Godine 1981, Donald Bartelmi (Donald Barthelme) objavio je u časopisu The New Yorker pripovetku “Izazov” („Challenge“), duhovitu i neobično proročku. Njena premisa bila je da japanska tehnologija za pisanje prikaza knjiga – botovi koji isporučuju „elegantne, prostorno efikasne“ tekstove – izbacuje američke kritičare iz posla. Smrt američke književne kritike bila je na pragu.
Jedna mašina, Nakamichi Model 500, bila je sposobna da „dekonstruiše knjigu prosečne dužine za sedam sekundi, uz distorziju od 0,5, odnos signal-šum od 124 dB i faktor prigušenja od 60 — tehnološki podvig daleko iznad mogućnosti bilo koje američke kritike.“ Poređenja radi, pisao je Bartelmi, američki prikazi knjiga obično su bili razvučeni i tromi i poticali od Džona Keneta Galbrajta (John Kenneth Galbraith) ili Džojs Kerol Outs (Joyce Carol Oates).
Drugi modeli imali su različite dodatke i unapređenja. Sanyo Model 350 potiskivao je preterano oduševljenje uz pomoć „specijalne mikroprocesorske jedinice“. Nikov Model 770 dolazio je opremljen trostopnom „prikačivom produžnom sondom koja je zaista dosezala i dodirivala čitalačke strune srca, uz pomoć dvostrukih LED merača srčanih struna“. Botovi su bili slični, ali svaki je imao svoje osobenosti:
Pažljivi čitaoci („manijaci za kritike“) mogli su da uoče kašastu sredinu u nekim Micubiši prikazima; visoki registri Jamahinih kritika u pojedinim modelima bili su neprijatno piskavi; Subaruovi prikazi smatrani su „blagonaklonim“. (Sansuijeva upotreba industrijskih robota u sastavljanju književnih prikaza sama po sebi nije se smatrala inovacijom; The New York Review of Books godinama je koristio robote, obično britanske.)
U “Izazovu” se, kao i uvek kod Bartelmija, mnogo toga prepliće u njegovoj hladnoj i nadrealnoj prozi. Između ostalog, priča je neobičan relikt „japanske panike“ iz 80ih, kada su zabrinuti Amerikanci, naročito oni sa berzanskim portfolijima, strahovali da bi japanska industrijska nadmoć mogla da zaseni njihovu. Japanci su pravili bolje automobile i razvijali napredniju tehnologiju. Kada je Micubiši krajem decenije kupio većinski udeo u Rokfeler centru, malo ko je propustio simboliku tog poteza.
“Izazov” je ujedno i raspršena satira stanja američke književne kritike. Bartelmi je bocnuo Galbrajta i Outsovu, kao i kritičara lista The New York Times Kristofera Lemana-Haupta (Christopher Lehmann-Haupt), zbog sporosti; časopis The Times Literary Supplement zbog mizernog honorara za kritičare; a Publishers Weekly „zbog ekskluzivnog zapošljavanja trinaestogodišnjih devojčica“. Četrdeset pet godina kasnije, “Izazov” je izgubio vrlo malo svoje subverzivne energije.
Bartelmijeva priča pokazala se proročkom. I pre uspona veštačke inteligencije dogodio se udar na američku književnu kritiku gotovo na nivou njenog istrebljenja. Nastupila je sablasna tišina – kao da su pčele, ti brbljivi oprašivači koji povremeno bockaju, nestale – a malo ko je to primetio.
Čini se kao da je još juče gotovo svaki američki list, njih na desetine i desetine, čak i u srednje velikim gradovima, objavljivao prikaze knjiga lokalnih kritičara. Alternativni nedeljnici (pisao sam za mnoge od njih) imali su borbene, glasne, ponekad i pomalo otkačene rubrike o knjigama. „Ponekad je i sasvim neobičan prikaz“, govorio je Norman Majler (Norman Mailer), „hranljiv kao večera od divljači.“
Časopisi poput Time, Newsweek i drugi nedeljnici imali su ozbiljne kritičare koji su oblikovali raspravu i sudarali se kao planinski ovnovi. Toliko toga je nestalo. Krkljanje ranog dial-up interneta trebalo je da bude upozorenje.
Nedavno gašenje rubrike Book World u listu The Washington Post, jedne od poslednjih samostalnih sekcija o knjigama, deluje kao kraj nečega mnogo većeg. To označava prelomni trenutak u američkoj književnosti, koja ne može da opstane bez ozbiljne, strasne i duhovite kritike: javnog razgovora, razmene mišljenja, među suprotstavljenim glasovima, gotovo u realnom vremenu. Tanka kora američkog intelektualnog života, koja se odavno ljušti, počela je da otkriva ogoljena mesta.
Neprijatno je zadržavati se na brojkama. Šezdesetih godina, dobar debitantski roman mogao je da dobije 90 pojedinačnih novinskih prikaza u Americi i Engleskoj, pisao je romanopisac Rejnolds Prajs (Reynolds Price) u svojim memoarima Žarki duhovi (Ardent Spirits). Do 2009, godine kada su mu memoari objavljeni, procenjivao je da je taj broj u najboljem slučaju 20. Koliki bi bio danas? Dva? Tri?
