Dvoznačnost boga i čovekova misija
Prve reči koje je čovek u romanu Put izgovorio naglas su: „Ako ono (dete, prim. prev.) nije reč Božja, onda Bog nikada nije progovorio“. Ova izjava uvodi fundamentalnu dvoznačnost koja se provlači kroz čitav roman. Čovek ne proglašava svog sina rečju Božjom; umesto toga, njegov iskaz je hipotetičke prirode. On izjavljuje da je njegov sin Božja reč ili Bog nikada nije progovorio. Knjiga Postanja prikazuje Boga kako stvara kroz govor (Postanje 1: 1-31); Bog koji ne govori je Bog koji ne stvara. Dakle, čovekov iskaz glasi da je ili njegov sin reč Božija, ili je, praktično univerzum bezbožan.
Mnogi događaji u romanu mogu se tumačiti u skladu sa obe ove mogućnosti. Razmotrite, na primer, obrazac blizine smrti praćene malo verovatnim izbavljenjem, što se ponavlja tokom čitave radnje. Otac i sin su na ivici smrti od gladi kada otkriju podzemni bunker pun hrane. Kasnije, kada su ponovo suočeni sa smrću od gladi, dečak je ugledao kuću u daljini i ispostavilo se da u njoj ima hrane. Još kasnije, čovek pronalazi pištolj za svetleće rakete na napuštenoj jedrilici – pištolj koji će biti presudan u jednom potonjem susretu. I, naravno, postoji dečakov susret sa “veteranom iz starih okršaja” sa sačmarom, nakon što mu otac umre. Da li su ovi događaji mala čuda – Božja ruka koja poseže u izgoreli pakleni predeo da bi zaštitila dete – ili su to samo nizovi srećnih okolnosti? Odgovor na ovo pitanje ostaje nejasan. Postoje nagoveštaji božanskog delovanja, ali oni nikada nisu više od nagoveštaja. Na primer, ime napuštene jedrilice je „Pajaro de Esperanza“ – ptica nade. Ptica nade je golub. U Starom zavetu golub koji nosi maslinovu granu signalizira Noju da se poplava povlači (Postanje 8:11). Ali jedrilica nazvana po golubu donosi poruku očaja; potiče sa Tenerifa, španskog ostrva uz obalu Afrike. Donosi poruku da je katastrofa koja je pozadina romana Put globalna.
Naročito mučna ilustracija ove dvosmislenosti je susret oca i sina sa starcem koji se može ili ne mora zvati „Ilija“. Ovaj lik na određeni način podseća na starozavetnog proroka Iliju.
Ilija je predvideo sušu (Prva knjiga o carevima, 17: 1). Ilija (u romanu Put, prim. prev.) kaže da je znao da će doći do katastrofe (ili nečega sličnog tome) – „Oduvek sam verovao u to“. Ilija se pita da li je poslednja živa osoba: „Pretpostavimo da si ti ostao poslednji? Pretpostavimo da si učinio to sebi?“. Ilija kaže Bogu da „sinovi Izrailjevi ostaviše zavjet tvoj, tvoje oltare razvališe, i proroke tvoje pobiše mačem; a ja ostah sam, pa traže dušu moju da mi je uzmu” (Prva knjiga o carevima, 19:10, (kurziv autorov)). Ilija luta pustinjom, a hranu mu daje Bog, koji mu je šalje po gavranu (Prva knjiga o carevima 17: 5-7). Dečak je hranio Iliju i ovaj ga je verovatno pomešao sa anđelom. U Knjizi proroka Malahije, poslednjoj Knjizi Starog zaveta, Malahija predviđa Sudnji dan, dan „koji gori kao peć, i svi će ponositi i svi koji rade bezbožno biti strnjika, i upaliće ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korijena ni grane.” (Malahija 4: 1). Malahija izjavljuje da će Bog poslati Iliju pre ovog vatrenog sudnjeg dana. Knjiga proroka Malahije – i sam Stari zavet – završava se ovako:
Evo, ja ću vam poslati Iliju proroka prije nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji;
I on će obratiti srce otaca k sinovima, i srce sinova k ocima njihovijem, da ne dođem i zatrem zemlju.
