Kodeks dobrih momaka
Imanuel Kant je tvrdio da se sve naše moralne dužnosti svode na jedan temeljni princip, koji je nazvao „kategorički imperativ“: uvek poštujte intrinsičnu vrednost racionalnih bića. Osnova kantovske moralne filozofije je da postoji važna razlika između osoba i pukih stvari. Stvari su vredne samo kao oruđe; kad više ne služe vašim ciljevima, možete ih slobodno odbaciti. Međutim, osobe imaju suštinsku vrednost koja se uvek mora ceniti i poštovati.
U svetu romana Put postoji jednostavno pravilo za razlikovanje dobrih od loših. Loši momci jedu ljude; dobri momci ne. Ovo je ono što je ostalo od kategoričkog imperativa: ne tretirajte ljude kao hranu. Iako je ovo najočigledniji princip kojem su dobri momci posvećeni, nije jedini. U Putu je moguće razabrati Kodeks dobrih momaka, skup principa kojima su oni predani. Taj kodeks uključuje sledeća pravila:
1. Ne jedi ljude.
2. Ne kradi.
3. Ne laži.
4. Držite se obećanja.
5. Pomozi drugima.
6. Nikada ne odustaj.
Čovek pokušava da nauči dete ovim principima i pokušava da ih i sam sledi. Tokom čitavog romana svedoci smo čovekove borbe da bude dobar momak i da čini ono što je ispravno u svetu u kojem se čini da je većina ljudi odustala od morala.
Čovek se takođe bori kada treba da pomogne drugima. Sumnjičav je i nepoverljiv. Nerado deli ono malo hrane što imaju. Dete, nasuprot tome, obično pokušava da dopre do drugih ljudi i pomogne im.
Zbunjujući faktor u ovoj borbi je taj što bar neki od ovih moralnih principa priznaju izuzetke. Barem neki od ovih principa su osnovna pravila, ali koja važe samo u najvećem broju slučajeva. Na početku romana, čovek i dete susreću čoveka koji je nedavno pogođen gromom i koji je očigledno na samrti. Dete želi da mu pomogne, ali čovek to odbija. Svoje postupke detetu objašnjava na sledeći način: „Nema načina da mu pomognemo. Žao mi je zbog toga što mu se dogodilo, ali ne možemo to da ispravimo“. Kasnije kaže detetu: „On će umreti. Ne možemo da delimo ono što imamo ili ćemo i mi umreti“. U datim okolnostima, postupci čoveka mogu biti opravdani. Ali ovde postoji opasnost. Opasnost je u tome što učestvovanje u opravdanim kršenjima kodeksa dobrih momaka može učiniti neopravdana kršenja izvesnijim, tu vreba klizav teren. Kant je upozorio upravo na ovu opasnost:
Ovime nastaje … sklonost ka cepidlačenju sa ovim strogim zakonima dužnosti, dovođenje u pitanje njihove valjanost ili barem njihove čistoće i strogosti, kao i njihovo pretvaranje, tamo gde je moguće, u nešto kompatibilnije sa našim željama i sklonostima. Na taj način su takvi zakoni iskvareni u njihovim temeljima i njihovo celo dostojanstvo je uništeno. (Kant, Zasnivanje metafizike morala)
Čovek ponekad prekrši svoja obećanja data detetu. Na primer, u jednom trenutku se pretvara da je podelio paket kakaa na pola, dok je zapravo sve dao dečaku, što je ranije obećao da neće činiti. Dečak ga grdi: „Ako prekršiš mala obećanja, prekršićeš i velika. To si ti rekao.” Ovo je kantovska zabrinutost onim klizavim terenom. Kršenje obećanja da bi detetu dao sav kakao može biti opravdano, ali zabrinutost nastaje zbog toga što bi to moglo da dovede do nedopustivog kršenja obećanja. Čovek prepoznaje tu opasnost, ali pokušava da uveri dečaka: „Znam. Ali neću [prekršiti velika obećanja]“.
