Za maternju melodiju, esej Momčila Nastasijevića Izrazito hermetičnu poeziju Momčila Nastasijevića moguće je bliže razumeti uz pomoć onoga što je on nazvao maternjom melodijom, koja objašnjava njegov odnos prema jezičkom nasleđu, tradicionalnim lirskim izrazima i kolektivnom osećanju za melodijsko.

Poezija Momčila Nastasijevića (1894 – 1938) predstavlja jedan od retkih zaokruženih, celovitih opusa, koji međutim ne spada u najkomunikativnije u našoj književnosti. Avangardni pesnički izraz ovog pesnika često se doživljavao kao hermetičan, zauman, zatvoren i težak za interpretiranje, uglavnom zbog izrazito eksperimentalne upotrebe sintakse. Nastasijević je zapravo svoju poetičku originalnost formirao uz pomoć jezičkog i muzičkog nasleđa, za koje je smatrao da počivaju sapeti u nesvesnom biću našeg naroda. U tom smislu, jedan od centralnih stubova njegovog stvaralaštva predstavlja koncept maternje melodije, koji Nastasijević objašnjava u ovom eseju.

*   *   *

Pre same stvari nije izlišno podvući jednu misao, koja svojom istinitošću doseže do činjenice, te je dobro i zdravo uvek se njom potkrepiti.

Živo se za nevolju komada. Odsečem li deo telu, mrtav je. U duhovnom planu načelo celine još je očiglednije nego u materijalnom.

Jedna je umetnost kao jedan Bog, kao jedan život. Iz istovetne raspevanosti u duhu (a ona je nepobitna kao i sam duh) polaze zrakasto umetnička ostvarenja. Leonardo peva kroz lik što Betoven slika kroz ton. Ta raspevanost je moći podneti maksimum radosti i maksimum bola: tada zapeva u duhu od koga bilo dodira, i znak je da se mora nadživotno stvarati.

Nem je Bog u svetu bilja i životinja; kroz čoveka promuca; kroz umetnika progovori, čujemo mu glas: sušta je melodija. Reke se tako i rečice ulivaju u nadživotno more raspevanosti.

Jedna je umetnost. Leonardovi argumenti za likovno samo potvrđuju Betovenovo muzičko. Veliki umetnici, tvorci religija idu kao zraci istog sunca. Nemoguća je opreka među njima. Tek u rukama tumača, jer se umešalo ono niže ljudsko, nastane borba svake za svog Boga, a on je jedan.

Ovozemaljski je red u prostor i u vreme. Tako idu i umetnička ostvarenja, tačno po sagrađenosti oka i uva da prime. Lik je melodija koju celu za trenutak (ali se taj trenutak baš zato da u večnost produžiti) uhvatimo okom u prostoru. Dok u melodiji, u prvom smislu, vremenski teče ono isto što je ustalilo lik. I tu i tamo bivanje je istovetno. Onamo se izgubi pojam o vremenu, ovamo o prostoru.

Melodijske je prirode svaki živi izraz duha. Govor se zatalasava u neprekidnoj liniji. Što nazivamo naglascima samo su maksimumi melodijskih krivina. Nedelima je, dakle, i misao, i nikakva analiza ne može nahuditi neprekidnosti izražaja melodije.

Koji se narod melodijski (čitaj: duhovno) iskristalisao, tome se govorna i muzička melodija u osnovi poklapaju.

To pogodi, ta ustalasanost što pođe iz celog duha, to iskonsko. Reči samo oiviče u svesti taj već preneti treptaj od duha duhu. (Ima u svakoj sračunatosti nehotičnih odbacivanja i prebacivanja glasom, ima na silu nastavaka i krpeži.) Te ni objektivno najjači argumenat, ni najžilavija logika ne ubede ako duh nije istinski ubeđen. Tek tada pođe, cela iz celog, nedelima misao kao melodijski hitac.

Sveža je, novorođena, i ma koliko je čovek ponavljao, uvek novorođena. (Ne zaboraviti, sve sile što pretekne izbije na šaru. Lažovi to najbolje znaju: svu silu upotrebe na šaru.)

