Tri kratka eseja Šarla Bodlera: o kritici, o romantizmu i o bojama “Salon 1846” Šarla Bodlera je knjiga u kojoj on izražava svoja estetska shvatanja i promišljanja o savremenoj umetnosti, razvija ideje o lepoti, individualizmu u umetnosti i ulozi imaginacije.

Bodler je u zbirci kritika i eseja Salon 1846 izneo svoje estetske principe i shvatanja, a kroz analizu umetničkih dela i izložbi iz te godine. Između ostalog, pisao je i o svrsi kritike, za koju ne smatra da mora biti objektiva i da vrednuje samo tehničke aspekte dela, već da mora biti pasionirana, pristrasna i lična. Zatim, o romantizmu ne govori isključio kao o istorijskom pravcu, već ga vidi kao odraz unutrašnjeg, individualnog duha i načina percipiranja sveta. I na kraju, o bojama govori u kontekstu ondašnje rasprave da li u slikarstvu prednost ima crtež ili boja, stajući na stranu kolorista i tvrdeći da boja ima sopstvenu vrednost i izražajnu snagu.

*   *   *

Kakva je korist od kritike?

Kakva je koristi? – Taj veliki i strašni upitnik ščepa kritičara već pri prvim rečenicama prvog poglavlja koje pokušava da napiše.

U isti mah, umetnik ga prekori da nije u stanju da bilo čemu nauči buržuja, onog koji ne želi ni da slika, ni da piše stihove – pa čak ni samu umetnost, budući da je kritika potekla upravo iz utrobe umetnosti.

A ipak, koliko umetnika danas duguje svoju tužnu, skromnu slavu upravo kritičarima! Možda se tu, zapravo, krije i pravi prekor.

Možda ste videli jednu Gavarnijevu sliku na kojoj slikar stoji pogrbljen nad platnom, dok iza njega stoji ozbiljan, mršav, ukočen gospodin sa belom kravatom i svojim poslednjim tekstom u ruci. Ako je umetnost uzvišena, onda je kritika sveta. – „Ko to kaže?“ – „Kritičari.“ Umetnik tako lako preuzima glavnu ulogu upravo zato što je njegov kritičar od one vrste koja nam je jako dobro poznata.

Kada je reč o tehničkim sredstvima i postupcima preuzetim iz samih umetničkih dela[1], ni publika ni umetnik ovde neće naći ništa novo. Takve stvari se uče u ateljeu, a publiku zanima isključivo krajnji rezultat.

pošto je suština umetnosti uvek izražavanje lepote kroz osećanja, strast i snove svakog pojedinca onda ne postoji trenutak kada kritika nije u dodiru s metafizikom.

Iskreno verujem da je najbolja kritika ona koja je istovremeno zabavna i poetska – ne hladna, matematička kritika u kojoj, pod izgovorom da sve objašnjava, nema ni ljubavi ni mržnje, i svesno se lišava svake trunke temperamenta. Ali, kao što je dobra slika priroda viđena očima umetnika, tako i kritika koju smatram vrednom treba da bude to isto delo viđeno kroz pametan i osećajan duh. Najlepši prikaz jedne slike može, sasvim prirodno, biti sonet ili elegija.

Međutim, ta vrsta kritike namenjena je antologijama i čitaocima poezije. Kada govorimo o kritici u užem smislu te reči, nadam se da će me filozofi razumeti kada ovo kažem: da bi bila pravedna, odnosno da bi opravdala svoje postojanje, kritika mora biti pristrasna, pasionirana i politična – to jest, mora biti pisana sa isključive tačke gledišta, ali takve tačke koja otvara najšire vidike.

Zalagati se za liniju na štetu boje, ili za boju na račun linije – to svakako jeste tačka gledišta, ali nije ni naročito široka, ni naročito pravedna, i odaje onoga koji je zastupa kao osobu koja ne zna mnogo o pojedinačnim umetničkim sudbinama.

Ne možete znati u kojoj meri je Priroda u nečijem duhu pomešala sklonost ka liniji i sklonost ka boji, niti kroz koje tajanstvene procese ostvaruje onu fuziju čiji je konačan plod umetničko delo.

Zato će najšira i najplodnija tačka gledišta biti uređeni individualizam – odnosno, od umetnika treba zahtevati kvalitet naïveté, iskren izraz njegovog temperamenta i korišćenje svih tehničkih sredstava koja mu stoje na raspolaganju[2]. Umetnik bez temperamenta nije dostojan da slika, a – pošto smo se već zasitili imitatora, a nadasve eklektičara – bolje bi mu bilo da se, kao skroman pomoćnik, stavi u službu nekog umetnika s temperamentom. To ću detaljnije pokazati u jednom od narednih poglavlja.