(Knjiga proroka Malahije 4: 5-6)
Tajanstvena katastrofa u romanu Put je biblijskih razmera i podrazumeva vatru – mnogo vatre. I očigledno je okrenula srce čoveka i srce dečaka jedno prema drugom. Ovi nagoveštaji sugerišu da je možda Ilija prorok koji je predvideo katastrofu u romanu Put i prethodio detetu, koje je reč Božja. S druge strane, Ilija je izgubio veru: “Ostavio sam to sve to za sobom. Već godinama. Tamo gde ljudi ne mogu da žive ni bogovi ne prolaze bolje.” Takođe negira da se zove „Ilija“. Upadljivo je da Ilija istovremeno poriče postojanje Boga i proglašava sebe prorokom u jednoj paradoksalnoj rečenici: „Nema Boga, i mi smo njegovi proroci”. Ovi aspekti Ilije upućuju na mogućnost da Bog nikada nije progovorio. Ovaj starac je preživeo ne zahvaljujući božjoj pomoći već pukom slučajnošću. On i svi ostali koji su preživeli katastrofu su proroci ateizma, koji nose svedočanstvo o odsustvu Boga iz univerzuma.
Nesigurnost u vezi sa Božjim prisustvom postoji ne samo u univerzumu romana Put već i u čovekovom umu. Ponekad pokušava da ubedi dete, a možda i sebe, da Bog još uvek deluje: „Moj posao je da se brinem o tebi. Bog me je postavio da to radim”. Jednom ranijom prilikom, klečeći u pepelu poput Jova, čovek izražava sumnju u postojanje Boga: „Je l’ si tu? Hoću li te videti na kraju?“ Poput čoveka, i Jov se kreće „u mraku bez sunca“ (Knjiga o Jovu 30:28). Za razliku od čoveka, Jov poseduje nepokolebljivu veru: “Ali znam da je živ moj iskupitelj, i na pošljedak da će stati nad prahom (…) opet ću u tijelu svom vidjeti Boga.” (Jov 19: 25-27). Jov pita Boga: „Jesu li u tebe oči tjelesne?“ (Knjiga o Jovu 10: 4). Čovek se pita: „Imaš li vrat da mogu da te zadavimi? Imaš li srce? Proklet bio zauvek, imaš li dušu?“. Poslednja čovekova opaska podseća na savet koji je Jovu dala njegova žena: „Prokuni Boga i umri“ (Knjiga o Jovu 2: 9). Zapravo, čovek se kasnije i sam priseća ovog saveta.
Čovekovu nevolju ilustruje sledeći paradoks. Čini se da velika patnja dolazi od dokaza protiv postojanja Boga koji voli, ali to takođe može da stvori ili ojača veru u takvog Boga. Kada trpimo, najpotrebnija nam je vera u Boga koji voli, kako bismo nastavili dalje. Što je više razloga za sumnju u Božju stvarnost, više nam je potrebno da verujemo. Svet u knjizi Put opisan je kao „neplodan, tih, bezbožan“ i čovek prepoznaje da je „deo njega uvek želeo da sve bude gotovo“. Upravo zbog toga njemu je potrebno da veruje da je na božanskoj misiji.
Savremena istraživanja ukazuju na povezanost bede i religioznosti. Postoji sve veći korpust dokaza iz sociologije i psihologije koji ukazuju da su najsrećnije nacije na svetu ujedno i najmanje religiozne; one koje su društveno najdisfunkcinalnije pokazuju najviši nivo religioznosti. Naročito je upečatljiva knjiga Fila Zukermana (Phil Zuckerman) Društvo bez Boga, u kojoj se ispituju društva Švedske i Danske. Prema Zukermanu, ovi narodi imaju „verovatno najmanje religiozne države na svetu, a možda i u istoriji sveta“. Takođe su, ispada, „među ‘najboljim’ zemljama na svetu, barem prema sociološkim standardima”. Možda faktor koji doprinosi ovoj korelaciji jeste taj što beda zahteva veru. U slučaju čoveka, ljubav prema sinu motiviše ga da nastavi dalje. Njegov problem je što se čini da njegovoj želji da nastavi nedostaje racionalna osnova. To najbolje ilustruje flešbek u kojem njegova supruga objašnjava svoju odluku o samoubistvu: “Pre ili kasnije će nas uhvatiti i ubiti. Mene će silovati. Njega će silovati. Silovaće nas i ubiće nas i poješće nas i ti nećeš da priznaš to. Pre bi da čekaš da se to dogodi. Ali ja ne mogu.” Nakon što ona ode i ubije se, čovek priznaje da je „bila u pravu. Nije bilo argumenata“. Ipak, čovek nastavlja dalje iako prepoznaje, na određenom nivou, da borba može biti uzaludna. Budući da je u prirodi ljudskih bića da žele da stvari koje rade imaju smisla, on se hvata za ubeđenja koja će njegovoj borbi dati smisao. Među njima je verovanje da je na božanskoj misiji. Ali ne radi se o tome da on nastavlja dalje zato što veruje da je na božanskoj misiji. Pre će biti da prvo dolazi želja: zato što želi da nastavi dalje, on veruje – ili pokušava da veruje – kako je na božanskoj misiji. U trenutku naročitog očajanja, muškarac se seća optužbe svoje žene da neće da se suoči sa istinom: „ Ogrnuo ga je svojom jaknom i umotao ćebe oko njih i sedeo držeći ga, klateći se napred-nazad. Jedan metak u revolveru. Nećeš da se suočiš sa istinom. Nećeš.”
