Smrt romana?, esej Tune Selbu Profesorka opšte književnosti Tune Selbu polemiše o pitanju romana kao prevaziđene forme i da li je u nazadovanju i opadanju, ili prevazilaženjem žanrovskih pravila i očekivanja, nastavlja sa svojom dominacijom.

Izdavačka kuća Karpos objavila je knjigu Šta je roman (prevod: Sofija Kristensen) autorke Tune Selbu, profesorke opšte književnosti na Univerzitetu u Oslu, u kojoj se razmatra širok spektar pitanja u vezi sa romanom: istorijske okolnosti njegovog nastanka, njegova geneza kroz “zlatno doba romana” iliti XIX vek, kao i koja je saznajna dimenzija romana. Jedna od glavnih ideja o kojima Selbu polemiše jeste da li prava snaga romana počiva u njegovoj antropološkoj dimenziji pružanja saznanja ne o određenom vremenu, povesnim događajima i društvenim okolnostima, već o ljudima, njihovim mislima, sudbinama i osećanjima. Iz ove knjige prenosimo segment “Smrt romana” u kojem se razmatra da li je roman prevaziđena forma, kakva je njegova budućnost i potencijal i šta on predstavlja današnjim čitaocima.

*    *    *

„Čisto sumnjam da je samo meni sve teže da čitam i pišem romane,“ kaže američki pisac Dejvid Šilds u hvaljenoj knjizi Reality Hunger: A Manifesto (2010).[1] On, sa jedne strane, nastoji da dovode u pitanje, da ne kažemo izbriše, granice među žanrovima, a sa druge strane da pokaže da su iluzije iz romana manje ili više izlišne u našem svetu u kom vlada pomama za stvarnošću. Živimo u iskonstruisanom svetu koji iziskuje da iluzije o stvarnosti budu sve snažnije kako bi nas mogle zadovoljiti i utešiti, a kad je već sve fikcija, tradicionalna fikcija – roman – postaje beskorisna. Tako kaže Šilds. Ovaj autor nije naklonjen ni žanrovima, žanrovi su kao zatvor sa niskim nivoom obezbeđenja, smatra, i ističe da je proza, a ne roman, njegovo lično izražajno sredstvo. U Norveškoj je nekoliko godina pre njega Arne Melberg iznosio da bi termin proza mogao poslužiti kao zajednička odrednica za fikciju i književno-naučne vrste. [2]

Žanrovi su fleksibilne i promenljive konstrukcije i mislim da ne predstavljaju okove. Naprotiv, za mene su to korisne alatke koje pomažu misli, možemo ih zvati i misaone fioke. Osim toga, ne slažem se da je roman u nazadovanju. Naprotiv. Ako nam je rasprava o Knausgorovom postupku nešto pokazala, to je da je roman živ i zdrav – alive and kicking – kao nikada do sada. Nemački pisac V. G. Zebald je primer književnika koji je romanima Saturnovi prstenovi (1995) i Austerlic (2001) uneo novine u formu romana načinom na koji je prikazao prošlost, služeći se tekstom i slikama. Ova dela su imala velikog odjeka i u Norveškoj, ali niko nije postavio pitanje da li su to stvarno romani, mada su mnogi obratili pažnju na to kako se Zebald poigrava žanrom i obnovlja ga, mešajući fakta, fikciju i memoare. Šilds bi verovatno rekao da su Zebaldove knjige zapravo eseji, a ja tvrdim da je Zebaldovo poigravanje žanrovskim granicama osnovna odlika samog žanra. Bez daljeg poređenja, njegova dela su ostvarila Balzakov cilj: one su i pripovesti i istoriografija, istovremeno su i story i history. Nasuprot tome, Knausgor je ekstremno iskren, ali njegova je forma konvencionalnija, uprkos dugim esejističkim pasusima kojima naročito obiluje šesti tom.

Prošlost predstavlja otuđenje, ona nas prisiljava da nanovo promislimo o onome što mislimo da dovoljno poznajemo.

Šilds, međutim, ima pravo kad tvrdi da se među najuzbudljivijim ostvarenjima na današnjoj književnoj i umetničkoj sceni izdvajaju ona koja ne pripradaju sasvim ni jednom etabliranom žanru ili obliku. Ali ni Šilds ne uspeva da sasvim izbegne pojmove koji nalikuju kategorijama ili, čak, žanrovskim odrednicama. Na primer, predstavljajući umetnicu čije stvaralaštvo prevazilazi sve okvire, Sofi Kal, nazvao ju je „francuskim fotografom i konceptualnom umetnicom”. Eto nas na pragu žanrovske sistematizacije, tog zatvora sa niskim nivoom obezbeđenja, čiji je Šilds samoproklamovani protivnik.