Kritičar bi od samog početka trebalo da se naoruža sigurnim kriterijumom, onim koji je utemeljen u prirodi, i da svoju dužnost obavlja s punom strašću; jer kritičar ostaje čovek, a strast povezuje srodne duhove i uzdiže razum na više nivoe.

Stendal je negde rekao: „Slikarstvo nije ništa drugo do konstrukcija iz etike.“ Ako pojam “etika” shvatimo u širem, slobodnijem smislu, isto bi se moglo reći za sve umetnosti. A pošto je suština umetnosti uvek izražavanje lepote kroz osećanja, strast i snove svakog pojedinca – to jest raznolikost unutar jedinstva, različiti izrazi apsolutnog – onda ne postoji trenutak kada kritika nije u dodiru s metafizikom.

Kao što je svako doba i svaki narod težio da izrazi sopstvenu lepotu i etos – i ako ste spremni da pod romantizmom razumete najnoviji, najsavremeniji izraz lepote – onda će za razumnog i pasioniranog kritičara veliki umetnik biti onaj koji, uz već pomenuti kvalitet naïveté, poseduje i što je moguće više romantizma.

Šta je romantizam?

Malo je danas onih koji bi ovoj reči želeli da dodele pravo i pozitivno značenje; a ipak, da li bi se usudili da tvrde kako je čitava jedna generacija pristala da godinama vodi bitku pod zastavom koja nije ujedno bila i simbol?
Ako se osvrnete na previranja iz tog skorijeg vremena, videćete da je malo romantičara preživelo upravo zato što je malo njih zaista i otkrilo romantizam, iako su ga svi iskreno i pošteno tražili.

Neki su se posvetili isključivo izboru tema; ali za njih nisu imali odgovarajući temperament. Drugi su, još uvek verujući u katoličko društvo, pokušali da kroz svoja dela izraze katolicizam. Ali nazivati sebe romantičarem i pritom sistematski gledati u prošlost znači sam sebi protivrečiti.

Jedni su hulili na Grke i Rimljane u ime romantizma, ali od Grka i Rimljana možete napraviti romantičare samo ako to već i sami jeste. Mnogi su bili zavedeni idejom istine u umetnosti i lokalnog kolorita.

Realizam je već odavno postojao kada se ta velika bitka odigrala, a osim toga, komponovati tragediju ili sliku prema zahtevima gospodina Rola Rošeta znači izložiti se opovrgavanju od strane bilo kog prolaznika – ukoliko je učeniji od gospodina Rola Rošeta.

Romantizam se ne nalazi ni u izboru tema, ni u doslednoj vernosti stvarnosti, već u načinu osećanja.

Tražili su ga izvan sebe, a on se mogao naći samo u njima samima.

Za mene je romantizam najnoviji, najskoriji izraz lepote.

Postoji onoliko oblika lepote koliko ima uobičajenih puteva ka sreći.[3]

Jug je sirov i konkretan poput vajara, čak i u svojim najsuptilnijim kompozicijama; Sever, koji pati i koji je i nemiran, traži utehu u mašti

To nam jasno pokazuje filozofija progresa: kao što je bilo onoliko ideala koliko je bilo načina na koje su narodi sveta shvatali etiku, ljubav, religiju itd., tako ni romantizam neće počivati na savršenom izvođenju, već na zamisli koja je u skladu s etičkim sklopom jednog doba.

Pošto su ga neki poistovetili s tehničkim savršenstvom, dobili smo rokoko romantizma – bez sumnje najnepodnošljiviji od svih formi.

Zbog toga je pre svega neophodno upoznati one aspekte prirode i one ljudske situacije koje su umetnici prošlosti zanemarivali ili jednostavno nisu poznavali.

Izgovoriti reč Romantizam znači reći moderna umetnost – to jest intimnost, duhovnost, boja, težnja ka beskonačnom, izražena svakim sredstvom dostupnim umetnosti.

Otuda i očigledna protivrečnost između romantizma i dela njegovih glavnih predstavnika.

Zar vas čudi što boja igra tako veliku ulogu u modernoj umetnosti? Romantizam je dete Severa, a Sever je sav u boji; snovi i bajke rađaju se iz magle. Engleska – dom fanatičnih kolorista – Flandrija i pola Francuske tonu u izmaglici; sama Venecija leži potopljena u svojim lagunama. Što se tiče španskih slikara, oni su više slikari kontrasta nego koloristi.

