Vrt jezika („Tkiva“, Marjan Čakarević)

SHARE:

 Nova pesnička knjiga Marjana Čakarevića počinje zelenom. Naime, pesma ”Prsten”, koja je otvara, kako i sam naslov sugeriše, tematizuje cikličnost prirodnog sveta, što, imajući na umu prethodne Čakarevićeve knjige i dominantne motive u njima, čitaoca donekle iznenađuje. Naročito zbog toga što se zelena boja i cikličnost javljaju na više mesta u zbirci i čine neku vrstu osnovne potke njenog smisaonog toka, iako autor i ovde ostaje pre svega pesnik grada, savremenosti, artificijalnog. Specifičan susret različitih tematskih struja i disparatnih izražajnih planova, spoj avangardne i nešto tradicionalnije leksike, međusobno prožimanje prostora umetnosti, prirode, grada, detinjstva – sve to stvara jednu novu i drugačiju kompleksnost koja ovu zbirku donekle izdvaja od prethodnih ostvarenja.  Svoj osobeni stvaralački postupak, koji je izgrađivan iz jednog u drugi naslov, autor je ovde iskoristio kako bi progovorio o sebi. To znači da se pesnička građa, koju bismo mogli prepoznati kao individualizovanu, ličnu (bilo da je reč o lektiri ili sećanju), susreće sa jezičkim izrazom kojim se insistira na određenoj bezličnosti tona. Sve to rezultira time da motivi i pesnički jezik sa jedne strane, menjajući jedni druge, daju onom ličnom jedan dodatni kvalitet, udaljavajući ga od ispovedne ili narativne datosti i neposrednosti, dok sa druge strane sam izraz postaje topliji i mekši – na strog jezički skelet Sistema nakalemljeno je živo tkivo.

Odustajući od strogog, avangardističkog koncepta autor se sada odlučuje za i dalje čvrstu, ali nešto klasičniju kompoziciju. Zbirka je podeljena na sedam lirskih celina, ima uvodnu i zaključnu pesmu koje čine po jednu od njih, što znači da se ostali ciklusi mogu uzeti kao pet činova u kojima se odvija tiha pesnička i lična stvaralačka drama. Cikličnost i ponavljanje, prisutni u već pomenutoj uvodnoj pesmi, čine tako neku vrstu smisaone osnove putem koje bismo mogli da protumačimo tri celine koje joj slede. Naime, sve pesme drugog i trećeg, kao i delimično četvrtog, odeljka posvećene su ili nekom autoru ili su pisane po nečijem pesničkom izrazu ili stvarane prema nekom umetničkom delu. To polaženje od drugog, od iskustva čitanja (drugih pesnika), gledanja (umetničke slike), slušanja (džeza) kao da dobija dodatan smisaoni sloj ako se postavi u kontekst uvodne pesme. Novo umetničko delo tako izrasta na starom, kao što i novo lišće raste na ostacima prošlogodišnjeg. Umetnička, kao i biljna, materija neprestano kruži, menja oblik, obnavlja se, ali na način koji propadljivost i trajnost uzima kao komplementarne, svodeći na isti vremenski plan prošlost i sadašnjost.

Marjan Čakarević, Tkiva, edicija Povelja, Kraljevo 2016

Marjan Čakarević, Tkiva, edicija Povelja, Kraljevo 2016

Naročito su zanimljive tri pesme koje čine treći ciklus. Prva od njih, ”Kockari”, posvećena četvorici savremenih pesnika, za osnovu ima istoimenu izgubljenu de la Turovu sliku. Ona, u stvari, predstavlja pesničku kompoziciju koja stavlja pomenuta četiri autora u okvir postavljen ovom slikom, predstavljajući ih na način na koji to čini niz baroknih slikara. Karakterističan spoj svetlosti i senke u delima slikara iz ovog perioda stvara začudnu atmosferu, u kojoj se, uz realističko isticanje karakterističnih detalja, stvara jak kontrast koji doprinosi oneobičavanju i dodatnoj dinamizaciji predstavljene scene. Smeštanje pesnika u karakterističnu žanr-scenu varanja na kartama u krčmi je i svojevrstan ironični poetički komentar, koji se oslanja i na činjenicu da je pomenuta slikarska tehnika korišćena kako za prikazivanje nisko mimetičkih, noćnih prizora tako i za slikanje svetaca i različitih biblijskih scena. Taj komentar podcrtan je još jednim intertekstualnim slojem vidljivim na planu izraza. U nekim stihovima (pre svega po sintaksičkim i leksičkim rešenjima) jasno možemo da čujemo glas Aleksandra Ristovića, u čijim poznim pesmama krčma i ljudi u njoj predstavljaju jedan od frekventnijih toposa, i možda je upravo taj nepomenuti pesnik džoker kojeg ‘mladi krčmar’ drži u ruci za leđima. Čak i ova ovlašna analiza ”Kockara” ilustruje kompleksnost i rafiniranost postupka kojim Čakarević gradi pesme u ovoj knjizi.

