Šta bi preminuli nobelovac Dario Fo rekao na to što je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu?

SHARE:

Sara Radojković
Šta bi preminuli nobelovac Dario Fo rekao na to
što je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu?

Na jučerašnji dan preminuo je velikan italijanskog ili bolje reći evropskog pozorišta, nobelovac, mada je to najmanje bitna stavka u njegovoj biografiji – Dario Fo (24.03.1926 – 13.10.2016). Njegovo promišljanje pozorišta i sama pozorišna praksa je od izuzetnog značaja za svakoga ko je ikada pomislio da se bavi nečim što bismo popularno nazvali „angažovano pozorište“. A da, da odgovorim na pitanje iz naslova – bolelo bi ga baš ćoše što je Dilan dobio nagradu (uz sve poštovanje prema umetniku), to sam iskoristila ne bih li vam skrenula pažnju na značaj  ovog, pomalo zaboravljenog, dramskog umetnika.

Kada je 1997. godine Dario Fo dobio Nobelovu nagradu za književnost, intelektualci i nekakva elita koja misli da ima prava da komentariše svaku odluku komisije je bila skandalizovana. Kako to da je ovu „prestižnu“ nagradu dobio jedan klovn, jedan umetnik koji se bavio zabavom za široke narodne mase, neko ko je izlazio na ulicu i sumanuto govorio na Gramelotu – jeziku koji ne postoji, a koji samo onomatopejski oponaša postojeće jezike? Kako je nagradu dobio neko ko se zajedno sa svojom suprugom Frankom Ramom proslavio u popularnom televizijskom šou (koji je u jednom trenutku bio cenzurisan) čiji bi današnji ekvivalent bili popularni humoristički talkshow-ovi? Neko ko je po njihovom mišljenju stvarao nižu vrstu umetnosti, što prećutno znači da je ona namenjena zapravo „nižem“ sloju ljudi? Kako dakle neko, ko se obraća običnom narodu i neobrazovanoj radničkoj klasi može dobiti nešto tako “prestižno” kao što je Nobel, pitali su se.

Kritikujući tadašnji izbor na taj način nisu bili svesni da ističu sve ono zbog čega je Fo Nobela ne samo zaslužio, nego svojim delom i prevazišao. Njegove predstave poput „Nemam da platim, neću da platim!“, „Slučajna smrt jednog anarhiste“, „Misterija Bufo“ i druge,  bile su voljene toliko da je njihova popularnost mogla da stane rame uz rame sa gledanošću filmskih blokbastera. Ali za razliku od njih, ovi igrokazi su na zabavan način promovisali jednu vrlo ozbiljnu ideju o borbi protiv fašizma, kapitalizma, totalitarizma i slepog praćenja bilo koje autokratske sile, od crkve, preko vlasti, pa na dalje.

Da je njegovo stvaralaštvo bilo suštinski opasno ne govori negodovanje malograđana, već činjenica da su nakon igranja „Slučajne smrti jednog anarhiste“ njegovu ženu fašisti kidnapovali i zlostavljali nekoliko dana, da bi nakon njenog oslobođenja ona uspela, uz punu podršku svog muža, da se oporavi i o svemu tome napravi monodramu koja je zatim kao i sve njihove predstave putovala po celoj Italiji. Od mesnih zajednica, preko fiskulturnih sala, do “pravih” pozorišta. Franki Rami Fo i posvećuje ovu nagradu. Pored pretnji i batina, ovom piscu je bio zabranjen ulaz u Sjedinjene Američke Države, što je prouzrokovalo pobunu popularnih glumaca, pozorišnih i filmskih reditelja.

Svi ovi detalji mnogo su značajni od same nagrade. Od nje je značajniji čak i Foov govor koji je održao na ceremoniji dodele, a u kome je objasnio principe i ciljeve njegovog pozorišnog delovanja. Nije bilo osobe koja je pozorište u toj meri mogla da podredi svojoj volji i svojoj misiji, a da mu ujedno ostane i veran, približavajući ga onima kojima ono na prvi mah nije bilo ni dostupno ni razumljivo. Zbog Daria Foa, pozorište je progovorilo za i sa narodom.

Na kraju, čak je i novac koji je dobio od nagrade otišao u njegovu pozorišnu i humanitarnu organizaciju. Zato sam u svojoj oceni sa početka možda i pogrešila. Možda bi se Fo jako obradovao što je Dilan dobio Nobela, verovatno bi mu i srdačno čestitao, ali bi nakon toga usledilo i jedno vrlo jednostavno i direktno pitanje – A šta ćeš sa njom uraditi? Kako će nam ova nagrada pomoći da svet zaista postane bolje mesto? Šta je bitnije, čovek ili nagrada?

sara radojkovic, kartica