Jug, s druge strane, sav pripada prirodi; tamo je priroda toliko lepa i blistava da čovek nema čemu više da teži, niti može da izmisli nešto lepše od onoga što vidi. Tamo umetnost pripada otvorenom prostoru; ali nekoliko stotina liga severnije nailazimo na duboke snove ateljea i pogled mašte kako se gube u sivim horizontima.

Jug je sirov i konkretan poput vajara, čak i u svojim najsuptilnijim kompozicijama; Sever, koji pati i koji je i nemiran, traži utehu u mašti, i ako se okrene vajarstvu, ono će češće biti slikovno nego klasično.

Rafael, uprkos svojoj čistoći, jeste tek zemaljski duh koji neumorno istražuje opipljivo; ali onaj nitkov Rembrant je snažan idealista koji nas tera da sanjamo i naslućujemo ono što se nalazi s one strane vidljivog. Prvi stvara bića u prvobitnom i neokaljanom stanju – Adama i Evu; dok drugi maše svojim krpama pred našim očima i govori nam o ljudskoj patnji.

Pa ipak, Rembrant nije čist kolorista, već harmonizator. Zamislite, dakle, koliko bi snažan bio utisak – i koliko nenadmašan njegov romantizam – kada bi neki moćan kolorista uspeo da naše najdublje snove i osećanja izrazi bojom prikladnom njihovoj prirodi!

Ali pre nego što pređem na razmatranje čoveka koji je, do danas, najdostojniji predstavnik romantizma, voleo bih da vam izložim niz razmišljanja o boji – koja neće biti bez koristi za potpuno razumevanje ove male knjige.

O boji

Zamislimo jedan veličanstven prirodni pejzaž, u kojem je dozvoljeno da sve bude zeleno, crveno, prašnjavo i da se boje prelivaju po želji; u kojem su sve stvari obojene u skladu sa svojom molekularnom strukturom, neprestano izložene promenama usled preplitanja svetlosti i senke; u kojem latentna toplota ne dozvoljava mirovanje, već sve neprekidno podrhtava, linije trepere i ispunjavaju zakon večnog i sveopšteg kretanja. Prostranstvo koje je ponekad plavo, a češće zeleno, pruža se do granica neba – to je more. Drveće je zeleno, trava i mahovina su zelene; stabla su prošarana zelenilom, kao i nezrele stabljike – zelena je osnovni ton prirode, jer se lako stapa sa svim drugim bojama.[4]

Prvo što mi zapadne za oko jeste da svuda – bilo da su to bulke u travi, jagorčevina, papagaji itd. – crvena peva u slavu zelenoj; crna (tamo gde se pojavljuje – usamljena i beznačajna cifra) posreduje u korist plave ili crvene. Plava – to jest nebo – ispresecana je prozračnim mrljama bele ili sivim masama, koje ublažavaju njenu surovu oštrinu; a kako je atmosfera godišnjeg doba – bilo zima, bilo leto – ispunjena parom, ona obavija, omekšava ili guta konture, pa priroda deluje kao čigra koja se tako brzo okreće da izgleda sivo, iako u sebi sadrži čitav spektar boja.

Sokovi nadolaze, i kako se principi mešaju, tako dolazi do procvata mešovitih tonova; drveće, stene i granitni blokovi ogledaju se u vodi i bacaju svoje odraze; svaki providni predmet upija svetlost i boju koja dolazi iz blizine ili daljine. Kako se sunce pomera, tonovi menjaju svoju vrednost, ali, poštujući svoja prirodna srodstva i protivnosti, nastavljaju da žive u harmoniji kroz međusobne ustupke.
Senke se polako pomeraju, a boje pred njima beže ili se gase, u skladu s tim kako svetlost – i sama promenljiva – želi da oživi neke nove. Neke boje bacaju svoje refleksije jedna na drugu i, menjajući sopstvena svojstva slojem providnih, pozajmljenih nijansi, spajaju se i prepliću u beskrajnom nizu melodičnih saveza koji im se time olakšavaju. Kada veliki žar sunca zađe pod vodu, sa svih strana buknu fanfare crvene; na horizontu planu krvave harmonije, a zelena se pretvara u bogatu purpurnu. Ubrzo zatim, ogromne plave senke ritmično gone pred sobom čitavu vojsku narandžastih i ružičastih tonova, koji su poput slabog, udaljenog odjeka svetlosti. Ova velika simfonija današnjice, koja je večna varijacija simfonije jučerašnjice, ta neprekidna smena melodija koje uvek izviru iz beskonačnog, ta kompleksna himna se zove boja.

