Ja sam Mona Liza – ogled o fotografiji sa majicom iz supermarketa (I deo) Od marketinga, radnih prava, samopromocije, do nekih dragih sećanja, Daniel Kovač piše ovaj vrludavi esej iniciran jednom akcijom svima poznatog brenda.

Krajem jula 2022. u lokalnom supermarketu, dok sam prolazio pored rafova sa paštetama i konzervisanom hranom, zapazio sam natpis koji me obaveštava da ako kupim robu proizvođača Carnex u vrednosti većoj od 500 dinara dobijam na poklon majicu. Pogledao sam policu sa Carnexovim proizvodima i odabrao dva kuvana jela čija je cena prebacila pomenutu sumu. Radilo se o porcijama pasulja sa slaninom koje sam već imao prilike da probam. Iako konzervirane i svakako ne preterano zdrave, vrlo su ukusne.

Da bih bio siguran da majica neće izostati, dok je kucala artikle, podsetio sam kasirku. Malo se zbunila, rekla da će proveriti da li još imaju te majice, ustala sa svog mesta i otišla u magacin dok je nekoliko kupaca iza mene negodovalo što se zbog mog zahteva red zaustavio. Uskoro se kasirka vratila sa majicom Carnex, „najvećom koju imaju“.

Kada sam stigao kući i otpakovao majicu saznao sam da je bela, ne preterano kvalitetna, da ima crvenom bojom nacrtanu jednačinu koja se sastoji od dve kriške hleba, znaka plus, jedne Carnex paštete, znaka jednakosti i jednog srca. Iznad ovih simbola bilo je ispisano – Volimo ih zajedno.

Majica je bila vrlo uska, ali sam ipak uspeo da nekako uđem u nju. Bilo bi odlično da je za broj veća, ali ovako, ako malo uvučem stomak ili neko vreme povedem računa o ishrani, može da prođe kao majica uz telo, dakle, da ništa ne skriva već da prosto svedoči istinu o mom torzu. Kada sam se pogledao u ogledalu tog letnjeg dana, znojav kao italijanski glumci u kaubojcima, ta majica na meni stvorila je novu situaciju. Bilo je to neko blesavo osećanje prožeto čitavim nizom suprotnih značenja i poruka koje taj prizor nosi. Uz malo oklevanja, napravio sam nekoliko selfi autoportreta mobilnim telefonom, odabrao onaj koji mi se najviše dopada i okačio ga na društvenu mrežu Instagram koja je automatski prenela fotografiju i na Fejsbuk.

Uskoro, fotografija je postala zapažena i komentarisana. Pored lajkovanja, bilo je tu raznih komentara koji su me zabavili, ali istovremeno učitali i neka značenja na koja nisam računao. Stvorio sam vizuelni rad bogat sadržajem koji može da se sagledava iz više uglova.

Šta je tu interesantno?

Kultura akcija

Možemo slobodno da kažemo kako živimo u zlatnom dobu akcija. Kada kažem „akcija“, tu ne mislim na motivisanu aktivnost pojedinaca kako bi postigli neki cilj (to bi bila prva asocijacija na reč akcija u mom detinjstvu), nego na distribuciju informacija o popustima kako bi se pasivno stanovništvo nateralo da učestvuje u kupovini. Kupovina je od izuzetne važnosti za održavanje postojećeg društva. Naime, ljudi koji su postigli to da imaju krov nad glavom, da su obučeni i da imaju dovoljno hrane za biološki opstanak moraju neprekidno da budu izazivani novim komoditetima, potrebama i uslugama kako bi trošili novac i na one stvari koje im suštinski nisu potrebne. Ukoliko bi se proces potrošnje zaustavio, ekonomija bi implodirala, ljudi ostali bez posla i dogodio bi se potpuni kolaps društva kakvog poznajemo.

Roba koja je na akciji, načešće je jeftinija što čini da je siromašnije stanovništvo prisiljeno da prati takve popuste kako bi uštedelo nešto novca. Čak i oni sa prosečnim prihodima moraju da obrate pažnju na robu koja je u prodavnicama posebno označena da je na popustu. Možemo čak da utvrdimo kako luksuz da se akcije ignorišu imaju samo ljudi sa višim prihodima.

Često me je zabavljala pomisao da napravim parodiju na majicu firme Dolce & Gabbana na kojoj bi istim fontom napisao Kolce & Ciobbana.

