Erlend Lu: Ne možemo zasnivati postojanje na tradicionalnim vrednostima

SHARE:

Erlend Lu

U Vašim delima ljudi se distanciraju od društva ne bi li bolje spoznali svoje biće, jer jedini način za dostizanje prave slobode je živeti sebe. Da li je nakon toga čovek sposoban za povratak i srećno funkcionisanje u zajednici?

Teško je znati. Ja sam bio van takozvanog društva samo kratak vremenski period. Moj književni lik Dopler distancirao se na nekoliko godina. Mislim da se dosta toga može desiti za to vreme. Pogotovo ako niste mnogo euforični da započinjete nešto sa drugim ljudima. Osamljenje menja ljude. To je zasigurno. Ali da li nepovratno, to ne znam. 

Vaše junake ne ostavljate potpuno samima na putu ponovnog osmišljavanja sebe, već im pružate nova, neobična prijateljstva. Može li čovek objektivno sebe da percipira bez referentnih tačaka izvan sebe?

Ne, smatram da je potrebna povratna informacija od drugih kao neka vrsta kompasa. Jedan od mojih omiljenih pesnika, Šveđanin Per Lagerkvist, koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, kaže u jednoj svojoj pesmi: „Put kojim hodaš sam od sebe samog te odvodi“. To je prelepo izrečeno. Da li je istina, ne znam. 

U nekolicini intervjua navodite Knuta Hamsuna kao pisca kojeg izrazito poštujete. Da li Vam je blizak i neki pisac francuskog egzistencijalizma ili pak neko iz bitničke generacije?

Apsolutno. Bitnici su bili bitni u mom kasnom tinejdžerskom dobu. Čitao sam Keruaka, Ginzberga, Barouza. Slušao sam Ginzberga nekoliko puta uživo. To je bilo fantastučno! No, kada sam otkrio Ričarda Brotigana – bio sam kupljen. Pročitao sam sva njegova dela. Vrlo je bitan za mene. Od njega sam naučio da možeš da pišeš šta god želiš, da možeš da budeš iščašen i krvcnut koliko želiš dok god to radi i dok možeš da se nosiš sa tim. Što je golemo olakšanje i veliko nadahnuće za mene. Proveo sam godinu dana u Francuskoj kada sam imao sedamnaest, osamnaest godina i u tom razdoblju čitao sam dosta pisaca francuskog egzistencijalizma. Sartr mi je bio važan. Njegove drame. I Diras. Voleo sam i Kamija. Takođe i pisca po imenu Mišel Bitor. Rob Grije mi je već bio preteran. 

Da li smatrate da je Vaš rad u mentalnoj instituciji uneo određenu percepciju za kolažiranje Vaših likova i uticao na izgradnju atmosfere u kojoj junaci bez stida žive sebe? Mislite li da je moguće da čovek u savremenom društvu živi svoju autentičnost a da ne bude proglašen čudakom i ne doživi alijenaciju?

Nisam siguran koliko je bio bitan, ali video sam neke neobične i uznemirujuće stvari i tada shvatio da je ljudski um sposoban za stvaranje velikih iracionalnosti. To i dalje nastavlja da me fascinira. Šta je autentično danas? To više nije lako odrediti. Da li je sve varka ili ipak postoji negde neka srž? Mislim da nismo genetski razvijeni da razumemo i prilagodimo se brzim promenama koje se javljaju u našem mentalnom životu zahvaljujući tehnološkim inovacijama. 

Da li i u čemu postoje krucijalne razlike između usamljenosti i krize identiteta junaka savremenog doba i junaka prethodnih književnih epoha?

Mislim da je tehnologija, koja nas udaljava od nas samih, nešto novo. Tako da uporedo imamo i staru krizu identiteta i posebnu situaciju modernog doba kojima se bavimo. Vrlo je impresivno da uspemo. 

Moderna civilizacja nema osećaj da osim NAS i SADA može postojati išta drugo i Vi se tim problemima bavite u svojim delima. Je li ključni problem modernog čoveka u tome što ne ume da se vrati tradicionalnim vrednostima niti ume da stvori ideju budućnosti?

Skeptičan sam prema tendenciji da se traži sigurnost u takozvanim tradicionalnim vrednostima. Ne možemo na njima zasnovati svoje postojanje, ali ih naravno treba nositi sa sobom, ne kao dogmatično uverenje već više kao nešto što je dobro i korisno, što treba da spajamo sa onim što se trenutno odvija. Sve se menja i uvek je tako bilo, to je prva stvar koju treba da razumemo. 

Ako je društvo u krizi, kako Vam se čini stanje književne produkcije, odnosno kulture generalno? Da li i ona prati tu dekadenciju ili uspeva da ostane bastion vrednosti?

Književnost i umetnost su nikad bitnije do li u periodu krize. A svi imamo uvek na raspolaganju klasike da potražimo utehu, postojne kao neke besmrtne bake i deke kojima se uvek možemo obratiti za savet.

Pitanja: Jelena Gvozden