Zašto je „Zločin i kazna“ i posle 150 godina politički relevantan I posle jednog i po veka od objavljivanja, "Zločin i kazna" i dalje intrigira, poziva na analizu i dokazuje svoju političku i istorijsku relevantnost.

Prošlo je 150 godina od objavljivanja romana Zločin i kazna Fjodora Dostojevskog. Ova neverovatno uticajna knjiga takođe poseduje i određeni savremeni politički značaj.

Zaplet se koncentrisan oko toga kako je jednog leta u Sankt Peterburgu student u besparici Rodion Raskoljnikov ubio staricu zelenašicu. On je delom to učinio da bi dokazao svoju ideju o kojoj je ranije pisao: da vanredni ljudi, poput Napoleona, mogu da budu iznad zakona. Osim toga, zelenašica je za njega „vaška“, od čijeg ubistva bi društvo samo imalo koristi. Ali tokom ubistva, pojavi se nežna i ranjiva sestra žrtve. Raskoljnikov ubije i nju, takođe, bez razmišljanja. Čitalac uočava kako Raskoljnikov postaje bezosećajan i kako njegove ideje (na koje utiče čitanje Hegela i Bentama) dobijaju neželjene posledice.

Raskoljnikovo ime znači „rascepiti na pola“ ili „šizmatik“. Njegova podeljena ličnost je Stivensonu bila inspiracija za Džekila i Hajda. Jedan od prvih psiholoških romana, Zločin i kazna je i podjednako duboko politički. U njemu se očitava talas reakcija protiv ekonomskog liberalizma, različitog od onog koji se dogodio 2016. godine. Pokazalo se da je Raskoljnikov zbunjeni hibrid koji istovremeno podržava liberalnu misao i buni se protiv nje.

Balzak i Dostojevski

Široko rasprostranjeno razočaranje liberalizmom pojavilo se u Francuskoj tokom Julske monarhije (1830 – 1848) Luja Filipa I, za koga je liberalizam podrazumevao vladavinu onih koji su se sami obogatili. Liberalizam je postao opravdanje za socijalne probleme, naročito kada je predstavljan kao tuđinski (anglo-saksonski) uvoz.

U Balzakovim romanima, naročito romanu Čiča Gorio (1835), prikazan je Pariz pod Julskom monarhijom kako je ogrezao u korupciju, društveno uspinjanje i materijalizam. Balzak, antiliberal, počeo je da se divi Rusiji. U njegovom „Pismu Kijevu“ iz 1847, on je veličao apsolutizam u Rusiji i „takozvani despotizam“, kao prihvatljiviji od francuske „vladajuće rulje“. Uticaj Balzaka se može videti u konceptu i u junacima Zločina i kazne. A njegova poruka protiv liberalizma je još jača.

Liberalizam u Zločinu i kazni predstavlja najnegativniji lik, bogati biznismen Lužin (njegovo ime znači „bara“, „močvara“). Kada ga prvi put srećemo, on razgovara o slučaju koji bismo danas nazvali „prelivajuća ekonomija“ (Ekonomska teorija po kojoj se bogaćenje najimućnijeg sloja društva preliva i na „niže“, siromašnije slojeve. Prim. prev.). Lužin hoće da oženi Raskoljnikovu sestru, koristeći se dostojanstvenim siromaštvom te porodice.

Nepristojnost njegove ponude, kako je Raskoljnikov vidi, jeste kap koja je prelila času i gurnula ga u ubistvo (iako zelenašica ni na koji način nije odgovorna za to). Kasnije, Lužinov pokušaj da na prevaru prikaže Sonju, Raskoljnikovu prijateljicu, kao lopova pruža ovom romanu dramatičan klimaks – kao da time hoće da se osigura da će čitalac videti Lužina, i sve ono što on predstavlja, u najgorem mogućem svetlu.

Još jedan veoma moćan, negativan junak Svidrigajlov – predator libertanac iz više klase koji predstavlja desadovsku amoralnost – dobija neke ublažavajuće karakteristike od strane Dostojevskog, ali Lužin ne dobija nijednu.

Politike identiteta

Netrpeljivost Dostojevskog spram liberalizma je možda iracionalna, ali on je uspeo da prikaže društvenu i psihološku dezorijentaciju koju je donela rapidna ekonomska promena. Siromašni kod Dostojevskog su se spustili iz srednje klase koja se kreće nadole, a čije siromašenje se komplikuje gubitkom statusa.

Ovo podseća na sudbinu mnogih u godinama propasti Sovjetskog zaveza, ali takođe i na one koji su ostavljeni na cedilu od strane Bregzitovaca u Engleskoj, ili na srednje-zapadne Trampove glasače koji su igubili svoje izvore prihoda ili društvene uloge tokom ekonomske globalizacije, koja traje od osamdesetih do danas.

Dostojevski takođe anticipira kako ove dislokacije izazvane ekonomskim promenama utiču na politike identiteta (bez obzira da li su leve i desne). Raskoljnikov na kraju dobija oprost, ali ne od sveštenika, već Sonjinim pridikama. Sonja, koju je njena maćeha nagonila u prostituciju, poseduje duhovnu snagu koja prevazilazi njeno stradanje i simbolizuje „ukorenjenost“ u ljudima – почвенность na ruskom.

Za Dostojevskog, religija se prvenstveno tiče identiteta. Zločin i kazna pokazuje kako oni koji su poput Raskoljnikova otuđeni ili zbunjeni liberalnom modernizacijom utočište mogu potražiti u mističkom nacionalizmu ili kolektivizmu. To se dogodilo u Rusiji nakon reformi iz devedesetih, a to istovremeno može i da objasni previranja u zapadnjačkim demokratijama tokom 2016.

Ruska psihologija

Zločin i kazna takođe može da pruži uvid u psihologiju Rusije kao geopolitičkog igrača. Kao i kod Raskoljnikova, trenutno postoji mnogo spekulacija u vezi sa istinskim ruskim motivima kada su internacionalni odnosi u pitanju.

Verovatno objašnjenje, za oba, jeste ranjeni ponos. Raskoljnikovo stanje uma je pod uticajem gubitka statusa njegove porodice i prihoda. On ih vidi kao plen grabljivcima poput Lužina i Svidrigajlova. Ovo podseća na opasne situacije u Rusiji i (za mnoge) osećaj nacionalnog poniženja tokom i posle pada Sovjetskog saveza 1991.

Raskoljnikovljeva reakcija na ovo poniženje je da pređe crtu i dokaže svoju izuzetnost, kao Napoleon. Ruska reč za zločin, преступление, znači „zakoračiti preko“, „prestupiti“. Bez obzira na to da li je aneksija Krima bila „zločin“, to je bez sumnje bio momenat kada je Rusija „prešla preko crte“, kao da je iznela svoju sopstvenu verziju američkog ekcepcionalizma.

Dostojevski bi bez sumnje to pozdravio. Njegov mesijanski nacionalizam bio je, kako je to Frojd rekao, „slabost ove velike ličnost (…) pozicija koju su manji umovi zauzeli sa manje truda“. Ali njegov opis tenzija između individualnog, zajedničkog i modernog u Zločinu i kazni nadilazi političku ravan i ne gubi ni malo od svoje relevantnosti.

Adrian Kembel
(prevod: Danilo Lučić)
izvor: theconversation.com