Epoha modernizma bila je obeležena naglašenom političkom angažovanošću umetnika. To, naravno, ne treba da čudi ako se ima u vidu da je u ovom periodu Evropa preživela najstrašniji rat u dotadašnjoj istoriji. Nakon Prvog svetskog rata postalo je očigledno koliko je krhka bila evropska vrednosna struktura. Sve ono što se nekada činilo nespornim, stabilnim ili estetski vrednim došlo je u pitanje. Potreba za preispitivanjem vrednosnog konteksta nametala se, prirodno, i u samoj umetnosti, te su mnogi umetnici, pored težnje za uništenjem nekadašnjih umetničkih postulata, žudeli za snažnom promenom i na političkom planu. Otuda i sklonost jednog broja značajnih modernista ka propagiranju dve najekstremnije ideologije tog (a i svih drugih) vremena – fašizma i komunizma.
Zbog poznatih antisemitskih delova u ranoj poeziji i kritici, T. S. Eliot se veoma često ubraja u grupu umetnika koji su podržavali antisemitizam i fašizam. Međutim, ovo pitanje je mnogo složenije nego što se čini na prvi pogled. Zbog toga ću ovde ukratko objasniti genezu Eliotovog antisemitizma.
U neobjavljenim satiričnim stihovima o Kolumbu, koji se mogu pronaći u Eliotovoj beležnici sa ranim pesmama, jevrejski lekar prikazan je na sledeći način:
Columbo he lived over in Spain
Where doctors are not many
The only doctor in his town
Was a bastard jew named Benny1
(Kolumbo u Španiji živeo je on / Gde lekara skoro ne možeš pronaći / Jedini lekar u gradu njegovom / Beše kopilan Jevrejin po imenu Beni)
U „Gerontionu” („Gerontion”), na samom početku, nailazimo na ovakve stihove:
My house is a decayed house,
And the Jew squats on the window-sill, the owner,
Spawned in some estaminet of Antwerp,
Blistered in Brussels, patched and peeled in London.
(Moja kuća je propala, / I Jevrejin, vlasnik, čuči na prozoru, / Izlegao se u nekom kafiću u Antverpenu, / Nabubrio u Briselu, zakrpljen i oljušten u Londonu.)
U pesmi „Barbenk sa bedekerom: Blajštajn sa cigarom” („Burbank with a Baedeker: Bleistein with a Cigar”) postoje ovakvi stihovi:
But this or such was Bleistein’s way:
A saggy bending of the knees
And elbows, with the palms turned out,
Chicago Semite Viennese.
A lustreless protrusive eye
Stares from the protozoic slime
At a perspective of Canaletto. …
(Ovakav, međutim, Blajštajn beše: / koleno se mlitavo povija, / i lakat, dlan od tela okrenut, / Semita iz Čikaga, Bečlija. // Iz ameboidne mutne sluzi / buljave oči ispod temena / zure u krajolik Kanaletov. …)2
Nešto kasnije, u istoj pesmi, imamo još eksplicitniju aluziju na Jevreje:
The rats are underneath the piles.
The Jew is underneath the lot.
(Pod stubovima pacova svita. / Jevrejin je ispod svega toga.)3
U pesmi „Svini među slavujima” („Sweeney Among the Nightingales”) žena jevrejskog porekla pominje se u negativnom značenju:
Rachel née Rabinovitch
Tears at the grapes with murderous paws;
(Rahela née Rabinovic / Kida grožđe ubilačkim šapama;)
„Pogrebna pesma” („Dirge”), koja je objavljena posthumno, zajedno sa originalnim rukopisom „Puste zemlje”, imala je ovakav deo:
Full fathom five your Bleistein lies
Under the flatfish and the squids.
Graves’ Disease in a dead jew’s eyes!
When the crabs have eat the lids.
Lower than the wharf rats dive
Though he suffer a sea-change
Still expensive rich and strange4
(Celih pet hvati Blajštajn leži / Dublje od lista i lignje. / Smrtna Bolest prekrila Jevrejinu oči! / Jer rakovi su pojeli mu kapke. / Dublje no što zaranjaju pacovi iz pristaništa / Iako ga more celoga promenilo / Još izgleda skupo, bogato i čudno)
Međutim, Eliotov najotvoreniji napad na Jevreje desio se 1933. godine, u okviru njegovih predavanja na Univerzitetu u Virdžiniji. Predavanja su objavljena 1934. godine, u okviru knjige Stopama čudnih bogova (After Strange Gods) – dakle, kada je Hitler već bio na vlasti i počeo sa progonom Jevreja. U pomenutoj knjizi postoji ovakav deo:
„Tradicija se teško može razviti, osim tamo gde većinsko stanovništvo relativno dobro živi, gde nema podsticaja ili pritiska da se nešto menja. Stanovništvo bi trebalo da je homogeno; tamo gde na jednom mestu žive dve ili više kultura postoji mogućnost da one postanu žestoko proračunate ili da se obe pokvare. Celovitost religioznog nasleđa ima još veći značaj; stoga je iz rasnih i verskih razloga veliki broj slobodoumnih Jevreja nepoželjan. Mora da postoji odgovarajuća ravnoteža između urbanog i ruralnog, industrijskog i poljoprivrednog razvoja. A treba osuditi i duh preterane tolerancije.”5
Nekoliko godina kasnije (1937.), Eliot je kritikovao Oksfordski univerzitet jer nije poslao delegaciju na Univerzitet u Getingenu u znak protesta zbog otpuštanja profesora jevrejskog porekla.6 Takođe, povodom tadašnjih, uglavnom opravdanih optužbi na račun Vindama Luisa (Wyndham Lewis) da je fašista, Eliot je odgovorio:
Related
U senci holokausta, esej Maše Gesen (I deo)„Što se tiče politike gospodina Luisa, ne vidim nijedan razlog da neko pomisli da je on veći ‘fašista’ ili ‘nacista’ od mene.”7
Međutim, na drugim mestima Eliot se protivio fašizmu, što potvrđuju sledeći citati:
„Osnovni prigovor koji se može uputiti fašističkoj doktrini, prigovor koji sakrivamo od sebe zato što i nas može osuditi, dolazi zbog toga što je fašizam paganski.” [The Idea of a Christian Society, 1939]8
„Ako ne želite da imate Boga (a On je ljubomoran Bog) treba da slavite Hitlera ili Staljina.” [The Idea of a Christian Society, 1939]9
Pred kraj Drugog svetskog rata, kada je svet saznao za strašne posledice holokausta, Eliot je promenio ranije antisemitske stavove. Najpre je zabranio da se ponovo štampa knjiga Stopama čudnih bogova. U jednom razgovoru, Eliot je rekao Stivenu Spenderu (Stephen Spender) da je bio nesrećan u periodu kada je pisao ovaj tekst, što je iskrivilo njegov sud,10 a sam Spender je izjavio da za trideset i pet godina poznanstva sa Eliotom nikada nije čuo antisemitsku izjavu.11 1944. godine, Eliot je odbacio pomenuto mišljenje o neophodnosti jedinstva nacionalne kulture, te je na jednom mestu napisao:
„Potpuno jedinstvena nacionalna kultura, što je bila ambicija nemačkih ideologa za poslednjih sto i više godina […] teži da postane […] pretnja za svoju okolinu. Ono što se ne može odmah uočiti jeste da, sa aspekta kulture, nacija koja je tako potpuno jedinstvena predstavlja pretnju za samu sebe.”12
To mu, izgleda, ipak nije bilo dovoljno, pa je u izdanju knjige Ka definiciji kulture (Notes towards the Definition of Culture) iz 1962. godine dodao fusnotu u kojoj je stajalo:
„Čini mi se veoma poželjnim da postoji blizak kulturni kontakt između posvećenih i pravovernih hrišćana i posvećenih i pravovernih Jevreja.”13
I u drugim kritičkim tekstovima koje je Eliot napisao nakon Drugog svetskog rata, postoje slični delovi:
„Zbog toga što imamo zajedničko poreklo, u književnostima Grčke, Rima i Izraela, možemo da govorimo o ’evropskoj književnosti’.” [moj kurziv]14
Ipak, bilo je ljudi koji mu nisu oprostili nekadašnje stavove. Na jednom pesničkom skupu u Londonu, održanom oko 1950. godine, pesnik Emanuel Litvinof pročitao je, u Eliotovom prisustvu, pesmu pod nazivom „T. S. Eliotu” („To T. S. Eliot”), u kojoj se, između ostalog, kaže: „Blajštajn je moj rođak” ili „Delim ameboidnu sluz sa Šajlokom” („Bleistein is my relative”; “I share the protozoic slime of Shylock”). Kada je završio, veći deo publike počeo je da aplaudira, dok je Stiven Spender, koji je takođe prisustvovao čitanju, uzviknuo: „Tom nije antisemita!” Za sve to vreme Eliot je, pognute glave, govorio: „To je dobra pesma, to je veoma dobra pesma”.15
Na osnovu svega do sada rečenog, možemo zaključiti sledeće: 1) da je Eliot zaista imao antisemitske stavove pre Drugog svetskog rata – i u pesmama, i u kritičkim esejima; 2) da nikada nije podržavao fašizam; 3) da je posle rata odbacio svoj raniji antisemitizam.
Ostaje još da se podsetimo na umetnički kontekst u kojem je Eliot stvarao. Kao što sam već pomenuo, u periodu modernizma mnogi umetnici su se politički angažovali. Neki su zastupali fašističku ideologiju (Ezra Paund, Marineti), a drugi su se zalagali za komunizam (pojedini nadrealisti i ruski futuristi). Ezra Paund je bio čak i osuđen za veleizdaju, pa je posle Drugog svetskog rata najpre bio u zatvoru, a zatim i u zatvorskoj ludnici. Eliot je izabrao „treći put” – u ranoj fazi to je bio komplikovan sistem koji uključuje najvažnije vrednosti svih religija, mitologija ili umetnosti, dok je kasnije to bilo utopističko gledište o mogućnosti organizovanja društva na osnovama hrišćanske doktrine. Danas nam to gledište može izgledati kao zabluda retrogradnog konzervativca, ali je u to vreme ono predstavljalo retku ravnotežu između dve ekstremne ideologije koje su dovele do smrti miliona ljudi. (Za Eliotov antisemitizam, naravno, nema nikakvog opravdanja, ali ako želimo da steknemo celovitu sliku o ovom pitanju, ne smemo prevideti kasnije njegove stavove, koji su bili potpuno drugačiji.)
Na kraju treba reći da mnogi tadašnji umetnici Eliotu nikada nisu oprostili „hrišćansko” distanciranje od najkrupnijih ideologija i događaja, pa ni Ezra Paund, koji je učestvovao u oblikovanju „Puste zemlje” i kog je Eliot smatrao za jednog od najbriljantnijih umova tog perioda. Nakon objavljivanja Eliotove pesme „Gajenje božićnih jelki” („The Cultivation of Christmas Trees”), Paund je napisao:
Let us lament the psychosis
Of all those who abandon the Muses for Moses.”16
(Nek’ je za žaljenje psihoza / Svih onih što odbacuju Muze za Mojsija.)
Piše: Andrija Matić
Izvor: časopis za književnost i teoriju “Polja”, 2016.
Poslušajte i kako T.S. Eliot čita “Ljubavnu pesmu Dž. Alfreda Prufroka” ili zašto je T.S. Eliot odbio da izda Orvelovu Životinjsku farmu.
1 Christopher Ricks (ed.), Inventions of the March Hare: Poems 1909-1917 by T. S. Eliot, Faber and Faber, London, 1996, p. 315; svi stihovi i prozni delovi dati su u mom prevodu, osim ako nije drugačije naznačeno.
2 T. S. Eliot, Pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1998, str. 32; prevod Novice Petrovića.
3 Ibid., str. 33.
4 Valerie Eliot (ed.), T. S. Eliot – The Waste Land: A Facsimile and Transcript of the Original Drafts Including the Annotations of Ezra Pound, A Harvest Book – Harcourt Inc., London, 1971, p. 121.
5 T. S. Eliot, After Strange Gods: A Primer of Modern Heresy, Harcourt, Brace and Company, New York, 1934, p. 20.
6 A. David Moody, Thomas Stearns Eliot: Poet, Cambridge University Press, Cambridge, 1994, p. 323.
7 Ibid., p. 324.
8 T. S. Eliot, Selected Prose, Penguin Books, Harmondsworth, 1963. p. 205.
9 A. David Moody, op. cit., p. 63.
10 Stephen Spender, Eliot, Fontana/Collins, London, 1975, pp. 130-31.
11 Ibid., p. 60.
12 T. S. Eliot, “The Responsibility of the Man of Letters”, Norseman, July-August, 1944, p. 245.
13 T. S. Eliot, Notes towards the Definition of Culture, Faber and Faber, London, 1962, p. 70.
14 Thomas Stearns Eliot, On Poetry and Poets, Faber & Faber, London, 1957, p. 211.
15 Lyndall Gordon, T. S. Eliot: An Imperfect Life, Vintage, London, 1998, p. 475.
16 A. David Moody (ed.). The Cambridge Companion to T. S. Eliot, Cambridge University Press, Cambridge