Neke firme se odlučuju da, umesto da snize cene svojih proizvoda, uz kupljenu robu daju nekakav poklon. To ponekad uzima ogromne razmere. Trgovinski lanac Maxi je tokom 2021. godine za kupljenu robu izdavao markice pomoću kojih su se mogli izuzetno povoljno kupiti kuhinjski noževi nemačke proizvodnje. Trka za markicama je bila toliko grozničava da je postala nacionalni sport. Plaćajući na kasi redovno sam bio moljen da ustupim svoje markice onima koji su hteli da kompletiraju ceo set noževa.

I pomenuti Carnex je pre slučaja sa majicama imao akciju u kojoj je dodeljivao set pribora za hranu – nož, viljuška, supena kašika i kafena kašika. Imam dva takva kompleta, estetski su sasvim pristojni i rado ih koristim.

Vratimo se instinktima. Ljudi, po pravilu, skaču na akcije, tako da se neretko događa da, iako u tom trenutku nemaju dovoljno novca, ipak odlučuju da kupe neke proizvode samo zato što su jeftiniji. Akcija je dobro opravdanje. Ona racionalizuje potrošnju. Kada je nešto na akciji, društveno je prihvatljivo da se to i kupi, pa makar i ne bilo zaista neophodno. Poznajem osobe koje nikad nemaju novca, a koje stalno kupuju na akcijama, naručuju preko interneta robu da im se donese na kućnu adresu. Njihov potrošački život je uzavreo, grozničav, dešavanja se smenjuju jedna za drugim, ali novca za ušteđevinu slabo ostane. Oni su, svesno ili ne, postali potrošački automati. Kako se akcije nikada ne zaustavljaju, takvi kupci uspevaju da budu perpetuum mobile potrošnje i samim tim izrazito korisni za održavanje ciklusa prodaje i kupovanja nauštrb svoje materijalne bezbednosti.

Dobro, svet se tako vrti, proizvođači, ali i prodavci, špediteri, radnici u kol-centrima imaju zaposlenje. Pa opet, zar te silne akcije nisu uvek besmislene i smešne?

Majice, majice, povoljno, povoljno

Majice su zgodan poklon. Posebno one sa crtežima i natpisima. Svaki modni brend stavlja logo na majice, čak i oni koji spadaju u prestižne. Često me je zabavljala pomisao da napravim parodiju na majicu firme Dolce & Gabbana na kojoj bi istim fontom napisao Kolce & Ciobbana. Mladi dizajneri koji pokreću svoje modne firme se trude da majice imaju pametne, duhovite ili romantične natpise. Majice su, to hoću da kažem, velika stvar. Svakome su potrebne.

U tom mnoštvu, jedan dobar deo otpada na reklamne majice, najčešće proizvedene u sklopu marketinških kampanja. Poznajem ljude koji, poput mene, vole da nose reklamne majice. U svojoj kolekciji imam nekoliko – Sprite (utoli svoju žeđ), Elektrovojvodina (sigurna gnezda za naše rode), Master inženjering (majica narandžaste boje nalik onoj koju nose radnici gradske čistoće koja mi je draga zato što sam lepo poslovno sarađivao sa tom firmom, pa su mi je dali kao počasnom članu), Kennel Dragićević (moj bivši tast je uzgajivač pasa rase Rotvajler), tu su i majice sa legendarnog subotičkog JFJF festivala (Jugoslovenski festival jeftinog filma), promotivna majica Sajeta festivala u Tolminu, a na koncu tu je i majica sa logom emisije Inkognito čiji je autor moj prijatelj Stipan Milodanović.

Sada je tu i Volimo ih zajedno, Carnex majica.

Osim ove poslednje, sve ostale sam dobio na poklon. Carnex je dobijena gratis, ali ne i besplatno. Koštala je dve porcije pasulja sa slaninom.

Postoje neke firme koje su kul, pa nošenje majica sa logom tih firmi šalje poželjnu poruku okruženju. Bred Pit u filmu Bilo jednom u Holivudu režisera Kventina Tarantina nosi majice na kojoj su natpisi Champion i Lions. Obe mu jako dobro stoje. I meni dobro stoji Carnex, makar na fotografiji…

Endorsment?

