Zašto je “Parabola o sejaču” Oktavije Batler sve manje SF Važnost i uticaj "Parabole o sejaču" Oktavije Batler stalno se produbljuju sa novim životima ove knjige, piše Roz Dinin o romanu nastalom 1993. godine, a počinje dnevničkim zapisom iz jula 2024.

Parabola o sejaču prvi put je objavljena oktobra 1993. Priča prati petnaestogodišnju Lorin Olaminu, mladu crnkinju koja živi u vreme ozbiljnog društvenog sloma. Ona stvara (kroz posmatranje i dedukciju) novu religiju, Zemljoseme, koju tumači između svojih dnevničkih zapisa u jednostavnim stihovima, a oni su aksiomatski i istovremeno imaju otvoren kraj: “Pravo Ja mora da stvara / Sopstveni razlog postojanja / Da oblikuje Boga / Da oblikuje Sebe”.

Knjigu su godinama isticali kao tipičan primer naučne fantastike u književnosti, a njena autorka, Oktavija E. Batler, krunisana je za kraljicu afrofuturizma. Ali ima nečega što se dugo i sporo razvija u vezi sa putanjom ovog remek-dela od momenta kada je objavljeno. Bilo je potrebno da prođe 27 godina da bi Parabola dospela na listu bestselera Njujork tajms, što se dogodilo septembra 2020. A po mnogo čemu je i sama priča tek početak: knjiga počinje Lorininim zapisom u dnevniku datiranim na subotu, 20. jul 2024. godine. Izgleda da se važnost i uticaj Parabole o sejaču stalno produbljuju sa njenim novim životima.

Nedavno sam se nekoliko puta srela sa ljudima koje je datum inspirisao da pročitaju Parabolu u sejaču i svako od njih bio je neobično potresen knjigom. Parabola je bez sumnje dalekovida. Svakog dana čini se sve verovatnijim da će problemi koji su doveli do sloma društava u svetu iz knjige – klimatske promene i globalno zagrevanje, istrošenost prirodnih resursa, nasilje, ekstremno siromaštvo, regresivni zakoni o radu – satrti i nas. Novi čitaoci često ostanu bez daha kada pročitaju da predsednički kandidat (fanatik) ulazi u trku sa obećanjem da će “Ameriku ponovo učiniti velikom” u nastavku Parabole o sejaču pod nazivom Parabola o darovitima objavljenom 1995.

Pored popularnog (i proročanskog) političkog slogana tu su i drugi pronalasci, među kojima je i droga, piro, koja kod korisnika izaziva organizmički trans dok sede i gledaju u vatru. Tu je i minđuša koja funkcioniše kao radio (poput AirPod-a). Pa ipak, opšte uzev, Batlerova zapravo i ne izmišlja tako mnogo. Umesto toga, ovo je neka vrsta naučne fantastike zasnovane na logičkom zaključivanju.

***

Kada je buknula pandemija, pisala sam apokaliptičnu knjigu smeštenu u blisku budućnost usred raspada društva. Pri istraživanju sam se držala suvih činjenica i podataka: novinski napisi o klimatskim promenama, studije, politička praksa. Izbegavala sam da čitam spekulativnu fikciju i da gledam apokaliptične TV serije i emisije, pošto mi se činilo da lako potpadam pod uticaje. Brinulo me je to da ću nesvesno ukrasti nečije bolje ideje, kao svraka, a da ću izgubiti ma i najmanji trag originalnosti.

Kada sam potom pročitala Parabolu bila sam istinski iznenađena sličnostima u sadržaju knjige Oktavije Batler sa onom koju samo što sam predala izdavaču. Moji likovi, kao i likovi Batlerove, prinuđeni su da krenu na sever iz sigurnosnih razloga. Izlažu se riziku zbog vode. Među potpuno različitim odraslim ljudima na putu rađa se poverenje dok jedni drugima čuvaju decu. Zatečeni u vatrenoj stihiji, oni instinktivno bacaju mokru ćebad preko mladih da bi ih zaštitili od dima. Policiji se ne može verovati. Progres se kreće unazad, a sve tekovine protiv rasizma, za slobodu i pravo na život su poništene.

Civilizacija nije izbledela pred autoritarnom kontrolom uma (kao u 1984) nego, što je realnije, zbog gluposti, nemara i instinkta samoživosti onih na vlasti

U središtu priče Batlerove, a i moje, nalazi se mlada žena, praktična, jaka, sa veoma nekomplikovanim odnosom prema seksu, koja dolazi da ostvari viziju koja će izvesti ljude iz njihovog košmara. Civilizacija nije izbledela pred autoritarnom kontrolom uma (kao u 1984) nego, što je realnije, zbog gluposti, nemara i instinkta samoživosti onih na vlasti.

Možda ove paralele između knjiga mogu da se povežu sa idejom Karla Junga o kolektivnom nesvesnom. Jung je navodio da svi mi, po rođenju, u svojoj psihi čuvamo sveukupnu sumu svih mitova, simbola i priča. Možda bi svako ko je proveo dovoljno vremena razmišljajući o kraju civilizacije nezavisno došao do različitih verzija iste priče, jer svi duboko u sebi nosimo identične obrasce uspona i pada. Znamo kako će sve ovo da propadne, intuitivno.