Boje mogu biti vesele i razigrane, razigrane i tužne, raskošne i vesele, raskošne i tužne, svakodnevne i originalne.

U boji postoje harmonija, melodija i kontrapunkt.

Ako pažljivo posmatrate detalj unutar detalja nekog predmeta srednje veličine – na primer, žensku ruku, ružičastu, vitku, sa najfinijom kožom – videćete savršenu harmoniju između zelene boje snažnih vena koje je presecaju i rubin-crvenih nijansi koje označavaju zglobove; roze nokti izbijaju na vrhovima prstiju, koje odlikuje više sivih i braon tonova. Što se tiče dlana, linije života – koje su ružičastije, ponegde boje vina – međusobno su razdvojene mrežom zelenih ili plavičastih vena koje ih presecaju. Ako se isti predmet prouči kroz sočivo, i na najmanjoj površini ukazaće se savršena harmonija sivih, plavih, braon, zelenih, narandžastih i belih tonova, obasjana blagim dodirom žute – harmonija koja, kada se sjedini sa senkama, stvara vrstu modelacije svojstvenu koloristi, koja se suštinski razlikuje od one kod crtača, čiji se zadatak u osnovi svodi na kopiranje gipsanog odlivka.

Boja je, dakle, sklad dva tona. Toplota i hladnoća tona – na čijem se suprotstavljanju zasniva sva teorija – ne mogu se apsolutno definisati; one postoje isključivo u relativnom smislu.

Sočivo je koloristino oko.

Ne želim ovime da iznesem zaključak da kolorista treba da se bavi sitničavim proučavanjem tonova koji se mešaju na veoma malom prostoru. Jer ako priznamo da je svaki molekul obdaren sopstvenim, posebnim tonom, iz toga bi sledilo da je materija beskonačno deljiva; a osim toga, pošto je umetnost ništa drugo do apstrakcija i žrtvovanje detalja u korist celine, važno je pre svega baviti se masama.

Hteo sam samo da dokažem da, ukoliko bi takav slučaj bio moguć, bilo koji broj tonova – pod uslovom da su logično jukstapozicionirani – prirodno bi se stapao u skladu sa zakonom koji njima rukovodi.

Hemijski afiniteti su temelj na osnovu kojeg Priroda ne može da pogreši u rasporedu svojih tonova; jer kod Prirode, forma i boja su jedno.

Isto tako, ni istinski kolorista ne može da pogreši; sve mu je dozvoljeno, jer od rođenja poznaje čitavu skalu tonova, snagu tona, rezultate mešanja i čitavu nauku kontrapunkta – i tako može da stvori harmoniju od dvadeset različitih nijansi crvene.

To je toliko tačno da bi, kada bi neki zemljoposednik koji prezire boju poželeo da prefarba svoje imanje na neki smešan način, koristeći sistem kakofonih boja, gusta i providna glazura atmosfere i iskusno oko nekog Veronezea zajedno bi ispravili stvar i proizveli zadovoljavajuću celinu na platnu – konvencionalnu, naravno, ali logičnu.

Tako se objašnjava kako kolorista može biti paradoksalan u svom izražavanju boje i kako proučavanje prirode često dovodi do rezultata koji se razlikuju od same prirode.

Vazduh igra toliko važnu ulogu u teoriji boje da bi pejzažni slikar, kada bi lišće nekog drveta naslikao onako kako ga zaista vidi, dobio pogrešan ton – jer između posmatrača i slike postoji znatno manji sloj vazduha nego između posmatrača i prirode.

Falsifikati su neprestano neophodni – čak i da bi se postigao trompe-l’œil.

Harmonija je temelj teorije boje. Melodija je jedinstvo unutar boje, ili celovita boja.
Melodija podrazumeva kadencu; ona je celina u kojoj svaki efekat doprinosi opštem utisku.
Zato melodija ostavlja snažnu i trajnu impresiju u svesti.

Većini naših mladih kolorista nedostaje melodija.

Najbolji način da se utvrdi da li neka slika ima melodiju jeste da se posmatra sa dovoljne udaljenosti da više ne možete razaznati temu ni prepoznati linije. Ako i tada deluje melodično, već poseduje značenje i već je zauzela svoje mesto u vašem pamćenju.

Stil i osećaj u boji proističu iz izbora, a izbor iz temperamenta.

Boje mogu biti vesele i razigrane, razigrane i tužne, raskošne i vesele, raskošne i tužne, svakodnevne i originalne.

Tako je boja kod Veronezea spokojna i vedra.