Što se poezijom naziva, tačno je sredina između govora i muzičke melodije. Ne za stepen samo, za pet i deset stepeni pevanija je  od govora. A što se danas upola lišila životne srži, dekadencija je i zaborav da je glas daleko bitniji od reči. (Ne pesnik, nego pevač!) U primitivnim sredinama, i danas, poezija se jedino pevanjem kazuje. Kazivanje stihova naizust nemoguće je nepismenom. I zar se nije opazilo da, pri istinskoj lirici, neosetno nam pođe glas u melodiju? (Ovu nipošto ne mešati sa objektivnom zvučnošću reči: ima jedan dubinski ton koji, kao čudom, od oporog napravi meko, i obratno. I ujedno o tom tonu ovde je reč.) Sama se sila, i mimo našeg znanja, probija ka svome pravom izrazu.

Proza je samo dalji izlaz iz poezije kad se već izgubila moć melodijskog saopštavanja. Ukoliko, dakle, prividno bliža, utoliko, stvarno, udaljenija od običnog govora.

Koji se narod melodijski (čitaj: duhovno) iskristalisao, tome se govorna i muzička melodija u osnovi poklapaju. Ili, što se blagoglasno izvija iz instrumenta samo je krajnje utančanje talasa koji ubogo svaki dan polazi svima iz grla. To je idealno, koliko govora toliko melodija.

Maternjom melodijom nazivam onu zvučnu liniju koja, dolazeći iz najdubljih slojeva duha, vezuje pojmove u tajanstvenu celinu živog izraza. Afektivne je prirode (i matematička apstrakcija izražena, pa sadrži svoj stepen raspevanostI). Korenita je i kolektivna i dan-danji u razgranatosti jezika u narečja, i sve do pojedinačnog izraza, deluje spajajući. I čim iz veće dubine prodre glas, tim mu je i širi obim odjeka. Pa opet još se nije čula melodija koja bi poticala iz same srži duha, koja bi, tim što je individualno najdublja imala svoj adekvatni odjek kroz sve narode i rase. Još muzika nije sveopšti jezik osećanja. I koja je proglašena sveopštom ipak je, kao strani jezik, treba unekoliko učiti slušanjem. Merilo je za materijalnu melodiju, pogodili ili ne pogodi od prvog slušanja.

Po sebi se razume, prevodeći poeziju samo se oskrnavi svetinja živog izraza. Besmisleno je siliti instrumenat da da sasvim neki drugorodni ton.

Slušajući nepoznati jezik, tim jasnije čujemo mu melodiju (dosledno, rođene smo najmanje svesni). Odudara, čudna bude, ne leži kao svoja rodna; valja se kao instrumenat uporno preudešavati, pa da dirne u živac. Tako i učeći tuđe jezike čovek se podešava raznim melodikama. Je li se ikad pomislilo, šta pri tom biva sa svojom maternjom, a ona je sušti duh?

Prvi put opaženo saopšti se po najbitnije oznaci. Tako i narod narodu mnogo pre melodijski nego jezički (čitaj: idejno) dostruji. Melodijom duh krči sebi pobede u svetu. Muzička poplava ravna je religijskoj.

Malo je bilo tih poplava. Na Evropskom tlu svega tri: Talijanska, Nemačka, Ruska. Jako pada u oči, kod Talijana i Rusa, sve obilje melodijskih fraza da se svesti na po jednu jedinu, koja je toliko korenita da u svakoj melodijskoj krivini ponešto od nje osetimo. Smelo bi se pomisliti: možda i u njoj onaj opštečovečanski vršak iskoni kojim se sudbonosno prodire u sva srca. (Ima li iole muzički obaveštenog a da mu Italija i Rusija cele ne zvuče kroz po jednu bitno svoju melodiju?) A poplave su s tih strana i dolazila. Germanska, i pored dva muzička vrhunca, ipak nema toga. U njenom je talasu nečeg osnovno ukrštenog. (U potvrdu, vidi Romena Rolana.) I, može biti, da su Bah i Betoven bili još i Sloven ili Roman, svet bi danas trepereo u novoj religiji.