Nekoliko časopisa, naravno, i dalje objavljuje nadahnute književne kritike; ključna stabla još stoje, iako je gusto rastinje nestalo. I onlajn rasprava ima svoje momente. Ali evo još jedne brojke: ne tako davno, neko je procenio da u Americi postoji sedam stalno zaposlenih književnih kritičara. Sa gašenjem Book Worlda u Postu, taj broj pao je na pet.
Kao usamljeni i kontuzovani preživeli ovog desetkovanja, teško mi je da ne zavidim kritičarima u Londonu, koji i dalje imaju bar sedam dnevnih ili nedeljnih listova u kojima ozbiljan pisac može da se nada prikazu. Književna rasprava tamo više liči na bučnu večeru nego na depešu ispisanu Morzeovom azbukom između udaljenih fregata koje se mimoilaze u noći.
AI dolazi po kulturu (II deo)Nije pomoglo ni to što danas tako malo romanopisaca redovno piše kritiku. Među piscima iz ne tako davne prošlosti, Martin Ejmis (Martin Amis) smatrao je da je to dužnost — način da se održe standardi i suprotstavi opštem klizanju ka onome što je nazivao zaglupljivanjem.
A sada dolaze asistenti zasnovani na veštačkoj inteligenciji poput Claudea, Gemini, ChatGPT i Perplexity, koji su tu da ili a) pomognu oko domaćih zadataka, ili b) okončaju svet. Uznemirenost zbog tih intelektualnih batlera i sveznajućih saradnika ne razlikuje se mnogo od „japanske panike“ 80ih (minus rasistička dimenzija). Stigla je neka strana sila, prepoznaje zbunjeno stanovništvo. Šta joj je namera?
Jedan freelance kritičar, koji je pisao za The New York Times Book Review, već je razotkriven zbog navodnog korišćenja veštačke inteligencije za oblikovanje dela jednog prikaza. Biće ih još takvih. Ovi proizvodi su čuda — pročitali su i svarili mnogo više knjiga nego Harold Blum (Harold Bloom), taj veliki književni dendij među zvezdama, koji je, kako nas podseća naslov nove zbirke njegovih pisama, bio „čovek koji je pročitao sve“.
Ali postoji kvaka sa veštačkom inteligencijom. Lako je prepoznati kada neka referenca, poređenje ili rečenica ne pripadaju piscu. Učenost i stil ne mogu se dugo falsifikovati; oni se i dalje moraju zaslužiti. Što se tiče tog elegantnog, prostorno efikasnog teksta veštačke inteligencije, već smo se navikli na njegov zvuk — ravan, ujednačen ton, kratke, spretne sažetke, ponavljanja, bezličnu atmosferu pod fluorescentnim svetlom. Dok ga čitate, imate osećaj kao da ste “prošli kroz pustinju na konju bez imena”[1].
Biće to mnogo bolje. Poput Nakamichi Modela 500, možda će modeli veštačke inteligencije jednog dana biti programirani da izračunavaju domet i putanju i izbacuju bogatu kritičku prozu. Ali, kako je Džon Berimen (John Berryman) zapisao u jednoj od svojih „Pesama iz sna“ (“Dream Songs”), govoreći o esejistima koji jedva stoje na nogama: „Kada um umre, izlučuje bogatu kritičku prozu.“ Mehanizmi veštačke inteligencije mogu da odražavaju konsenzus, ali deo posla pravog kritičara jeste upravo to da ne ide tromo niz duh vremena, već da protiv tog konsenzusa vodi gerilski rat. Je suis Claude?[2] Ni govora.
Književne kritike možda će opstati makar zato što, kako je primetila Elizabet Hardvik (Elizabeth Hardwick), izdavačima treba pohvala za nova izdanja „kao što uskršnjoj korpi treba zelena iseckana hartija ispod jaja“. Ali raspad monokulture, uspon algoritama i nivelisanje ukusa znače da kritičari više nikada, i u dobrom i u lošem smislu, neće imati onu osveštavajuću moć kakvu su nekada imali.
Polin Kejl (Pauline Kael), Albert Marej (Albert Murray), Lester Bengs (Lester Bangs), Edmund Vilson (Edmund Wilson) i Kenet Tajnan (Kenneth Tynan) – pet mojih kritičarskih heroja – znali su šta treba uočiti, na način koji se ne može naučiti niti oponašati, i znali su kako da njihova proza i ideje ostave trag. Ohrabruju me mladi kritičari koji danas plivaju u ovom moru, a da se u njemu ne utope, koji pokušavaju da ne završe u tamnici zbog svojih poverilaca i rade na tome da poslednji trag književne kritike ne bude sveden na tri fire emodžija, dva jazz dlana, jedno uplakano lice i jedan facepalm.
Tekst: Dwight Garner
Izvor: nytimes.com
Prevod: Danilo Lučić
[1] Referenca na tekst muzičke numere A Horse With No Name grupe America (prim. prev.)
[2] Fra. – Ja sam Klod? (prim. prev.)