Boja kod Delakroe često je setna, a kod gospodina Katlina često zastrašujuća.

Dugo sam živeo prekoputa jedne krčme koja je bila grubo išarana crvenom i zelenom bojom; pričinjavala je mojim očima slasnu bol.

Ne znam da li je neki analogista ikada sastavio kompletnu skalu boja i osećanja, ali se sećam jednog odlomka kod Hofmana koji savršeno izražava moju ideju i koji će se dopasti svima koji iskreno vole prirodu: „Nije to samo u snovima, ili u onom blagom bunilu koje prethodi snu, već se to budi čak i kada slušam muziku – to osećanje analogije i duboke povezanosti između boja, zvukova i mirisa. Čini mi se da su sve te stvari stvorene iz istog zraka svetlosti i da njihovo sjedinjenje mora dovesti do čudesnog koncerta harmonije. Miris crvenih i braon nevena pre svega izaziva u meni magično dejstvo. Uvodi me u duboko sanjarenje, u kojem mi se čini da u daljini čujem svečane, duboke tonove oboe.“[5]

Često se postavlja pitanje: može li jedan čovek ujedno biti i veliki kolorista i veliki crtač?
I da i ne – jer postoje različite vrste crteža.

Likovna umetnost kolorista nalik je prirodi: njihove figure prirodno su omeđene harmoničnim sudarom obojenih masa.

Kvalitet čistog crtačkog umeća sastoji se pre svega u preciznosti, a ta preciznost isključuje dodir; ali postoje i srećni dodiri, a kolorista koji nastoji da prirodu izrazi kroz boju, često bi više izgubio ako bi potiskivao te srećne dodire nego ako bi težio većoj strogosti u crtežu.

Naravno, boja ne isključuje veliko umeće crteža – dovoljno je setiti se Veronezea, čiji se crtež oslanja pre svega na celinu i masu; ali ona isključuje sitničavo iscrtavanje detalja, obrise sićušnih fragmenata, gde dodir neizbežno izjeda liniju.

Ljubav prema vazduhu i izbor pokretnih tema zahtevaju upotrebu protočnih i stapajućih linija.

Isključivi crtači postupaju obrnuto, iako u osnovi analogno. Pogleda zakucanog na praćenje i hvatanje linije u njenim najskrivenijim zavijutcima, oni nemaju vremena da vide vazduh i svetlost – tj. njihove efekte – pa čak sami sebe primoravaju da ih ne vide, kako ne bi uvredili dogmu svoje škole.

Zato je moguće istovremeno biti i kolorista i crtač – ali samo u određenom smislu. Kao što crtač može biti kolorista u masama, tako i kolorista može biti crtač kroz doslednu logiku celokupne kompozicije linija; ali jedno od tih svojstava uvek proguta detalje onog drugog.

Likovna umetnost kolorista nalik je prirodi: njihove figure prirodno su omeđene harmoničnim sudarom obojenih masa.

Čisti crtači su filozofi i dijalektičari.

Koloristi su epski pesnici.

Preuzeto iz: The Mirror of Art, critical studies by Charles Baudelaire, Doubleday Anchor Books, Garden City, NY, 1956.
Prevod na engleski: Johnatan Mayne
Prevod na srpski: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst “Sve je cveće”, beleške o poeziji Šarla Bodlera i njenom prevođenju.

[1] Znam vrlo dobro da kritika danas ima drugačije pretenzije; zato će uvek preporučivati crtež koloristima, a boju crtačima. Njen ukus je u najvišem stepenu razuman i uzvišen! (Sve fusnote su autorove, prim. prev.)
[2] Što se tiče pravilnog usmeravanja individualizma, vidi članak o Vilijamu Osuljeu u Salonu iz 1845. godine (str. 8—11). Uprkos svim ukorima koje sam zbog toga pretrpeo, i dalje ostajem pri svom mišljenju; ali je neophodno razumeti taj članak.
[3] Stendal. (Bodeler izgleda ima na umu fusnotu u poglavlju 110 Histoire de la Peinture en Italie, gde je Stendal napisao: La beaute est l’expression d’une certaine maniere habituelle de chercher le bonheur (Lepota je izraz izvesnog uobičajenog načina traganja za srećom.))
[4] Osim žute i plave, njenih pramajki; ali ovde govorim isključivo o čistim bojama. Jer se ovo pravilo ne može primeniti na transcendentne koloriste koji su temeljno upućeni u nauku o kontrapunktu.
[5] Kreisleriana. (To je treći od zasebnih zapisa pod naslovom Höchst zerstreute Gedanken.)