Najvažnije čovekovo obećanje detetu je da ga nikada neće napustiti, čak ni u smrti. Kad je čovek na samrti, dete moli oca da ga ubije: „Samo me povedi sa sobom. Molim te.“ Kad se sve svede na kraju otac nije mogao da ispuni zahtev deteta: „Ne mogu. Ne mogu da držim svog mrtvog sina u naručju. Mislio sam da mogu, ali ne mogu.“ Međutim, on pronalazi drugi način da održi obećanje. Kaže sinu da će moći da razgovaraju jedan s drugim čak i nakon što on umre, sve dok sin to vežba: „Mora da izgleda kao razgovor koji si zamišljao.” Nakon što otac umre, dete obećava da će razgovarati s njim svaki dan i ono to obećanje ispunjava: „(…) najbolje mu je bilo da razgovara sa ocem, i pričao je sa njim i nikada nije zaboravio.“ Obećanje deteta da će razgovarati sa ocem svakog dana i očevo obećanje da nikada neće napustiti dete su međusobno povezani; održavši svoje obećanje, dete omogućava ocu da održi svoje. Stoga, iako čovek ne ispunjava sva svoja obećanja, ispunjava najveće.
Čovek se takođe bori kada treba da pomogne drugima. Sumnjičav je i nepoverljiv. Nerado deli ono malo hrane što imaju. Dete, nasuprot tome, obično pokušava da dopre do drugih ljudi i pomogne im. Dakle, pomenuti susret sa čovekom kojeg je udario grom ilustruje dinamiku koja se ponavlja kroz roman. U tom smislu, čini se da dete često funkcioniše kao čovekova savest. Kada čovek pomaže drugima, to je na nagovor deteta. Čovek veruje u ideal pomaganja drugima, ali teško ga ispunjava, s obzirom na okolnosti. U jednom trenutku dečak se žali: „ Ali u pričama mi uvek pomažemo ljudima, a ne pomažemo im.”
Jedan od ozbiljnijih neuspeha čoveka u pomaganju drugima uključuje i njegov neuspeh da pomogne drugom detetu. Ovaj neuspeh zauzvrat nagoveštava ozbiljnije obećanje koje će biti prekršeno. Ovu epizodu treba detaljno razmotriti.
Prekršeno obećanje i čovekova glavna mana
Njih dvojica ulaze u grad i istražuju područje. Čovek ostavi dete samo na stepenicama zgrade. Dok je on odsutan, dete vidi drugog dečaka: „ Jedno lice je gledalo u njega. Dečak, otprilike njegovih godina, umotan u preveliki vuneni kaput sa podvrnutim rukavima.” Dete otrči prema dečaku, ali dečaka više nema. Povici deteta dečaku da se vrati nateraju čoveka da se trčeći vrati nazad: „Šta to radiš? prosiktao je.”
ponekad je moralno dozvoljeno kršiti kodeks dobrih momaka, ali popuštanje može dovesti do nedopustivih kršenja kodeksa.
U ovom trenutku se javlja poznata dinamika. Dete želi da pomogne drugom dečaku, ali čovek se protivi. On insistira da moraju da napuste grad sada kada su privukli pažnju na sebe. U početku čovek poriče da je dete zaista videlo drugog dečaka. Zatim insistira da su u blizini odrasle osobe koje se brinu o drugom dečaku; samo su se krili. Pokušava da racionalizuje svoje postupke. Dobri momci pomažu drugima – sigurno ne napuštaju bespomoćnu decu. Čovek želi da bude dobar momak; stoga ne može da prizna da je napustio drugo dete.
Nakon toga, njih dvojica kampuju kraj vatre, ostavivši grad (i drugog dečaka) iza sebe, kada se javlja izvanredan pasus:
“Pas kojeg se seća pratio nas je dva dana. Pokušao sam da ga namamim da dođe, ali nije hteo. Napravio sam omču od žice da ga uhvatim. U burencetu su bila tri metka. Nije bilo viška. Ona je odšetala niz put. Dečak je gledao za njom i onda je pogledao mene i onda je pogledao psa i počeo da plače i da moli da poštedimo psu život i ja sam obećao da neću povrediti psa. Pas sa rešetkom od rebara i kožom prevučenom preko. Sledećeg dana je nestao. To je pas kojeg pamti. Ne pamti nikakve male dečake.”
U ovom odlomku čovek nudi proširenu racionalizaciju svojih postupaka. Pokušava da ubedi čitaoca, ili možda sebe, da dete zapravo nije videlo drugog dečaka u gradu koji su upravo napustili. Kada su prvi put ušli u taj grad, u daljini su začuli lavež psa. Sada čovek to čak negira; objašnjava da je dete zbunjeno, misleći na raniju situaciju kada ono jeste našlo psa. Negira prisustvo psa ili drugog deteta u gradu koji su upravo napustili.
Čovek se bori da učini ono za šta zna da je ispravno. Kao i mnogi od nas, i on je dobar momak sa manama. Ne ispunjava sva obećanja, ali ispunjava najveće obećanje. Neće jesti ljude, bez obzira na sve.
