Kafka nije živeo kafkijanski Naslovna ličnost u nemačkoj šestodelnoj seriji „Kafka“ daleko je od mita o izmučenom umetniku otuđenom od okruženja.  

Reč “kafkijanski” skovana je da bi se opisao osećaj bespomoćnosti pri suočavanju sa birokratskim sistemima; pogubljenost u lavirintima administrativnih naloga; sa onim kada vam bezlični činovnici zatvore šalter pred nosom, a sve nade vam ostanu zadavljene crvenom vrpcom. Ali, prema smelo i drsko ekranizovanoj biografiji pisca rođenog u Pragu, reč kafkijanski ni približno ne opisuje život čoveka koji je pozajmio prezime ovom terminu. U šestodelnoj TV seriji, snimljenoj za nemačku televiziju ARD, Franc Kafka nije predstavljen kao žrtva, nego kao gospodar birokratije, pa još i prilično efikasan u tome.

U četvrtoj epizodi Kafke, serije koja će se prikazivati na servisu Volter prezents britanskog Kanala 4, kao i na još nekoliko striming platformi u Evropi od kraja maja, tvorac klaustrofobičnih klasika kao što je Proces prikazan je kao neko ko zna da upravlja kompleksnim birokratskim sistemima bolje od mnogih drugih, i to iznutra.

Kao službenik Instituta za osiguranje radnika od povreda Kraljevine Bohemije, prethodnice republike Češke, Kafka (igra ga švajcarski glumac Džoel Basman) predstavljen je kao neko ko se ističe na poslu. On urniše rivalske advokate pred arbitražnim sudovima tako što spretno žonglira paragrafima kojima su definisane „klase rizika“ fabričkih razboja. „Ako neki slučaj uopšte može da se dobije, Kafka će ga dobiti“, oduševljeno kaže jedan od njegovih šefova.

Daniel Kelman, austrijsko-nemački romansijer koji je pisao scenario za ovu seriju u režiji Davida Šalka, kaže: “Kafka je jedan od prvih pisaca iz 20. veka koji je prepoznao birokratiju kao fenomen sa skoro egzistencijalnom težinom. Video je da nam se životi upliću u sistem koji više ne razumemo. Ali on ga je razumeo, pošto je i sam bio birokrata“.

Bespomoćni pojedinci koji pokušavaju da nađu put kroz hodnike lavirinta u središtu su piščevih najpoznatijih dela. U Procesu (1925) protagonista Jozef K. je uhapšen i sudi mu se pred nedefinisanim autoritetom za zločin koji mu nikada nije objašnjen; u Zamku (2006) geometar se upinje da se probije kroz slojeve administracije tajanstvene citadele.

Filmadžije, među kojima su i Orson Vels, Mihael Haneke i Stiven Soderberg, odavno već pokušavaju da prenesu Kafkine zagonetne priče na velike ekrane. A usput su samo malobrojni uspevali da se odupru iskušenju da spoje crtice između piščeve biografije i njegovih mučnih dela.  

Sladunjavi ljubavni film zasnovan na Kafkinoj navodno katarktičnoj romantičnoj vezi pre nego što je umro od tuberkuloze sa 40 godina, nazvan Slava života, premijerno je prikazan u Nemačkoj ovog proleća. Poljska sineastkinja Agnješka Holand navodno je ove godine počela da radi na još jednom biografskom filmu pod naslovom Franc.

Nasuprot tome, Šalkov i Kelmanov Kafka, zasnovan dobrim delom na trotomnoj biografiji iz pera Rajnera Štaha, objavljenoj na nemačkom jeziku između 2002. i 2014. godine, ispituje jaz između njegovog dela i života – ovog prvog punog egzistencijalnog jada, a drugog ponekad mučnog, ali ne toliko nemilosrdnog.

Podeljena u šest poglavlja, datih nehronološki, serija se bavi fenomenom Kafke iz ugla njegovog bliskog prijatelja i (ne)izvršioca njegove poslednje volje Maksa Broda, njegove građanske porodice, kolega iz kancelarije i tri žene sa kojima je bio u ozbiljnim vezama: Felicije Bauer, Milene Jasenske i Dore Diamant.

Osoba kakva se pomalja iz svega toga daleko je od mita o izmrcvarenom umetniku autsajderu, otuđenom od porodice, prijatelja i posla. On tu jeste ekscentrični kreativac koga muče sumnja u sebe i ozbiljna depresija, međutim uživa u prilično privilegovanom životu, uz pobornike posvećene njegovom delu iz malog kruga prijatelja i visokih književnih krugova.

“Kafka pripada književnoj tradiciji istočnoevropskog modernizma, a tendenciozno je čitan i shvatan kao nekakav jevrejski kabalistički prorok koji u potpunoj izolaciji, kloneći se društvenog miljea kom pripada, predviđa užase 20. veka”, kaže Kelman.

U seriji su neki od najvatrenijih Kafkinih podržavalaca upravo njegovi šefovi iz Instituta za osiguranje radnika od povreda koji takođe pišu pod okriljem noći.

“Poslodavci su Kafku videli kao neku vrstu tajnog oružja za rešavanje pravnih začkoljica, a postarali su se i da sazna koliko cene njegov profesionalni i književni rad”, priča Kelman. “Kafki je bilo dozvoljeno da svakog dana ode iz kancelarije u dva sata, a posao nikada nije nosio kući“, dodaje pisac koji je u svom romanu-bestseleru Mera sveta jednako bogohulno pristupio i biografiji istraživača Aleksandra fon Humbolta.

Koliko su se Kafkini poslodavci divili zvezdi među svojim zaposlenima pokazuje i momenat kada se pisac – iz razloga koji su do danas ostali teško shvatljivi – odlučio da kao regrut u Prvom svetskom ratu ode na front, a njegovi šefovi su ga oslobodili vojske insistirajući na tome da je nezamenljiv na poslu.

Proces se završava tako što protagonista biva pogubljen “kao pas” zbog nerazjašnjenih zločina. “Najveća ironija Kafkinog života bila je što je ispalo suprotno: njemu su birokrate sačuvale život“, kaže Kelman.

Piše: Filip Olterman
Izvor: The Guardian
Preveo: Matija Jovandić