Ipak, mislim da postoji nešto previše nategnuto, a i pseudonaučno, kad je reč o Jungovom kolektivnom nesvesnom. Pre bi se reklo da svaki sinhronicitet između onoga što je Batlerova uradila i onoga što su pisci apokalipse pre i posle nje radili, kao što sam i ja pokušala da uradim, u tome da prosto i smireno isprate date okolnosti do njihovih logičnih zaključaka, bez mnogo kreativnog uplitanja. Kada to radite sistematski ishod je očigledan, a građenje sveta teče relativno glatko.

Na primer: ako bi gorivo postalo basnoslovno skupo, bilo bi manje vozila na ulicama. Dakle, ako bi klimatske promene izazvale migracije, onda bi raseljeni ljudi pokušali da se prebace drugde pešačeći pored autoputeva. Imamo dokaze da ekstremno siromaštvo često vodi ka ultradesničarskim vladama; ako bi takve vlade olabavile zakone o radu, onda nije potreban baš veliki angažman mašte za pretpostavku da bi se dužničko ropstvo ponovo vratilo, predstavljeno kao lažno utočište. Zvezde se bolje vide na nebu kad je struja isključena i nema svetlosnog zagađenja. I tako dalje. Sve to je stvarnost u Paraboli o sejaču, ali nije tek plod razuzdane mašte. To možda jeste naučna fantastika, ali je zasnovana na logici postojećeg, stvarnog sveta.

Međutim, tu je i jedan konkretan zaključak do kakvog je došla protagonistkinja i on me je, iako sledi očigledno besprekornu logiku, zapanjio, a Parabolu snažno izdvojio od drugih knjiga. Prema Lorininoj religiji Zemljosemena, ljudima je suđeno da na kraju napuste ovu opustošenu Zemlju i nasele se na druge planete.

Ona u Paraboli o darovitima piše:

Sudbina Zemljosemena je
da pusti korenje među zvezdama.

Da živi i cveta
na novim zemljama.

Da postane nova bića
i razmotri nova pitanja.

Da skače u nebesa
iznova i iznova.

Da istraži prostranstva
nebesa.

Da istraži prostranstva
u nama samima.

U knjizi O budućnosti: Perspektive čovečanstva iz 2018. godine astrofizičar i kosmolog Martin Riz raspravlja o sudbini ljudske vrste u kosmosu. Predvideo je da će, kako prolazi vreme, argumenti o praktičnosti svemirskih letova sa ljudskim posadama postati sve manje ubedljivi – previše opasno, preskupo, a druge planete možda ne budu dovoljno gostoprimljive da pruže zaista dobar dom za organsku inteligenciju. Na kraju, sugeriše on, ljudsku sudbinu u kosmosu mogli bi da ispune roboti.

A to će se odvijati u dubokom kosmosu, daleko od neophodnih propisa koje su ljudi na Zemlji postavili pred veštačku inteligenciju, pa će “nebiološki mozgovi moći da razviju moći kakve ljudi ne mogu čak ni da zamisle”. Ti roboti mogli bi da nose u sebi, zahvaljujući AI, ljudsku inteligenciju; sve što je čovek ikada znao. Kad AI jednom prevaziđe trenutak singulariteta, kad počne da nas premašuje eksponencijalno, seme ljudske inteligencije moglo bi da izraste u ogromnu superinteligenciju i prevaziđe ljude “onoliko koliko smo mi, intelektualno, prevazišli sluzavu plesan”.

Riz postavlja naučnu verziju Jungovog kolektivnog nesvesnog, smeštenog u neorganski mozak, u kosmosu, i ono se stalno širi i samo sebe iskušava.

Riz piše: “Čak iako nismo terminalna grana evolucionog drveta, mi ljudi mogli bismo da pridamo sebi istinski značaj u kosmosu zbog pokretanja tranzicije u elektronske i potencijalno besmrtne entitete šireći uticaj daleko izvan Zemlje, uticaj koji daleko prevazilazi naša ograničenja”. Ovo mi zvuči slično logičkom zaključku za kojim poseže Batlerova: da naš ljudski um može da “skače u nebesa / iznova i iznova” da “istraži prostranstva / u nama samima”.

Ono bi moglo da se širi bez nas, kroz kosmos, kroz galaktičko vreme, besmrtnost, pomalo poput Boga. Ovo je istovremeno i veoma romantična i razarajuća predstava ljudske sudbine. A opet, u određenom smislu, zvuči baš logično.

Oktavija E. Batler je svojom briljantnom, čistom, kreativnom pameću prepoznala seme ove moguće budućnosti pre više od 30 godina, nazvala ga Zemljoseme, posejala ga u glavi petnaestogodišnjakinje u romanu i podstakla ju je da piše dnevnik, a taj dnevnik počinje od subote, 20. jula 2024. godine.

PIše: Roz Dinin
Izvor: Literary Hub
Preveo; Matija Jovandić