivnosti već u sebi nose vrednost i značenje. Njihovo značenje nije izvedeno samo iz krajnjeg efekta koji one proizvode. Put nas upućuje na takvu aktivnost: razmenu duboke povezanosti sa drugim ljudima. Rano u romanu postaje jasno da su očevi dani odbrojani. Ipak, svaki dan koji čovek i dete provode zajedno sadrži vrednost i značenje, bez obzira na konačni ishod. Svaki dan koji njih dvojica provedu je „smislen za sebe“. Biti privremen nije isto što i biti besmislen ili bezvredan. Čak i ako Bog nikada nije progovorio, životi čoveka i dečaka ispunjeni su smislom. I, bilo Boga ili ne, i naši životi mogu biti to isto, jer odsustvo Boga ne čini ljubav lažju.

Krejg takođe kaže: „Prema hrišćanskom pogledu na svet, Bog postoji, a čovekov život se ne završava u grobu. Vaskrsenjem tela, čovek može uživati u večnom životu i zajedništvu sa Bogom.” Hrišćanstvo nameće savršenog Oca za svakog od nas, onoga koji svakog od nas savršeno razume i čija je ljubav prema nama bezuslovna i večna. Veliko dobro hrišćanskog univerzuma – jedina aktivnost koja, prema Krejgu, u sebi nosi svoje značenje i vrednost, jeste direktno sjedinjenje i zajedništvo sa Bogom. Trebalo bi da je očigledno da je ovo veliko dobro idealizovana verzija ljudskog zajedništva. Problem ljudskog zajedništva je taj što podrazumeva grešne, smrtne ljude. Hrišćanstvo obećava vezu sa drugim bićem koje je savršeno i po svom kvalitetu i po trajanju. Ako je Bog stvaran, vernici na kraju neće biti usamljeni; oni će stvoriti konačnu vezu sa drugim bićem nakon smrti. Dakle, hrišćanski univerzum pruža neku vrstu garancije koja nedostaje bezbožnom univerzumu. Bez obzira na okolnosti ovog života, smisleno postojanje je uvek moguće.

U bezbožnom univerzumu nema takve garancije. Zajednica sa ljudima je nepouzdana stvar u bilo kom svetu. S druge strane, to ima svoje prednosti. Iako stvorenja od krvi i mesa ne traju večno, mi znamo da su stvarna i možemo da posegnemo za njima i dodirnemo ih. Na kraju romana Put, kažu nam da kada o detetu počne da brine njegova nova porodica,  ono pokušava „ da razgovara sa bogom, ali najbolje mu je bilo da razgovara sa svojim ocem i pričao je sa njim i nije zaboravio.” Čini se da je dete najviše utehe izvuklo iz privremenog, manjkavog, ali očigledno realnog odnosa koji je imalo sa svojim zemaljskim ocem.

Rekao sam ranije da je stvarna pretnja smislu nepostojanje veze sa drugima. Ovo je tačno bez obzira da li je Bog stvaran ili ne. Pakao je često zamišljen kao plameno mesto, mesto velikih patnji, ispunjeno „plačem i škrgutom zuba“ (Matej 13:42). Ali ono što pakao zaista čini paklenim je izolacija – izolacija od Boga. U Običnom hrišćanstvu, K.S. Luis piše: „Odgovor svima koji se protive doktrini pakla, sam po sebi je pitanje: ‘Šta tražite od Boga da uradi?’ (…) Da ih ostavi na miru? Avaj, bojim se da je to ono što On i radi”. Večna, neizbežna usamljenost: to je pakao.
(Prvi deo ovog teksta možete pročitati ovde, a drugi deo ovde.)

Piše: Erik J. Wielenberg
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: