Tamo gde smo živeli (Dejan Ilić, “Katastar”)

SHARE:

Bojan Vasić
Tamo gde smo živeli

Za autora koji iz knjige u knjigu ispisuje poetiku zasnovanu pre svega na osobenom, subjektivnom doživljaju kategorije prostora, Katastar se pokazuje kao logičan naslov i dobar noseći termin zbirke.

Iako od svojih prvih knjiga pretpostavlja prostor vremenu, pritom čisteći i samu kategoriju vremena od direktnijih nanosa istorijskog, premeštajući je više ka čistom kretanju, ka motivu subjekta koji izmenjuje mesta, Dejan Ilić nikada nije svodio svoj izraz na hladnu, zanatsku ili više verističku deskripciju nepomične pojavnosti i dovršene situacije. Miran, melanholičan ton njegovih stihova nije posledica odsustva dinamičnosti, već rezultat pokušaja da se ona pronađe u naizgled statičnom, običnom, bliskom. Krećući se od poetizacije motiva kao što su oblik, figura ili boja ka ispisivanju sve konkretnije predmetnosti karakteristične koliko za intimni svet subjekta toliko i za njegove savremenike, Dejan Ilić želi da stvori prostor koji znači, u kom je vreme prisutno, upisano u vidu simptomatičnog detalja, specifične atmosfere, prekrivajućeg talasa, minimalne razlike između pretpostavljene neposrednosti prizora i slika formiranih u sećanju i jeziku. U Katastru se taj prostor otkriva kao specifično ljudski prostor, dakle, određen prolaznošću, i to u nešto većoj meri nego u prethodnim zbirkama. I kao da se time istorijsko uvlači u okvire Ilićeve poezije na mala vrata, kroz katastarsku mapu koja istovremeno sadrži u sebi i vreme i prostor, koja može za posmatrača podjednako da označava i reljefno i povesno, geološko i pravno, klimatsko i porodično, prirodno i podsvesno. Katastar je, pre svega, mapa ljudi u vremenu, upisanim u njega kroz podelu prostora, kroz umnožavanje te jedinstvene površine zemlje u mnoštvo različitih, međusobno paralelnih ili prožimajućih ravni: „Ako pogledaš bolje, život i nije / u našem vlasništvu, postoje knjige / koje nas beleže i zavode, kao parcele, / tako da niko nije potpuno sam, / svi smo tu zajedno“ („Garaža“).

dejan ilic, katastar

Dejan Ilić, Katastar, Povelja,Kraljevo, 2013

Može se reći da još od knjige Duvanski put, preko Kvarta i zbirke Iz vikenda, Dejan Ilić koristi isti pesnički postupak, oslanjajući se na sveden, prividno rezervisan ili čak indiferentan, izraz osvojen još u prvoj knjizi Figure. Kao dominantna odlika tog izraza može se prepoznati postupak derealizacije svakodnevnog, i to njegovim potpunim smeštanjem u intimni prostor subjektivnosti. Istovremeno se i unutrašnji prostor subjekta čisti, prazni od afektivnog tako što se potpuno predaje beleženju tih gotovo pounutrašnjenih percepata. Te dve stvarnosti, unutrašnja i spoljašnja, teže da se preseku i u tom naporu sam pogled subjekta koji ih prati ka zamišljenom nedogledu, liniji bega, završava u praznini, osećaju melanholične opuštenosti ili prividne ravnodušnosti, spajajući duhovno i materijalno upravo u spoznaji nemogućnosti njihovog preseka, tj. direktnog iskazivanja svarnosti jezikom. Efekat derealizacije koji nastaje spojem isprekidanog ritma i jasne slike, naporom da se nađe reč, da se uhvati prizor, a da se istovremeno problematizuju i percepcija i iskazivanje, stvara na dubljem planu utisak bliskosti. Jer, na kraju krajeva, pražnjenjem i unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta u pokušaju da se oni spoje, preostaje jedino taj prostor njihovog zamišljenog preseka, ostaju samo telo subjekta i njegov pogled, dakle, ono neposredno dostupno čulima u intimnom prostoru individualnosti. Ovaj, čini mi se, središnji postupak pri ispisavanju knjiga koje prethode Katastru u najnovijem ostvarenju je dopunjen – a ponegde i zamenjem – ostvarenijom narativnošću, obeležen proređenom asocijativnošću i pojačanom zaokruženošću tematizovanih prizora i doživljaja, kao i uplivom tek blago iščašene fraze svakodnevnog jezika koja neprimetno, iznova, postaje tropična.

Možda baš zbog toga što sve više napušta svedeni izraz prvih zbirki, lagano se približavajući drugačijoj vrsti konkretizacije, sve bliži običnom i stvarnom, Ilić dolazi i do nešto čvršće komponovanih ciklusa, direktnije određenih nosećom temom. Tako su pojedinačni ciklisi Katastra povezani u još većoj meri sa njom nego oni u zbirkama Iz vikenda, Kvart ili Duvanski put. Između uvodne pesme „(Mišar)“ i zaključne „Staklo i kestenje“ nalazi se pet ciklusa: „U predsezoni“, „Tamo gde smo živeli“, „Svet oko nas“, „Katastar“ i „Regije“. Za razliku od prethodnih knjiga, u kojima je cuklus koji je nosio isti naziv kao i zbirka bio i najduži, čime je dodatno potcrtana njegova uloga unutar knjige, u Katastru to nije slučaj. I dužinom, ali i smisaonom težinom ističe se na prvom mestu ciklus „Tako smo živeli“. Uvodeći kategoriju vremena, kroz tematizovanje straha od prolaznosti i destruktivnog upisivanja istorijskog u trošno tkivo grada i ljudske egzistencije, pomenuti ciklus unosi promenu u svet Ilićeve poezije. Tako se od pesme „(Mišar)“ – za koju je centralan karakteristični motiv putovanja i nomadskog odnosa prema svetu – stiže do motiva odnosa između nepomičnosti i prolaznosti, nestajanja jednog i nastanka novog porodičnog kruga. Najduži ciklus u sebi sjedinjuje teme nestanka sveta detinjstva i mladalačkih fascinacija, kao i samog prostora u kojem su se one odigravale („Igi Pop“, „Uslikani“ ili „Forma ideale“). Dok prvi i poslednji ciklus, „U predsezoni“ i „Regije“, predstavljaju u Ilićevoj poeziji još ranije prisutne slike sa putovanja, ciklus „Katastar“ tematizuje na nov način imanje i kuću na selu. Ciklus „Svet oko nas“, koji je napisan u drugom licu kao obraćanje ćerki, samo je nagovešten u nekim pesmama iz ranijih knjiga i sada se po prvi put javlja kao samostalna celina.

Već pomenuta kružna kompozicija Katastra, kakvu Ilić ima i u prethodnim zbirkama, pored toga što obezbeđuje jedinstveni prostor različitim akcentima i motivima koncentrisanim u pojedinačnim ciklusima, kao i da onemogućava neku potencijalnu progresiju izraza i diverzifikaciju motiva. Ona nas pre upućuje na ne toliko primetan rad rekompozicije sličnog i produbljivanje i modifikaciju već prisutnog kao na – za autorov senzibilitet i doživljaj pisanja i sveta – daleko prihvatljiviji oblik promene. Komponujući Katastar na način sasvim blizak onom iz prethodnih zbirki, krećući se u sličnom tematskom registru i nastavljajući sa ispisivanjem u suštini istog poetskog postupka, Ilić kao da iznova prelazi iste predele, ali tražeći drugačije perspektive viđenog, birajući nove puteve kroz poznato, osvetljujući iste prostore pažljivo i predano, vraćajući im se i napuštajući ih kroz tihi rad reteritorijalizacije istog. Katastar treba shvatiti, pre svega, kao novi korak na tom putu.

 Untitled-1