Zašto u filmu La La Land nema ničeg veselog

SHARE:

la la land

Zašto u filmu La La Land nema ničeg veselog
ili kako forma preuzima prevlast nad našim životima
Piše: Sara Radojković

Tri stvari su važne za ovaj film. Za njega je potrebno strpljenje, pronicljivosti i spremnost gledaoca da dopusti da mu se otključa tek na kraju. Ljudi koji vole jazz i bave se nekim vidom izvođačkih umetnosti lakše će ga rastumačiti. Ali pre svega toga čovek sebi mora dopustiti da njime prostruji jedna od primarnih potreba svakog ljudskog bića, a to je da on samo želi da mu bude lepo. Pusti me, brate mili, da sanjam, ne pitam pošto. I to je jedna od glavnih pitanja ovog filma – koliko danas koštaju snovi i da li su i oni samo jedna od nametnutih formalnosti koje živimo.

Suštinski, ovo je film koji se maestralno igra pitanjem forme i sadržaja upravo preko uspostavljenog balansa između ta dva u sopstvenoj dijalektici.

„La la Land“ na prvu loptu deluje užasno plitko i šareno. Ukratko, deluje kao dobro iskonstruisana nafarbana reklama. I on do skoro samog kraja to i jeste. A onda se otkriva ta fina doza ironije, koja je sve vreme strujila negde između savršeno iskomponovanih kadrova neonskog sjaja i popucalog asfalta, baš kao što se otkrivala i na završecima filmova Daglasa Sirka.

Bioskopski poster za film "La la land"

Bioskopski poster za film “La la land”

Dakle, živimo u vremenu u kome konzumerizam doživljava svoj vrhunac i koji sad već, budimo realni, gospodari našim životima. Forma je bitnija nego ikada, kroz digitalizaciju i psihološku torturu koju advertajzing sprovodi, ona je apsolutno zagospodarila našim životima. I svi mi preko naših društvenih mreža želimo isto što žele i ovi junaci – da budemo zvezde i da vodimo svoj život iz snova (neko više ovo prvo od ovog drugog, zato nam je Rajan na kraju filma mnogo draži od Eme). Ukratko, da nam životi budu ko sa reklame, bitnija nam je slika o nama nego mi sami sebi. (Hej, pogodite ko još trenutno živi svoj život iz snova? Donald Tramp.) Ali ono što tako lako zanemarujemo, kao što su to uradili i junaci ovog filma, jeste da to i te kako ima svoju cenu.

Oni su u borbi za svoje snove, koji potiču iz najčistijeg kutka njihove duše, uspeli da izgube jedno drugo, dakle, ono suštinsko najvažnije što osoba može imati u ovom zemaljskom životu.

I u tome je glavni paradoks ovog filma i njegova genijalnost. Kako nešto tako „čisto“ može toliko da te zajebe? Pa može. Zato što nismo mi ti koji postavljamo pravila, odnosno formu. Mi samo želimo da iskoristimo tu formu da iskažemo našu suštinu, želimo priznanje i priliku da nas drugi čuju i vide, ali negde jureći za tim, forma nas malo prevesla i prihvatajući sistem i pravila (sa sve željom da ga zajebemo), kao što to obično u kapitalizmu biva, mi postajemo njegov deo. Na kraju krajeva sve najbolje reklame su one koje mogu da nas rasplaču jer pogađaju u pravu žicu, i one koje na kraju progutamo. One koje je napisala neka slična „prodana“ duša koja razume tu iskonsku potrebu čoveka da mu bude lepo.

Žrtva sistema prvo postaje Rajan Gosling, koji tek nakon što se nafatirao kreće da ganja svoj san (jer koliko puta smo svi mi rekli sami sebi – ček prvo da uradim šta se mora, pa ću onda ono u šta verujem), pa onda i Ema čije je lice sad to koje postavlja standarde drugima nabijajući kompleksić ili dva.

Međutim, ovde na scenu stupa jazz i ljubav koju autor ovog filma očigledno gaji prema njemu što se takođe vidi i kroz njegov prethodni film Whiplash. Zašto? U jazz muzici sve je u savršenom odnosu suštine i forme, u savršenom odnosu improvizacije koja vlada kanonom i koja, kad postoji prava hemija između muzičara, postaje neka vrsta svetog čina koji tu formu nadvladava. Konačno!

Dok sam gledala ovaj film imala sam osećaj da je neki producent rekao reditelju – vidi, hoću Artista, taj neki fazon, daj mu ga i po Birdmanu, ona mala Ema ti je super i onda ga dotuci onim tvojim iz Whiplasha, što je tako dobro odradilo posao prošli put. I šta je reditelj uradio, okupio je „muzičare“ i izdžezirali su najbolje što su mogli u zadatoj formi, koju su možda i sami sebi postavili, nisu uvek zli producenti krivi za sve. Dakle, dali su malo svoje duše čistoj matematici. Kao što i mi to radimo, svakog bogovetnog dana. Jer najbolje što svi mi možemo da radimo je da balansiramo, i da se potrudimo da naoštrimo čula najbolje što možemo i za sebe i jedni za druge, pa da džeziramo, dok imamo snage.

Samo zapamtite, najveći broj vrhunskih muzičara je poludeo ili je propao od droge, zato je sasvim ok ne biti vrhunsko ništa, ako nismo spremni da platimo cenu.

Keep on dreamin’ folks!

sara radojkovic, kartica