Česta pojava u savremenoj ekonomiji je da pojedinci javno objavljuju kako im se dopada neki proizvod ili podržavaju neku firmu. To se zove endorsment. Neretko, firme snabdevaju te osobe svojim proizvodima, pa i plaćaju za tu vrstu reklame. Sportisti imaju endorsment sportske opreme, a muzičari muzičkih instrumenata. Sve je to danas normalno.

Ovde se uopšte ne radi o tome. Stvar je suviše budalasta i višeslojna, ali polako. O tome će biti kasnije nekoliko reči.

Zapravo, evo predomislio sam se. Radi se ovde o nekom endorsmentu, ali ne prostom da reklamiram firmu Carnex koja pravi mesne prerađevine. Više reklamiram sebe kao nekoga ko je makar na trenutak u stanju da zbuni. Podržavam sebe kao zbunitelja, kao nepredvidivu ličnost.

Endorsment? Pa, od mene se stvarno ne može očekivati takvo nešto. Osim ako sve ne izvrnemo naglavačke i damo mu novi život.

Naravno, neko ko ne zna ništa o meni, stvarno može da pomisli da podržavam mesnu industriju Carnex i sve što uz to ide (a ne ide bog zna šta pozitivno), ali da bi se postigao taj divni plutajući kvalitet situacije uvek je potreban rizik.

Referišući na proteste protiv državne mafije koji su se u tom trenutku dešavali u Novom Sadu, ali i na društveno i političko stanje u Srbiji, umetnik i aktivista Saša Stojanović je ispod postavljene fotografije sa majicom na društvenoj mreži fejsbuk komentarisao: „Nisam od tebe očekivao da budeš vegan kao Karleuša, ali ova promocija mesne industrije je vrlo mučna i heavy. Ne treba ti ovo, vidiš da su opkolili i Novi Sad.”

Na brzinu, moj odgovor je bio: „Moj potez je toliko višeslojan da bi morali celo veče, pa možda i do jutra da o tome pričamo. Ima toliko pluseva i minusa, toliko uzleta i padova da rizik samo čeka da gurne niz liticu. Pa opet…“

Sa druge strane, preduzetnik, disk džokej i teoretičar društvenih procesa Milivoje Čalija je na isti prizor reagovao sledećim rečima: „U special snowflake free range vegan ooosvesćenosti svega, biti dobrovoljni carnex endorser je poruka, pre svega! I ne tiče se samlevenih papaka i bibera.”

Tu smo negde. Pa, opet… Videćemo.

Carnex kao obrok

Carnex su, u principu, samleveni papci i biber. Gledano iz današnje perspektive Carnex uopšte nije kul. Čovečanstvo će ili znatno umanjiti unos mesa kao namirnice, ili ga neće ni biti. Čini se da je to prosto tako. Carnex već sad nudi bezmesna jela, nisu oni ortodoksni, žele da prate trendove i opstanu na tržištu. Opet, umornim radnicima koji moraju da pojedu hranu na terenu i ljudima sa plićim džepom, Carnex nudi sasvim solidan obrok po prihvatljivoj ceni. Nudi im intenzivan ukus.

Jeste da je sve to besmisleno, iracionalno i glupo, ali dugovečni robni znaci stvaraju osećaj poverenja, a mi kupci smo, jednostavno, školski obrađeni.

Gotova jela uopšte nisam kupovao do pandemije korona virusa koja nas je sve poslala da radimo od kuće sa neizvesnim platama i upitnom budućnošću. Instinktivno, pokušavao sam da sagledam šta pozitivno mogu da izvučem iz te situacije. Prva stvar je bila ta da sam počeo da kuvam hranu svakog dana. Međutim, smatrao sam da je razumno da pazarim i nešto konzervirane hrane, ako se desi nešto nepredviđeno. Otud nekoliko pakovanja Carnexovih gotovih jela koja su par meseci čučala u ormanu. Jednog dana, prvog kada mi se nije kuvalo, zapravo, nije mi bilo ni do čega od sumornih koronaških izolacija, setio sam se tih porcija gotovih jela. Zagrejao sam jedno i zaključio da je prezačinjeno, ali ukusno. U slast sam ga pojeo, zalivajući pivom.

Kada je korona popustila, a potreba za celodnevnim radom se vratila, povremeno sam uzimao po neki pasulj ili grašak kako bih na brzinu pojeo nešto „kuvano“.

U cenovnoj hijerarhiji, najpovoljnije je bilo da sam kuvam jela od probranih i dobro odmerenih sastojaka, ali gotova jela nisu suviše iznad te najpovoljnije margine cene. Dakle, solidno jelo za siromašniji sloj stanovništva.

Ovde moram da primetim da cena hrane uopšte ne mora da bude u odnosu sa njenom blagodeti za organizam. Mišljenja sam da varivo sa kupusom i krompirom, blago začinjeno biberom, lukom i nešto povrća koje se nađe u kući (boranija, šargarepa, paradajz…) predstavlja pravi lek za želudac, a daleko je jeftinije za pripremu od mnogih jela na glasu.

Leks Fridman, popularni jutjuber, hobistički gitarista i naučnik koji se bavi veštačkom inteligencijom, u jednom podkastu je rekao da „ako hranu ne uzimamo kao lek, moraćemo da uzimamo lekove kao hranu.“ Carnex pasulj je daleko od leka, pa opet…

Carnex kao znak

Carnex ima jednu prednost nad konkurencijom. Naime, on je tu celog mog života. Firma je osnovana kasnih pedesetih godina, šezdesetih je već izvozila u Britaniju i Italiju, a kasnije i u brojne druge države. Prve paštete u aluminijumskoj ambalaži su počeli da proizvode pre mog rođenja, početkom sedamdesetih godina. Logo Carnex je bio prisutan sve vreme, kao, na primer, Coca Cola ili Adidas. Psihološki, to znači da sam povremeno kupovao njihove paštete, ali i slaninu samo zato što mi je naziv firme bio poznat. Siguran sam da ima i boljih proizvođača na tržištu, ali postoji ta sigurnost brenda. Jeste da je sve to besmisleno, iracionalno i glupo, ali dugovečni robni znaci stvaraju osećaj poverenja, a mi kupci smo, jednostavno, školski obrađeni.

Komponenta lokalpatriotizma

Fabrika u kojoj su proizvedena pomenuta gotova jela nalazi se u gradu Vrbas u Bačkoj. Moja majka je iz tog kraja. Rođena je u Kuli, a u Vrbasu je završila gimnaziju. Da bismo došli do bake i dede, morali smo da prođemo pored Carnexove fabrike koja je na putu između Vrbasa i Kule. To je bitno zato što sam još u detinjstvu znao kako ta fabrika izgleda, makar spolja. To je bilo veliko postrojenje, sa kompleksom zgrada i železničkom prugom koja je skretala u krug fabrike. Brendirani kamioni su čekali na utovar robe, da je razvezu po celoj zemlji i u inostranstvo. Sve to je delovalo grandiozno.

U Vrbas sam se vraćao sredinom dvehiljaditih kada sam snimao prvi album Jesenjeg Orkestra. Album sam snimao sa Vladimirom Kolarićem iz poznate grupe Veliki Prezir u kući njegove tetke Bube. Sam naziv albuma asocira na slavne dane poljoprivredne industrije tog grada – Kombinat Rekord! Predstavlja: Daniel Kovač i njegov Jesenji Orkestar.

Takođe, ka izlazu iz grada, baš prema Carnexu se nalazi i studio Šamarčina Roberta Telčera u kome sam snimao pesme Jarbola sa Borisom Mladenovićem.

Uglavnom, povremeno se vraćamo u grad Carnexa, Vitala, Medele i toksično zagađenog Velikog bačkog kanala. Ta priča je važan deo mog života.

Domaće

Radeći u privredi, stekao sam sentiment ka stvarima koje su razvijene i proizvedene kod nas. Takvi proizvodi i tehnologije su sve ređe. Danas je sve uvezeno, a većina ljudi koja radi u proizvodnji, uglavnom sklapa opremu i proizvode koji su osmišljeni i razvijeni negde u inostranstvu.

Živeći i radeći u postjugoslovenskom svetu, razvio sam neku vrstu prkosa i inata koji se sastoji od toga da kad god sam u mogućnosti kupujem domaće proizvode.

Kao inženjeru, teško mi je da prihvatim da u našoj sredini nema razvoja proizvoda i pravljenja novih, originalnih stvari, takvih da smo ih sami osmislili i izveli. Zapravo, to danas postoji u softveru, pre svega zato što on ne zahteva velika ulaganja, troši se samo vreme programera, a istovremeno je teško kontrolisati ga od strane države ili konkurencije. Niko ne mora da zna šta to budžite u kompjuteru.