Olga Tokarčuk: Uvek su me privlačila granična područjaMožda se čovek priseća optužbi svoje žene jer se u tom trenutku kaje što nije sledio njen primer. Ali takođe je moguće čovekove misli ovde shvatiti ne kao priznanje iz očaja, već kao podsticaj samom sebi da se ne suoči sa istinom. Shvata da će, ako se suoči sa stvarnošću, potpuno pasti u očaj, pa pretvara optužbu svoje žene u vapaj za dozivanjem k sebi. Suočavanje sa istinom znači odustajanje, pa on podstiče sebe da se ne suočava sa njom.
Čovek se bori da motiviše dete kao i sebe. Ponekad se poziva na pojam nošenja vatre kako bi ga umirio. Zbog toga što nose vatru, kaže on, neće im se dogoditi ništa loše. Šta znači nositi vatru? Tokom najvećeg dela radnje, njih dvoje doslovno nose vatru ili barem sredstva za njeno stvaranje. Vatra ih održava; greje ih i kuva im hranu. Omogućava im kartanje i omogućava čoveku da noću čita detetu. Vatra je temelj civilizacije. Naravno, vatra je takođe primarno sredstvo uništavanja civilizacije u romanu Put. Možda nositi vatru znači nositi seme civilizacije. Ako će se civilizacija vratiti u svet, to će se dogoditi naporima “dobrih momaka” (good guys u originalu, prim. prev.), kao što su čovek i dete. U najmanju ruku, njih dvoje se bore da između sebe održe civilizaciju.
Nošenje vatre nije lako. U grčkoj mitologiji Prometej je ukrao vatru od Zevsa i dao je čovečanstvu. Kao kaznu za krađu, Prometej je vezan za kamen. Svakog dana džinovski orao jede mu jetru. Ali Prometej ne umire. Umesto toga, njegova jetra se obnavlja i sledećeg dana mu je ponovo jedu. Pošto je Prometej nosio vatru čovečanstvu, njegovi dani su ispunjeni patnjom. Ovo nije različito od situacije u kojoj su čovek i dete.
Neposredno pre nego što umre, čovek kaže detetu da je ono sve vreme nosilo vatru: “U tebi je. Uvek je bila tamo. Ja mogu da je vidim”. Čovek ovo govori kako bi pokušao da ubedi dete da ne odustaje, da nastavi da ide putem. Možda je pojam nošenja vatre samo neprerađen mit koji su njih dvoje usvojili da bi se održali, a čovek pokušava da mitom podstakne dete da ne odustane nakon što on umre. Ali možda tu postoji i nešto više od toga. Nositi vatru i biti “dobar momak” blisko su povezani: vatru nose samo dobri momci. Pre nego što umre, čovek takođe kaže detetu: „Ti si najbolji momak. Uvek si bio“. Do tog trenutka, čovek je uvek tvrdio da su oni dobri momci i da nose vatru. Dok umire, izgleda da čovek govori da je dete pravi dobar momak. Kako da shvatimo ovo? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo razmotriti šta znači biti „dobar momak“ u svetu romana Put.
(Drugi deo ovog teksta možete pročitati ovde. a treći ovde.)
Piše: Erik J. Wielenberg
Prevod: Danilo Lučić
(Pročitajte i esej Kormaka Makartija o poreklu jezika, ili prepisku Makartija i glumice Natali Portman, kao i intervju sa ovim autorom pod nazivom “Ne verujem da je dobrota nešto što učiš”.)