Izgovarajući ovu laž, čovek otkriva prethodno prekršeno obećanje. On opisuje epizodu kada mu je žena još bila živa i dok su još uvek imali tri metka u pištolju. Kada započne glavni narativni tok romana, u pištolju su dva metka. Ovde se postavlja pitanje: šta se dogodilo sa trećim metkom? Ovaj flešbek sugeriše odgovor. U njemu, troje putnika prati pas. Čovek očigledno želi da ga uhvati i ubije kao hranu. Žena se udalji putem, jer ne želi da gleda čoveka kako ubija psa. Dete shvata šta se dešava i moli čoveka da ga ne ubije. Sledećeg dana psa više nema. Šta se desilo? Odgovor je, pretpostavljam, da je čovek trećim metkom ubio psa. Na taj način krši obećanje dato detetu da neće povrediti psa.
Evo argumenta za ovo tumačenje. U svetu romana Put postoje tri glavne namene za metak: samoubistvo, samoodbrana i ubijanje radi hrane. Znamo da treći metak nije korišćen za samoubistvo; žena ga izvršava koristeći “komadić opsidijana“. Postoje dokazi da treći metak nije korišćen ni za samoodbranu. Nakon što čovek upotrebi drugi metak da ubije kanibala koji nožem preti detetu, on mu kaže: „ Hteo si da znaš kako izgledaju loši momci. Sada znaš. Možda se dogodi opet.”. To sugeriše da susret sa kanibalom predstavlja prvu upotrebu metka za samoodbranu. Konačno, kada čovek i dete u početku uđu u grad i čuju kako pas laje u daljini, dete odmah pita: „Nećemo ga ubiti, je l’ da, tata?“ To nagoveštava da se dete seća ranije prilike kada je pas ubijen i pojeden – uprkos čovekovom obećanju da neće povrediti psa.
Kao što sam ranije sugerisao, deo čovekove borbe da bude dobar momak potiče od problema sa klizavim terenom: ponekad je moralno dozvoljeno kršiti kodeks dobrih momaka, ali popuštanje može dovesti do nedopustivih kršenja kodeksa. Drugi zbunjujući faktor u čovekovoj borbi da bude dobar momak sugeriše nešto što detetu kaže nakon što ostavi lopova da umre: „Bojim se. … Da li razumeš? Bojim se.“ Čak i kad znate šta je ispravno učiniti, često je teško naterati se da to učinite. Čovek zna kodeks dobrih momaka. Pokušava da ga se pridržava, ali ne uspeva uvek.
Čovek zna da su za dete stvari beznadežne ako se ne može povezati sa drugim dobrim momcima, ali to se ne može dogoditi dok čovek ne umre.
Da li to znači da taj čovek ipak zapravo nije dobar momak? Ja tvrdim da razmišljanje o ovom pitanju sugeriše da je ideja da se ljudi dele na dobre momke, koji uvek rade ono što moral zahteva, i loše momke, koji nikada ne rade ono što moral zahteva, previše pojednostavljeno. Stvarnost je složenija od toga. Međutim, postoji važna razlika između onih kojima je stalo da čine kako treba i onih koji to ne čine. Čovek je dobar momak u tome što mu je stalo da uradi pravu stvar. Pošto smo ljudi, posvećenost moralnim principima ne znači da ćemo ih uvek i ispuniti. Među onima koji imaju takvu posvećenost, neki će imati veći uspeh od drugih u ispunjavanju principa. Čovek veruje u moral, on detetu priča „priče o hrabrosti i pravdi“. On priča priče u kojima njih dvojica pomažu drugima. Dete se žali da te „priče nisu istinite“, ali činjenica da čovek priča takve priče je ipak značajna. Priče koje pričamo odražavaju naše ideale. Loši momci ne pričaju ovakve priče i ne žale za gubitkom lepote i dobrote. Loši momci nisu ljudi koji teže da budu moralni ali ne uspevaju; to su ljudi koji su prestali uopšte da brinu o moralu. Njima je stalo samo do preživljavanja i učiniće sve da to postignu. Žive bez ustezanja, uopšte bez principa: „Najzad moj brat. Kalkulacije gmizavca u tim hladnim i kolutajućim očima. Sivi, truli zubi. Lepljivi od ljudskog mesa.” Sokrat je tvrdio da je ono što je važno „ne [samo] život, već dobar [tj. ispravan] život”. Dobri momci prihvataju ovo sokratovsko gledište i trude se da žive u skladu s njim; negativci brinu samo o životu, ali ne i o tome kako ga žive. U svetu romana Put to znači da će čak pojesti sopstvenu decu kako bi preživeli.