Živimo u divljem vremenu koje sve više nalikuje na feudalizam, zbog toga što oni bliski vlasti dobijaju gotovo neograničenu slobodu da eksploatišu radnu snagu i prirodne resurse. Istovremeno, guše se domaće nezavisne firme, a umesto njih dovode stranci koji daju minimalne nadnice za prost manuelni rad. U takvoj ekonomiji razvoj je nemoguć.

Nekada nije bilo tako. Vratimo se unazad tri četvrtine veka. Carnex je svoje recepture razvio lokalno, još 1958. godine. Kasnije ih je unapređivao zahvaljujući tehnolozima hrane koje nije uvozio sa strane, nego su stasavali u okviru same firme. U Jugoslaviji, zemlji koja je prethodila zemljama koje su danas prisutne na Zapadnom Balkanu, bilo je sasvim normalno da se proizvode i razvijaju autohtoni proizvodi. To je bila i državna doktrina – trebalo je biti nezavistan i nesvrstan. Otud predmeti napravljeni u toj državi neretko zasijaju aurom fantastičnog dizajna i kvaliteta. Setimo se na primer neprevaziđenih telefona Iskra koji su se proizvodili u Sloveniji. Pogledajmo spomenike iz tog doba. To su bile autentične vizuelne kreacije koje kao da je napravila neka superiorna vanzemaljska civilizacija u odnosu na kičeraj koji danas vlada u izradi spomenika. Slično je bilo i sa automobilskom industrijom. U početku naslonjeni na tehnologiju italijanskog FIAT-a tehnolozi kragujevačke Zastave pravili su i razvili Stojadine, Jugiće i Floride. Nisu to bili najbolji automobili. Nisu čak bili ni dobri, ali svaki deo u tim kolima (ili makar najveći deo njih) bio je domaće proizvodnje. Ta vozila su bila prihvaćena i imala su duha.

Živeći i radeći u postjugoslovenskom svetu, razvio sam neku vrstu prkosa i inata koji se sastoji od toga da kad god sam u mogućnosti kupujem domaće proizvode, ili one koji su proizvedeni kod nas, odnosno, one koje su napravili naši ljudi. Da li je to borba za društvenost ili čista glupost, u to nisam siguran, jer ponekad ti proizvodi koštaju više, a nisu kvalitetniji. Dok pazarim, uvek su mi pred očima radnice ili radnici koji grbave kičme kako bi to napravili. Bolje da deo novca ipak nekako dođe do njih.

Kupujem domaću odeću i hranu. Čuo sam da su počeli i sa nekom proizvodnjom patika u Nišu, trebalo bi to proveriti, kupiti jedan par da se nađe, makar kao podrška.

Ekstremni primer ove moje sklonosti je činjenica da sam vozio Stojadina, jedno od poslednjih Zastava Skala 55 vozila koji su proizvedeni u Kragujevcu pre nego što je proizvodnja domaćih vozila sasvim prestala, a firma postala FIAT-ova fabrika. Taj auto sam voleo da vozim i nakon što je jednom bio udaren u zadnja bočna vrata. Posle popravke kod limara, ofarbao sam ga predivnom burgundija crvenom bojom i osećao se kao da vozim oldtajmera. Na parkingu, taj zastareli i, vremenom, sve više zarđali komad domaće tehnologije mi je delovao otmeno i sa duhom u poređenju sa savremenim vozilima izašlim iz aerodinamičkog tunela koja su sva odreda bila nalik usisivačima. Imao sam neku vrstu nepopravljive sentimentalnosti ka tom automobilu. Slično kao i prema određenim komadima odeće napravljenim u Novom Pazaru ili Subotici koje sam pazario i rado nosio.

Uzrok takvim sentimentima je, verovatno, činjenica da je moj deda bio krojač koji je i u sred najvećih sankcija, hiperinflacije i siromaštva mojoj porodici šio sve – pantalone, sakoe, košulje i kapute. Vrlo dobro mi je poznata vrednost domaće pameti i domaćeg rada. Činjenica da je deda šio za vreme sirotinjskih i hiperinflatornih devedesetih godina, učinila je da sam uvek bio solidno obučen komadima šivenim po mojoj meri. Čak sam zbog toga bio nazvan „protojerejem dobardanskog hipsterizma.”