Po sebi se razume, prevodeći poeziju samo se oskrnavi svetinja živog izraza. Besmisleno je siliti instrumenat da da sasvim neki drugorodni ton. Jer je bit poezije upravo ono čemu se tuđe nipošto ne povinuje. A povinuje li se, ipak, znači i prevodilac je pesnik od čiste rase, i dve su se raznorazne maternje melodije čule o istom predmetu. U tom slučaju, bolje da je još jedno pesničko delo nastalo. a pošto se bez teškoća i nužnog otpora, prenese s jezika na jezik, u stvari i nije poezija. Recitovana i čitana poezija ne prodre dalje od granica svoga jezika, iako na svetu postoje prevodioci; tek pevanoj, ne prevođenoj, otvorio bi joj se put u tuđinska srca.

Sila govora (ovo nikad nije dovoljno naponavljati) ne leži toliko u očevidnosti dokaza koliko u istinitosti tona. Ton ubeđuje, njime se iz podsvesti prodre u podsvest, njime otvore neotvorimi vrata. A iščili li pojam o svojoj rodnosti: na koju melodiju čovek neposredno uzdrhti, te je majke sin.

Važno je istaknuti: u narodnom pevanju nema utvrđenih melodija, nego koliko pevača toliko i varijanata.

Egzotika je nešto gore nego presaditi celu biljku na tle gde ne uspeva. Ona je, otkinuti pupoljak u začetku da bi veštački za noć procvetao. Ima tu nečeg osnovno nezdravog. A muzička industrija traži sve novih sirovina (lako može i na našu doći red). Za biljku najplodonosnije su mogućnosti na rodnom tlu. I u najplemenitiju svrhu presađivanje, ne uspe. S jedne strane ubija se mogućnost procvata; sirovi sok ubrizgan u malaksalo strujanje ne podmladi već ubrza starost. I ne zaboraviti: treba basnoslovna moć pa da se opere što je u melodici jednom osramoćeno. Egzotika je osramoćenje.

Maternju melodiju najjasnije čujemo kod primitivca. Kazivanje mu je već upola poezija. I kod deteta. Ono se drukše i ne izražava nego pevušeći. Odatle pa do trenutka kad glas zapeva u pravom smislu samo je stupanj ili dva. Samo jedan primer za orijentaciju u istraživanju ove vrste: najobičnijim glasom izgovoreno “majka te nemala” sadrži ovu melodijski liniju: Početni pad u kvartu podudara se sa snažnim naglaskom na ma; dizanje u sekundu: veza nenaglašenog te sa prvim visoko naglašenim slogom u nemala.

Prisustvo sekunde koja bitno karakteriše našu melodiku umnoženo je još i arhaičnim naglaskom drugog sloga u rečima s naglašenim predmetkom, kao: upišem, preskočim, zovem i dr. (vidi bezbroj primera u guslarskom rečitativu). Dok je kvarta obično pad iz visokog ili snažnog u idući nenaglašeni. Te bi možda onaj magijski motiv, čije smo prisustvo opazili kod Rusa i Talijana, i kod nas Jugoslovena se našao. (Čuo ga je u arhaičnom Međumurju i jako podvukao u jednoj svojoj sonati g. J. Slovenski.)

Važno je istaknuti: u narodnom pevanju nema utvrđenih melodija, nego koliko pevača toliko i varijanata. Znači, tu i ne treba tražiti ovo ili ono izdvojeno delo nego istovetnu prirodu zatalasavanja u svem obilju motiva. A ta se priroda najčešće ispoljava samo po jednom ili dva karakteristična prelaza, u kojima i leži magija melodičnog izraza, dok je sve ostalo samo odjek. Među onim što se naziva umetničkom melodijom, osrednje je što ne sadrži taj magični prelaz. (Niti ima lirske pesme ako bar jednim stihom ne prodre u vansmisao.)

Narodne popevke nipošto nisu sirovina koju valja umetnički preraditi: gde bi se nešto već raspevano sililo da i preko svog maksimuma propeva? U stvari, to je kvarenje. A međutim, sasvim je drugo napajati se njima, ko je utrnuo. One su još jedine u moći da razbude maternju melodiju, ili tačnije moć pevanja, ako se gde uspavala.

