Kao spisateljicu koja radi na knjizi mnogo duže nego što sam očekivala (zbirka priča započeta 2008. sada je roman u nastanku) zanima me kako, u svetu u kom se ceni brzina, spori pisci nauče da tolerišu neizvesnost kakvu nose dugi projekti. Da li je moguće stišati buku sumnjičavosti i famozno otkucavanje sata kada pisanje zađe u zaustavno vreme?
Pošto već ni sama ne znam koliko puta sam prerađivala ono što pišem, a i iz potrebe za savetom, potražila sam druge spore pisce i otkrila da su slučajevi kada se nošenje knjige u sebi proteže na godine, a ponekad i na decenije, više nego česti. Videla sam i da spori pisci prihvataju otegnut i nepredvidiv raspored rada, ne gledajući na to kao na manu ili frustraciju, nego kao na priliku za otvorenost i otkriće. Ili, kako je to Dž. R. R. Tolkin rekao V. H. Odnu o tome što je proveo 12 godina pišući Gospodara prstenova: “Naišao sam usput na mnoge stvari pred kojima sam ostao zapanjen”.
Svet ume da bude nestrpljiv kad je reč o sporim piscima. Skoro celu deceniju nakon što je Džefri Judžinidis objavio Midlseks, Dvajt Garner napisao je u Njujork tajmsu: “Bio je to dugo, usamljeničko bdenje. Skoro da smo i zaboravili da je on tamo negde”. Garner u članku iz 2011. godine “Dragi Važni Romanopišče: Budi manje kao Mojsije, a više kao Hauard Kozel” navodi da “dugi period zrenja” među mladim piscima tog vremena (Midlseks je pisan više od devet godina) označava “desalinizujuću oseku na mestu koje romanopisci zauzimaju u našoj kulturi”.
Pisac, povučen u svoju monašku samotnost, nije više komentator trenutnih događaja poput, recimo, Sola Beloua. Belou je napisao četiri obimne knjige za 11 godina i tako je, kaže Garner, “sa samopouzdanjem pirata i pulsirajućim idom zgrabio kormilo američkog književnog intelektualnog jata”. A poredeći Judžinidisove knjige sa tim primećuje: “Između njih prođe toliko vremena da mu se i fotografija na koricama dramatično menja”. Pa ti piši polako i ne samo što rizikuješ da te zaborave, nego ti se možda čak promeni i lični opis.
Knjige poznate po tome što se njihovo pisanje oteglo na 10, 20 ili više godina, obuhvataju različite žanrove, dužine i doba. Selindžerov Lovac u žitu – 10 godina. Pačinko Min Đin Li – 28 godina, kao i 11 za njenu debitantsku knjigu Besplatna hrana za milionere. Edvard P. Džons zamišljao je Poznati svet u svojoj glavi više od decenije pre nego što ga je napisao za sedam meseci, a Džon Stajnbek pisao je beleške za Istočno od raja 11 godina pre nego što je roman napisao za godinu neprekidnog rada.
Pa ipak, izgleda da postoje pisci koji najbolje stvaraju u dahu. En Rajs napisala je Intervju sa vampirom za pet meseci, a Mjuriel Spark Najbolje godine gospođice Džin Brodi za manje od četiri. Kazuo Išiguro ispisao je Ostatke dana za četiri nedelje, što je postigao primenjujući proces koji zove Sudar: “Ne radiš ništa drugo, samo pišeš, od 9 ujutru do 10.30 uveče, od ponedeljka do subote (…) Sat pauze za ručak i dva za večeru. Mejlove i ne vidim, a kamoli da odgovaram na njih, a telefonu ne prilazim”.
Dona Tart, poznata po dugim razmacima između knjiga, oslanja se u poverenje u sam proces. Tajnu istoriju pisala je duže od decenije, a Mali prijatelj pojavio se 10 godina kasnije. O 11 godina provedenih nad Češljugarom (Garner autorku opisuje kao “nestalu” za to vreme) rekla je: “Naići će vam nešto i nećete znati kako se to tačno uklapa. Morate da verujete u način na koji će se sve sklopiti, da vaša podsvest zna šta radite”.
Min Đin Li opisala je 28 godina koje je provela pišući Pačinko (počevši od zametka romana dok je još studirala na Jejlu do objavljivanja 2017.) kao “više nego duge”. Nekoliko godina prošlo je od kako je započela roman pre nego što je ceo projekat krenuo u nepredviđenom smeru.
Tokom četvorogodišnjeg boravka u Japanu, pošto je intervjuisala japanske Korejce u Osaki, Lijeva je shvatila da je “u svemu pogrešila” i malo nakon toga je rukopis preradila od početka. “Bila sam toliko impresionirana širinom i složenošću ljudi sa kojima sam se srela u Japanu da sam morala da počnem knjigu ispočetka 2008. i nastavila sam da je pišem i dorađujem sve do prodaje rukopisa 2015. godine”, ispričala je ona.
Pošto sam spisateljica koja se upustila u jedan tako dug projekat, nadam se takvim srećnim preokretima i želim da iz prve ruke čujem kako sreća i istrajnost utiču na njih, okrenula sam se piscima koje poznajem, priželjkujući savete za to kako da primirim sopstvena preispitivanja i razvijem sledeći nivo strpljenja.
Džon Hadlstoun, fotograf i profesor emeritus na Midlberi koledžu, autor je četiri knjige – hibridnih dela sa tekstom i slikama u kojima se istražuju vreme, istoriju i mesto. Strelište: Građanski rat i promena američkog krajolika (2003) proizvod je 15 godina putovanja i istraživanja, a u njoj se porede stare fotografije bojišta iz Građanskog rata i fotografije nastale danas na istim lokacijama. I Lekovito tlo: Šetnja po farmama u Vermontu (2011) i Kod kuće u šumama na severu: Fotografije promena pejzaža Vermonta (2020) oduzele su mu po deceniju da bi, kako to Hadlson kaže, “bolje razumeo ono što vidi”.
Njegov aktuelni projekat, preispitivanje religijskih objekata u Meksiku i sopstvenog katoličanstva, traje skoro 50 godina. Kako drži korak sa samim sobom? “Mislim da su dugi periodi stvaranja knjiga kod mene podstakli sazrevanje u načinu slaganja i štampanja slika”, kaže. “Nijansiranija i zanimljivija perspektiva razvija se tek vremenom”.
Lesli Pjetrik, autorka Ovog anđela na mojim grudima (2015) i dobitnica nagrade “Dru Hajnc”, oslanja se na otvorenost za promene: “Moj savet ti je da ostaneš fleksibilna. Moj možda najveći ‘biti fleksibilan’ trenutak je bio kada sam dve i po godine radila na nečemu što sam zamislila kao roman o porodici političara, pa ga napustila, a onda ga ponovo uzela u ruke nekoliko godina kasnije”. Mnoštvu te građe našla je novu svrhu, uključujući tu i nasumične i zaboravljene uzgrene beleške, u njenoj najskorijoj knjizi Ovo nikome nemoj da priznaš (2021), zbirci povezanih priča o odnosima moći u Vašingtonu.
Kako je Kafka pisao (2)Među pet knjiga pesnikinje, esejistkinje i Fulbrajtove stipendistkinje Nataše Saje su Budućnost će te zvati drugačije (2023), zbirka kritika Prozori i vrata: Pesnikinja čita teoriju književnosti (2014) i memoari Terroir (2020). Prozori i vrata pisani su tokom 16 godina, a Terroir 10. Deklarišući samu sebe kao zavisnicu od povratnih komentara, ona traži iskrene, pa i grube čitaoce. “Uvek bude bar malo istine u onome što kažu da im se ne dopada”, kaže, pa potom podrobno sve prerađuje, dodaje, “kao manijak”.