 Pesme ”Postdamer Platz” (prema istoimenoj Kirhnerovoj slici) i ”Kratka istorija nastanka slobodnog džeza” svojom tematikom kao i stilskim rešenjima evociraju dva bitna događaja u umetničkoj istoriji XX veka, rađanje dva avangardna umetnička pravca. Pored toga što su to dve uspele i vešto vođene pesme, zanimljivo je preko njih vratiti se semantičkom okviru postavljenom u uvodnoj pesmi ”Prsten”. Obeležavanjem njenih ‘datuma’, avangarda se postavlja u istorijski kontekst koji iz nje briše snažnu progresističku, gotovo eshatološku, dimenziju, čime se ona pretvara u lično i istorijsko kulturno nasleđe, jednom rečju, na odlučujući način smešta u prošlost. I dok je Čakarevićev Sistem bio na trajektoriji kakvu iscrtava vektor istorijske avangarde i neoavangarde, ponavljajući ih direktnim transponovanjem, ponavljanjem u okvirima savremenog trenutka, Tkiva se prema avangardnom odnose sasvim drugačije, jasno postavljajući njenu događajnost u prostor prošlog. Time se lirski subjekt suštinski izmešta iz avangardnog, prilazeći mu spolja, kao artefaktu. Ipak, ovo iskustvo nije time sasvim ukinuto, već se na jedan drugi način pokazuje kao konstitutivno za ovu subjektivnost, kao što se i vidi u daljem toku zbirke.

I dok u prethodnim ciklusima Tkiva okosnicu pesama predstavlja citatnost i svojevrsna multimedijalna intertekstualnost, njen V ciklus za osnovu ima sećanje. Naime, ovaj odeljak knjige, koji je jedini naslovljen, i nosi isti naziv kao i zbirka, kao da čini njen zaseban, drugi deo, a takvom zaključku doprinosi to dodatno formalno izdvajanje kao i pomenuta tematska promena, ali i činjenica da ga čini gotovo polovina od ukupnog broja pesama. Evociranje detinjstva i dečaštva, mladalačkog lutanja i bunta, nije ovde samo predmet pesme. Sve vreme je poetsko, u stvari, pravi predmet ovog evociranja, i tako dvostruko konstituivno za ovaj ciklus. Poetsko, a šire gledano i umetnost sama, prikazani su kao srž ličnosti koja se pred čitaocem iz pesme u pesmu razvija. Ona pojedinca izdvaja iz istorijskog toga, iz zadatog, ovde malograđanskog okruženja, ekstatično ga podiže iz sebe samog, čini pogonski motor i otvara prostor procesa individuacije. Izmeštanje u prostor umetnosti paralelno je izmeštanju u prostor velegrada, čime se njihovi atributi mešaju – grad postaje estetska kategorija a umetnost nešto opipljivo, konkretno, naseljivo. Jer i jedno i drugo načinjeni su od iste materije – jezika. Upravo je osvajanje novog jezika, zrenje u jeziku i jezikom ono što jedinku oslobađa i pretvara u ličnost. Taj osvojeni talas jezika može potom da zapljusne prostore detinjstva i odrastanja, da zapravo odredi sećanje pesmom, da mu smisao. Ta svest o artificijelnosti sećanja, umetnom karakteru onog zaista proživljenog kao da je izražena pesmom posvećenom glavnom junaku Nabokovljevog romana Dar.

”Zeleno je sećanje i vrt”, stoji na početku prve pesme ovog ciklusa. Zelenilo prirode u koju beži i od koje kao da je i sam sastavljen mladić ovih pesama, na kraju se uliva u zrelost grada, prisvojenog, osvojenog, prožetog istim duhom u kom se formira ličnost koja ga doživljava, koja i samu sebe do-življava. I sam grad, paradoksalno, dobija tu zelenu boju, uređenost i svežinu koju deli sa intimnim prostorom ali i sa prirodom – jer je pomenuti vrt, u stvari, sve vreme vrt jezika, koji struktuira na istoj ravni svaki od ovih prostora, svoje bogatsvo i zrelost prenoseći na sve ono što doživi i dodirne.

Bojan Vasić