Jer opštečovečansko u umetnosti koliko je cvetom iznad toliko je korenom ispod nacionalnog.

Za genezu melodije još i ovo: ima osnovni (čitaj: magični) udar koji predodredi prirodu i jačinu melodijska talasanja. Otuda, ni govora o potpunom poklapaju naglasaka i dužina melodijskim kretanjem. (U tom potčinjavanju smisla nečemu daljem i leži draž pevanja.) Ili stvar se i ovako postavlja: od običnog govora preko pesničkog izraza pa do čiste melodije ide se ka sve pravilnijoj i gipkijoj liniji, da već dodirne geometriju (zato se raj, vladavina čistog duha i zamišlja geometrijski; zato je muzika u stvari živa matematika).

Poliritmična melodija kao da se tek juče odvojila od reči. Kreće se tačno po metričkom rasporedu otpevanih slogova, u taktovima sa po dva i tri udara; a biva te se muzička fraza podudari s pesničkom u svoj njenoj širini, te je nasilje cepkati je na uprošćenije mere. Poliritmičnost je primitivne prirode i ne znači kraj nego početak jednog razvoja. A što se u guslarsko rečitativu, kod nas, ne pojavljuje, odgovor nam na to daje ritmična prostota trohejskog deseterca. U tom pogledu plodonosnije su rogobatne bugarštice i lirska zamuckivanje našeg juga. To ipak ne znači da naš Dinarac nije i govorom i poezijom raspevaniji od ikojeg dela našeg naroda. Ali mu je melodija još u pevanoj reči i malo se gde oslobodila u čistu muziku. Otud je i dragocena za onog ko bi da je iznenadi na živom vrelu, u tek prvom stupnju razvića.

Šta nama ostaje posle tolikih procvata u svetu? Ako je iole još nagona da se sebi i drugima saopštimo najdubljom (čitaj: opštečovečanskom) stranom svoje prirode, valja nam se bukvalno vratiti maternjoj melodiji. Žilavost je duha da odoli svemu, da svari sve, baš u njoj, a ona je oslabila u nama od pasivnog podavanja tuđim talasima. Neutralisalo nam se u duhu, vlada neka trostruko ukrštena melodija, i čime se zavaravamo da smo koraknuli kulturno, ništa je manje nego nepremostiva brana svemu što bi da stvaralački pođe iz nas: gubimo sve više ključ svoje tajne. Treba velikog posta i kajanja. Ništa opštečovečanske vrednosti nije postalo slučajnim ukrštanjem spolja. Kobna je obmana posredi. Svima pripadne samo ko je korenom duboko prodro u rodno tle. Jer opštečovečansko u umetnosti koliko je cvetom iznad toliko je korenom ispod nacionalnog.

Dva su stava primanja: Kad očvrsne duh u svome, onda se ne samo odoleva tuđem nego još ono budeći deluje i plodonosno. Tada se stvori kao žiža ličnosti kroz koju i kad prodre talas, ma iz najveće daljine i tuđine, prelomiće se u najličniji obrt. Na sve melodijske nadražaje spolja odgovoriti svojom ličnom melodijom. To je aktivno primanje.

I obratno, kad se ropski prima (a to biva u neprekaljenosti maternje melodije), najveći deo lične sile ode na navijanje i podešavanje tuđemu; čovek se najzad i navije i podesi u savršenog primaoca, ali je upravo za toliko izgubio moć da se jednom njegov glas sudbonosno začuje. Jer, ako nema svog stabla, ili ono slabačko, onda ni pomena o nekom oplemenjavanju, onda se i sam kalem osuši. A duboko ukorenjenom stablu i ne treba kalemljenja: čim iz veće dubine pritiču sokovi, tim će se plemenitije plod zametnuti. Tuđa su strujanja tada kao vetri: blagotvorno savijaju u sve veću žilavost.

Te završujem: problem je našeg muzičkog izraza u većoj meri duhovne nego tehničke prirode. I zaludu praviti sebi krila kad se nema snage za polet.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *