Suze menjševika, slani fašisti (Nenad Jovanović, “Delfini”)

SHARE:

Bojan Vasić
Suze menjševika, slani fašisti

Nova, dvanaesta po redu knjiga, a osma pesnička zbirka Nenada Jovanovića niz je kompleksnih, suptilnih i raznolikih tekstova. Ova zbirka od šezdesetak pesama, izašla nakon sedmogodišnje pauze, predstavlja jedno od najboljih književnih naslova objavljenih prošle godine. Retko koji domaći autor uspeva da rukuje tako velikim brojem raznorodnih motiva,  od opisa nedavnih dešavanja u Egiptu i Libanu, preko poigravanja sa metafizičkim i ličnim temama, do uvođenja likova iz pop kulture. A svaki od datih motiva ostvareni su emotivno uverljivo, ali istovremeno i ludički slobodno, iznenađujuće precizno, tako sigurnom i nenametljivom pesničkom logikom da se na momente čini kao da je neuhvatljiva. Utisku spajanja disparatnog doprinose i imena Vije Selmins, sa jedne strane (američke umetnice letonskog porekla, čija je apstraktno-fotorealistička slika na naslovnoj korici) i četiri kubanske dive rumbe, sa druge: i sama knjiga počiva na dve raznorodne poetičke i stilske osnove.

Jovanović u ovoj knjizi nastavlja da razrađuje izraz karakterističan za zbirke objavljene u prošloj deceniji. Iako se i dalje vidi da je autor Delfina isti kao i autor zbirki Frezno ili Ignjat, objavljenih još devedesetih godina, uočava se i bitna razlika između njegovih ranih i skorašnjih tekstova. Ono što se obično naziva zrelošću ovde se može prepoznati i kao rezultat pesnikovog bavljenja drugim književnim rodovima, prozom i dramom. Prepoznatljiva Jovanovićeva jezička ludička vožnja, sasvim na tragu nadrealističkog i neovangardnog humora – to brzo nizanje jezičkih asocijacija prožeto autentičnim lirizmom – usporila je u kasnijim pesničkim knjigama u osvrtanje i opreznost. Rezultat je, sada, učestala, a ranije neprisutna, naknadna tekstualna dekompozicija pesničke slike, često spojena čak i sa doslednim razvijanjem deskripcije, ili linearnim odmotavanjem teme umesto ranijeg ludičkog obigravanja oko nje, ili, čak, njenog ciničnog napuštanja.

Delfini, Nenad Jovanovic

Nenad Jovanović, Delfini, Povelja, Kraljevo, 2014

Ono što je netipično za ranije Jovanovićeve knjige, iako u njima postoji kao tendencija, jeste eksplicitna podela zbirke na delove. I ranije prisutno grupisanje tematski srodnih pesama sada je preraslo u formiranje zasebnih prostora, koji se ipak ne mogu nazvati ciklusima. Unutar njih je i dalje najvažnije samo kretanje tema i naglasaka. Proces postupne gradacije određenog toka jednako je bitan koliko i njegova kulminacija ili rastakanje. Tako, u prvom delu zbirke, motiv prelivanja jedne boje u drugu – kojim započinje uvodna pesma –postupno prelazi u motiv promene, da bi se preko njega uvela kategorija vremena, a odmah za njom i teme odnosa u društvu (“Tamo”, “Basna”, “Iz jednog najboljeg sveta u drugi”, “Novac”), mesta pesnika i poezije (“Po zasluzi”, “Šalamun”), kompetitivnosti (“Kupe”), koje su date u direktnijim, jasno kritičkim pesmama. Dobar primer kompozicije u kojoj su slični motivi uvedeni na daleko slobodniji način jeste “Patria”, inače jedna od najboljih pesama u knjizi (“Broj iznad ulaza je buknuo i doručak / posiveo kao zora. / Posolio sam ga suzama menjševika…”). Čitav uvedeni kontekst nestaje u poslednjoj pesmi prvog dela, i to magičnim umanjivanjem glava stanovnika simboličnog grada (uz nabrajanje koje prerasta u borhesovski popis zanimanja) i humorno-ludičkom “duplom votkom”  koju umesto rešenja ispija gradonačelnik (“Pripadnik naroda Šuar”).

Postupak u pomenutom primeru omogućava, u stvari, novi početak, kratko distanciranje od direktnijeg tematizovanja društvenih odnosa, pisanja ili ljubavi, koje će pratiti njihovo drugačije ponavljanje. Iako su mnogi od već uvedenih motiva na neki način prisutni i u drugom odeljku, ipak bi se pesme koje ga čine jasno mogle nazvati putopisnim. Dok je u pesmama prvog odeljka, koje su mahom kritičke, tema ono što povezuje pesničke slike i jezičku igru unutar svakog teksta čineći od njega celinu, pesme drugog odeljka počivaju na prizoru kao centralnoj i objedinjujućoj tački. Tako, ako  neke od ‘kritičkih’ pesama možemo čitati kao produženi komentar, jasan uprkos granjanju ludičkih rukavaca, većinu ‘putopisnih’ mogli bismo shvatiti kao proširenu deskripciju. Ipak, sama činjenica da najveći broj pesama govori o prizorima iz turbulentnog Egipta  ili Libana i da su predmet ostalih neki od velikih, previrućih gradova Zapada (Njujork, Berlin, Pariz) ukazuje na to da se tematika i ton iz uvodnih tekstova nastavljaju i u onima koji slede. Tako se i pri opisivanju Beograda (“Moj roden grad”) ili Havane (“Razumevanje”) ironično negira bilo kakva mogućnost izlaska iz savremenosti, povratak “korenima”, detinjstvu ili autentični susret sa figurom drugog.

Kroz jezik sličan onom u prva dva odeljka, u pesmama trećeg propuštena je tema braka kao odnosa sa drugim. Kao i u prethodnim tekstovima, i ovde je u centru određena misao ili situacija koja ga struktuira. Ton u njima je nešto tamniji, a jezička igra svedenija, jer se u nekoliko navrata sudbina ljubavi prepliće sa smislom i snagom poezije. U pesmi “Kenija i Kolumbija” u ovom odeljku nalazimo i određenje naslova zbirke: delfini se tu otkrivaju kao, pre svega, životinje koje komuniciraju bez reči (“Zar smo / uopšte morali da pričamo o / tim životinjama i tim zemljama, / ti i ja, koji smo – jednom, u ljubavi – / komunicirali kao delfini, nemo?”). Ne predstavljaju li i pesme Nenada Jovanovića – a naročito njegova rana lirika – žive jezičke belutke koji upravo “govore bez reči”, tj. slobodno isijavaju značenja bez češćeg posezanja za uobičajenom referencijalnošću svakodnevnog jezika?

Iako su teme poslednjeg, četvrtog odeljka raznolike, moglo bi se reći da je najčešća situacija Delfina, u stvari, prizemljenje u jezik kapitalizmom globalizovanog sveta. Iako je to, čini se, i autorova, a ne samo čitalačka perspektiva nastala apstrahovanjem iz pojedinačnih tekstova, savremenost je u zbirci ipak uvek prelomljena kroz perspektivu naglašeno individualnih doživljaja i iskustava, data jezikom ličnih asocijacija i ne predstavlja opterećenje, već samo daje tematsko jedinstvo estetskom utisku. Ono što povezuje opšte i pojedinačno upravo je rad  jezika / rad u jeziku, toliko vidljiv i prisutan da se neretko i sam nameće kao tema. Nova knjiga Nenada Jovanovića uspeva, tako, da u sebi sjedini tri stvari: ispisivanje iskustva sveta istovremeno je sa samootkrivanjem autonomne logike jezika, ali i ispisivanjem jedne lične istorije.

bojan vasić