Tais Miler je svoje prve dve knjige napisala za manje od godinu i obe ih objavila pre svoje 21. Autorka Naše mašinerije (2008) i Pobune podsvesti i drugih priča (2009), Milerova za takav munjeviti učinak kaže da je “malo reći da je to početnička sreća”. Trenutno je doktorantkinja iz kreativnog pisanja, teza joj obuhvata i roman započet 2009. godine, a još ga uobličava. Ovih dana su joj na tabli nad radnim stolom zakačene reči Semjuela Beketa “Pogreši bolje”, kao podsetnik da “pisci nikad ne uspevaju da dosegnu savršenstvo ideala”. “Te reči mi odreše ruke i omogućavaju mi da eksperimentišem i igram se svojim radom, da isprobavam nove stvari”, navodi ona.
Kako, pri svoj toj sumnjičavosti, pisac zadržava fokus i tempo godinama, pa i decenijama? Sajeova kaže: “Pišem, a onda objavljujem odlomke, što mi uliva pouzdanje da će i knjiga steći svoje čitaoce”.
Pjetrikova piše beleške oko likova i scena u svom romanu i to često postaju kratke priče koje objavljuje u književnim časopisima. Za Hadelsona rad vremenom postane “integralni deo bića, nečijeg života”. “Uglavnom radim svom snagom sve dok više ne mogu da izdržim, ostavim delo da miruje, pa ponovo. Ako naiđem na neki problem, često mi je na pameti, ali ne razmišljam aktivno o njemu”.
Višegodišnje, ili višedecenijsko, upuštanje u ono što Džordž Sonders zove “rigoroznom, ponavljajućom povezanošću” ume da donese ploda, ali može i da oteža prepoznavanje kraja knjige. Hadlsonov pola veka dug projekat, koji se primiče završetku, na kraju ga je iznenadio. “Vraćao sam mu se mnogo puta nakon što sam pomislio da je završen”, kaže, i pritom se susreo sa neočekivanom komplikacijom: željom da nađe načina da nastavi. Slično njemu, i Vauhini Vara, autorka Besmrtnog kralja Raa (2022), kaže za svoj debitantski roman koji je pisala 13 godina: “U nekom trenutku sam poželela da nastavim da provodim vreme uz njega, da tražim neočekivane kutke i prolazim kroz njegovu crvotočinu. Nisam htela da se odvojim od njega”.
Dakle, znaj kad da se odvojiš, veruj u sam proces, budi fleksibilna, pogreši bolje i, kad god je to moguće, ostani zapanjena. Ali verovatno je najvažnije prepoznati vrednost kakvu nosi samo proticanje vremena.
Esejistkinja Luiz DeSalvo u knjizi Umetnost sporog pisanja: Rafleksije o vremenu, zanatu i kreativnosti piše: “Prihvatili smo ideju da se vredi jedino upuštati u aktivnosti koje mogu da budu završene brzo, (…) da, ako nam pisanje traje dugo, možda nismo stvoreni za spisateljski život”. Umetnost sporog pisanja manifest je o tome da se knjizi omogući vreme koje joj je potrebno, o građenju strpljenja i povezanosti. DeSalvova opisuje, između ostalog, izazov “neznanja koliko će vremena uzeti knjiga i opuštenosti pri tom neznanja”.
O sporom tempu Džefrija Judžinidisa DeSalvova piše da on “više radi sa nego protiv činjenice da je za njegove knjige potrebno duže vreme”. U godinama kada je pisao Midlseks mu je preminuo otac i rodila mu se ćerka, a vremenom su ti značajni događaji u životu vodili ka okupiranosti porodičnom istorijom i genetskim nasleđem, što je dospelo i u knjigu: “Hteo je da svojim romanom odgovori na promene do kojih je došlo dok je radio”.
Ta sinergija može da zamagli granice između života i umetnosti i da završetak dugogodišnjeg projekta učini izazovom po sebi. Ali DeSalvova primećuje da završetak nije zaista i kraj “ako život pisca sagledamo u kontinuitetu”, kao duži proces kojim su povezani svi projekti, bilo da su kratki ili dugi, sa stečenim iskustvom iz spisateljske prakse.
I dodaje: uvek je tu sledeća knjiga.
PIše: Lorin Alvan
Izvor: The Milions
Preveo: Matija Jovandić