U jednoj od uznemirujućih epizoda u knjizi, čovek i dete nailaze na obezglavljenu bebu koja se peče na ražnju. Kada naiđu na to, blizu su toga da ostanu bez hrane. Koliko god bilo zastrašujuće razmišljati na taj način, činjenica je da odojče predstavlja hranu. Drugi su ga ubili i ispekli; njih dvojica ga neće oživeti time što ga neće pojesti. Ali nikad se ne postavlja pitanje da li će pojesti bebu; oni su dobri momci, a dobri momci ne jedu ljude – “bez obzira na sve”.
Čovek se bori da učini ono za šta zna da je ispravno. Kao i mnogi od nas, i on je dobar momak sa manama. Ne ispunjava sva obećanja, ali ispunjava najveće obećanje. Neće jesti ljude, bez obzira na sve. Nikad se ne predaje. Ipak, on ima važnu manu. Čoveka su oštetila njegova užasna iskustva. Izgubio je sposobnost da veruje drugima i ostvari sa njima vezu. Na početku romana nam je rečeno da su čovek i dete “jedno drugom čitav svet”. Čovek više nema sposobnost da svoj svet proširi van deteta. Dete, suprotno tome, ima ovu sposobnost. Ova razlika između njih dvojice objašnjava sukob koji se ponavlja oko pomoći drugima. Dete je prirodno sklono da posegne, da pokuša da ostvari odnos sa drugim ljudima, dok je čovekov prvi instinkt nepoverenje i izbegavanje. Kako čovek umire, daje detetu sledeća uputstva: „Moraš da nađeš dobre momke, ali ne smeš da rizikuješ. Nema rizikovanja. Je l’ čuješ?”. Nemoguće je slediti ova uputstva. Nema načina na koji bi se povezao sa drugim dobrim momcim bez nekog oblika rizikovanja. Kada dete sretne veterana nakon smrti svog oca, ono ga pita kako da zna da je on jedan od dobrih momaka. Čovek odgovora: “Nikako. Moraćeš da rizikuješ.” Dete rizikuje, oglušivši se o očeva uputstva, što rezultira time da je u mogunosti da se poveže sa drugom porodicom.
Manjkavost čovekovih uputstava proizlazi iz njegove nesposobnosti da veruje drugima. Ova mana ima važnu implikaciju na dete – ono nije u mogućnosti da se poveže sa drugim dobrim momcima dok je njegov otac živ. Postoje nagoveštaji da je veteran (a možda i njegova porodica) već dugo pratio čoveka i dete, ali nisu bili spremni da priđu dok je čovek bio živ. Na primer, setite se prvog veteranovog pitanja upućenog detetu: „Gde je čovek sa kojim si bio?“. Da je veteran prišao dok je čovek još bio živ, čovek bi učinio sve u njegovoj mogućnosti da izbegne interakciju sa veteranom. Čovek zna da su za dete stvari beznadežne ako se ne može povezati sa drugim dobrim momcima, ali to se ne može dogoditi dok čovek ne umre. Najvažnija funkcija roditelja je da svojoj deci omoguće samostalni napredak. Pošto je čovek oštećen, on nije u mogućnosti da u potpunosti ispuni ovu funkciju. U roditeljstvu može zaista uspeti jedino umiranjem.
Čovek prepoznaje tu razliku između sebe i deteta; slomljen je i to zna. Ne brine samo o preživljavanju deteta, već i o opstanku dobrote u detetu: „ Ali kada se sagnuo da pogleda dečakovo lice ispod kapuljače od ćebeta pobojao se da je nestalo nešto što više nije moglo da se vrati.” Kada kaže dečaku da je on taj koji nosi vatru, da je on „najbolji momak“, čovek ukazuje na to da dete ima ključnu sposobnost koju je on izgubio. Samo dobar momak koji ima sposobnost da uspostavi veze sa drugim ljudima, da uđe ili pomogne u stvaranju zajednice, zaista nosi vatru. Dete ima ovu sposobnost. Zbog toga je dete ono koje zaista nosi vatru – i uvek ju je nosilo. Čovek nosi vatru samo u sekundarnom smislu: on nosi dete.
Piše: Erik J. Wielenberg
Prevod: Danilo Lučić
(Prvi deo ovog teksta pročitajte ovde, a treći ovde.)