U pojedinim mestima najveći poslodavci prave kartele dogovarajući se o ograničenju maksimalnih plata koje će isplaćivati radnicima. Tako uspevaju cele zajednice da drže u siromaštvu zarad profita. Rekao sam već – novi feudalizam.

Poučen takvim iskustvom, u mojoj inženjerskoj praksi i dalje najviše volim razvojne poslove kada projektujemo nešto domaće od nas za nas, nešto budžimo, pravimo i razvijamo. Tu novac nije od najveće važnosti i to mora da se razume. Radi se pomalo i u dostojanstvu. Novac ne rešava suštinske probleme čovekovog života. Možda samo na kratko. Novca uvek nedostaje, ali život je dug, traje. Treba ispuniti vreme stvaranjem. Međutim, sve je teže doći u poziciju da može da se stvara.

Ček’, a radna prava?

Vratimo se na fotografiju sa Carnex majicom na kojoj je ispisana jednačina čije je rešenje srce. Šta ako su radni uslovi u toj firmi loši? Onda ispada da nosim majicu sa logom firme koja se ne ponaša dobro prema svojim uposlenicima. O tome ne znam ništa, a to je, zapravo, jedno od suštinski važnih pitanja.

U doba Jugoslavije, ljudi koji su radili u domaćim firmama, uglavnom su uspevali solidno da žive. Nije tu bilo ničeg spektakularnog. Bilo je ručka na stolu, a leti bi se dobacilo i do mora. Deca su bila školovana, a zdravstvo na usluzi narodu. Carnex, kao stari brend, kao znak koji je tu otkad pamtim sebe, pobuđuje manje sumnje nego neke novopečene firme, za koje sa sigurnošću možemo da tvrdimo da ne pružaju bogzna kakvu sreću i perspektivu svojim zaposlenima.

No, treba biti oprezan. Postoji dosta pitanja i detalja koje treba razmotriti. Tokom ratova, a i posle njih, većina preduzeća je propala ili opljačkana. Radnici koji su nekad bili suvlasnici tih preduzeća, sada su samo najamni radnici. Veliki broj preduzeća je zanačajno smanjio broj zaposlenih, što je dovelo do velike nezaposlenosti. U manjim mestima postala je privilegija imati bilo kakav posao. Vlasti su poslednjih decenija dovodile strance da otvaraju nove fabrike i smanje nezaposlenost, ali taj model nije promenio suštinu rada. Sada se radi samo za platu i to je sve. Nikakva veća ideja ne progoni proletera osim da u zamenu za ustupljenu snagu, pamet i vreme dobije novac. Ni tu nema previše pravde. U pojedinim mestima najveći poslodavci prave kartele dogovarajući se o ograničenju maksimalnih plata koje će isplaćivati radnicima. Tako uspevaju cele zajednice da drže u siromaštvu zarad profita. Rekao sam već – novi feudalizam.

Da li su radnici Carnex-a zadovoljni? Da li im je plata makar za mrvicu veća od proseka? Voleo bih da je tako. Sa druge strane, da nema te firme, pitanje je da li bi vrbašani pronašli neki bolji posao? Postoji i taj pogled iznutra gde se kriterijumi pomeraju. Voleo bih da za svakog radnika postoji šansa da se izvuče iz kolotečine, ovlada novim veštinama ili makar dobije ono što mu je neophodno u životu u zamenu za rad u firmi. Da li radnici u tim domaćim firmama koje još nose slavne logoe iz doba Jugoslavije mogu da idu na letovanje i školuju decu? Kosmička pravda je uvek na strani onih koji obavljaju rad. Ako radnici nisu zadovoljni, jedan po jedan će emigrirati, radiće demotivisano, načeće ih siromaštvo, neće se reprodukovati i mesta će odumirati, kao što već više od tri decenije odumiru. Mesta koja ne stvaraju zadovoljno stanovništvo nemaju nikakve šanse.

Uostalom, zasnivati proizvodnju na jeftinoj radnoj snazi je glupa ideja. A sve što je glupo se pretvara u prah.

Piše: Daniel Kovač
Naslovna fotografija: autor

Drugi deo ovog eseja možete pročitati ovde.