Volvo kamioni – o i oko knjige, koncentrični krugovi komunikacije

SHARE:

Sedim u Narodnoj biblioteci, tačno 11 dana nakon premijere predstave “Volvo kamioni” u pozorištu Atelje 212, u režiji Maje Maletković, po romanu Erlenda Lua, a u dramatizaciji pomenute rediteljke, moje koleginice Katarine Janković i moje malenkosti. Knjiga je otvorena na 125. strani na kojoj piše sledeće: 

“* o tome da neće biti nikakvog filma

Jedini razlog za pravljenje filma od ovakve knjige koji ja (koji ovo pišem) mogu da vidim, jeste varijanta da neko ponudi bezobrazno mnogo para da dobije dozvolu za ekranizaciju i da taj neko kaže da ja ne moram da imam nikakve veze sa ekranizacijom i da čak u uvodnoj špici može da stoji da, ako film bude loš, ne snosim nikakvu odgovornost za njegov kvalitet, ali da (ako film bude dobar) ja budem u velikoj meri zaslužan što je film takav kakav je.”[1] 

Gledam ove redove se osmehom od uva do uva. Hvala Bogu pa na kraju pozorišne predstave ne postoji odjavna špica niti je autor za prava tražio bezobrazno mnogo para. Ipak, tražio je da mu se, u trenutku kada bude bio slobodan, obezbedi put do Beograda kako bi pogledao predstavu. Rečeno mi je da se agent pomenutog autora prilično zapanjio kada je čuo za šta se traže prava. Tada mi to nije bilo jasno, sada, ceo jedan proces dramatizacije i postavke predstave kasnije, kada se vraćam na mesto zločina, jeste. 

Basic CMYKRoman “Volvo Kamioni”, ta tanka knjižica pisana naizgled naivističkim, a suštinski jednim složenim i prepredenim stilom, govori o toliko toga. O ljudima prvenstveno, o njihovoj suštini, identitetima, fiks idejama i opsednutosti sobom, o njihovim društvenim konstruktima, o njihovoj poziciji na ovoj planeti na kojoj zaboravljaju da nisu jedini. (Tu je i priroda sa sve pticama i losovima od kojih ću izdvojiti jednog naročito – losa Bonga.) U jednom od puno postojećih slojeva upakovanih u lagani humor, toliko dobro upakovanih da se čoveku lako može učiniti da su njegove knjige proste i besmislene (upoznala sam takve ljude i to je u redu, i ptice i losovi su ok), govori se i o međuljudskim odnosima. O tome kako su ljudi suštinski potrebni jedino ljudima i nikom drugom, a kako je paradoksalno upravo komunikacija između njih jedno nepregledno polje za igru nesporazuma. U tom smislu Erlend Lu nije mogao da se zaigra više nego što jeste. Pisac se direktno obraća svojim izdavačima, kritičarima, samom sebi kroz likove koji konstatuju njegovo postojanje, ljudima koji bi potencijalno ekranizovali delo i naravno čitaocima. Na kraju knjige shvatamo da je na neki način Dopler (glavni junak) pisac lično, koji jeste svako od nas, a svi mi jednako znamo i ne znamo ko smo. Pa vi vidite. 

Pravljenjem predstave po ovom romanu, mislim da se broj komunikacijskih krugova utrostručio i da oni još uvek struje u nedefinisanim prostorima međuljudskih odnosa. Obraćanja nekoga pogode, nekoga samo okrznu, druge u potpunosti promaše, a nekoga usmere na direktnu komunikaciju, poput one koja je nastala između ljudi koji čine autorski tim ove predstave – kostim: Veljko Stojanović, scenografija: Aleksandra Mrda, kompozitori: Ana Bunjak i Danica Vujošević, uključujući i divne glumce: Vladislava Mihailovića, Goricu Popović, Mladena Andrejevića i Miloša Klanščeka. 

Gledam u svoj primerak knjige koja je u jednom trenutku bila u Goričinim rukama.U momentima kada je delove rečenica podvlačila običnom grafitnom olovkom morala je da pravi male talasiće kako bi se to razlikovalo od onih delova koje sam ja podvlačila svojom grafitnom olovkom. Moje crte, Goričini talasići, ko zna kako su ostali podvlačili svoje knjige, a sve je u istoj meri bitno i sve jeste i nije ono što je Lu hteo da kaže. Bože, koliko sam se samo ljutila na tog čoveka. Pričala sam o njemu kao da svaki dan idemo na kafu i ogovarala ga zbog svih zamki koje nam je u tekstu postavio. Moji saradnici su brzo prihvatili da imam nevidljivog prijatelja, ali ja sad shvatam da nisam bila luda, već samo isprovocirana njegovim skrivenim a istovremeno direktnim obraćanjem. Istina je da  su i oni imali svoje momente, može se reći da smo u danima dramatizacije i proba pričali isključivo u Luovim kodovima, parolama i citatima.    

Sada je predstava ta koja govori u naše ime, mi smo svoje rekli/rekle. Lu je svoje rekao odavno, ali se čeka da kaže i nešto na ono što smo mi rekli/rekle. Kritika publike i dalje govori, nekome smo se uspešno obratili, nekome ne, ali to je u redu, namere su nam bile čestite. Na kraju krajeva, sve će ovo proći, opstaće jedino, kao i uvek, Volvo kamioni. Da li ste znali – globtroter, model Volvo kamiona,  dizajniran je tako da vozač može obići ceo svet a da nikad ne mora da izađe iz svoje kabine? Šta nam to govori?  

sara radojkovic, kartica

 

 

 

 

[1] Volvo Kamioni, Erlen Lu, Geopoetika izdavaštvo, Beograd, 2013, str 215.