Vratimo se otpisivanju romana: vera u homogenu prošlost je definitivno napuštena još u Lukačevo vreme, ali ljudi poput Šildsa i dalje kritikuju roman govoreći da pruža neadekvatan odgovor na život današnjice. Kritika romana se često zasniva na ideji da se ovaj književni oblik udaljio od zbilje, i stoga postao irelevantan. Dozvolite mi da ovo ilustrujem uz pomoć dva primera. Prvi: u subotnjem izdanju britanskih novina The Guardian je 19. novembra 2011. godine izašao članak naslovljen: „Zašto više ne čitam romane” – Why I’ve given up reading novels. Autor ovih reči je Zoi Vilijams, novinarka lista. Suština njenog komentara je jednostavno ta da je u našem vremenu i svetu kojim u nezapamćenoj meri dominiraju apokaliptične vesti, neodgovorno opustiti se uz izmišljene priče o osobama koje ne postoje. Ovakav tekst nije neobičan za subotnja izdanja dnevnih novina: ličan je i zabavan, ali ipak ima i jasnu poruku: ako želimo da razumemo neki segment našeg sveta, moramo čitati naučnu literaturu, a ne fikciju. Romane je pregazilo vreme, ne mogu nas naučiti bilo čemu o svetu u kom živimo, romani nisu za one koji nešto stvarno hoće. Iznenađujuće je to što Vilijamsova, inače novinarka sa izraženim feminističkim stavovima, samu sebe predstavlja kao praznoglavu ženu za šta okrivljuje čitanje romana. Njen članak nije daleko od pretpostavke da je čitanje romana ženska zanimacija koje bi one, odnosno mi, trebalo što pre da se otresemo. Ona za samu sebe kaže da je bila glupavi idiot i da ništa nije razumela od svega što se dešavalo u proteklih dvadeset godina, jer je bila isuviše zaokupljena čitanjem „prokletog Martina Ejmisa” (Martin bloody Amis). Martin Ejmis je poznati britanski romanopisac, sin još jednog čuvenog romanopisca. Međutim, sada je doživela otkrovenje i počela da čita knjige iz ekonomije za početnike.

Nije stvar u tome što nas Vilijamsova podstiče da čitamo više raznovrsnijih knjiga, a ne samo romane. Problem je u tome što tvrdi da je roman beskoristan, bezopasan i aistoričan, odnosno da roman ne pruža znanja. Doduše, obrazlaže da su za to delimično krivi i sami moderni romani izgubili su politički značaj i potražili pribežište u sigurnoj i bezbrižnoj prošlosti ali se ovaj argument izgubio u vapaju za trenutnom aktuelnošću romana.

Dobar roman prevazilazi vreme u kom je nastao, i jedan od razloga zbog kog čitamo o prošlosti, bilo da je bliska ili daleka, u formi fikcije ili dokumenta, jeste na primer taj što nam prošlost može dati drugačiji uvid u sadašnjost, kakav nam sama sadašnjost ne može pružiti. Prošlost predstavlja otuđenje, ona nas prisiljava da nanovo promislimo o onome što mislimo da dovoljno poznajemo. Ali i sadašnjost nam se ponekad može činiti kao nepoznanica; bogatstvo informacija u svoj svojoj zamršenosti čini sadašnje vreme neprobojnim i nerazumljivim onome ko nije spreman da mu pristupi sa različitih strana. Romani iz Azije, Afrike ili Avganistana nam nude jedinstveni uvid u način na koji ljudi žive i misle izvan Evrope. A ako želimo da naučimo nešto o značaju i moći novca, treba da se obratimo Čarlsu Dikensu, Aleksanderu Ćelandu, pa čak i Martinu Ejmisu. Retko ko je bolje analizirao berzansku trgovinu od Ćelanda u romanu Fortuna, a skoro niko nije bolje pokazao moralnu degradaciju čoveka bogatstvom i korupcijom od Dikensa u Velikim očekivanjima, Maloj Dorit i Senovitoj kući, a malo je knjiga koje su nam uspešnije predstavile kulturu japija od Ejmisovog romana Novac: samoubilačka poruka – da nabrojimo samo neke knjige i neke autore. Ovi romani nam pružaju uvid u istoriju, ali takođe, u različitoj meri, imaju značaja i za današnje stanje stvari. Iako se svet finansija promenio u odnosu na Ćelandovo vreme, bez problema prepoznajemo njegovu analizu rasta i pada akcija i uticaja kolapsa berze na male ulagače.

Saznajna dimenzija romana je neosporna, ali prava snaga romana ne leži u prikazivanju činjenica ili naučnih istina, već u pružanju znanja o ljudima.

Ekonomista Toma Piketi smatra da su film i književnost, a naročito romani iz 19. veka, prepuni detaljnih informacija o bogatstvu i životnom standardu različitih društvenih grupa. On naročito ističe kako romani razotkrivaju strukturne nejednakosti i njihove posledice na pojedinačne živote:

Naročito nam romani Džejn Ostin (Jane Austen) i Balzaka (Honoré de Balzak) pružaju upečatljive slike raspodele bogatstva u Britaniji i Francuskoj, od 1790. do 1830. godine. Ti romanopisci poseduju lično saznanje o hijerarhiji bogatstva koja je na snazi u njihovim društvima. Oni znaju za tajne granice bogatstva, poznaju njegove neizbežne posledice po živote muškaraca i žena, uključujući njihove bračne strategije i lične nade i razočarenja. Ti romanopisci opisuju efekte nejednakosti verodostojnije i snažnije od bilo kakve statistike ili naučne analize.[3]

Primer broj dva: u listu Morgenblade od 10. do 17. novembra 2011. godine, objavljen je veliki intervju sa političarkom Kristin Halvorsen povodom njenog povlačenja sa čela partije Socijalistička levica. Pitanja su se ticala njenog političkog života i delovanja, a jedno se dotaklo odnosa njene i Radničke partije[4]. Na pitanje: „Nije li pomalo bolno što je mnogima Radnička partija postala svarljivija zahvaljujući vama?”, Halvorsenova je odgovorila: „Svakako da jeste malo iritantno, ali kome je bolno, nek se bavi nečim drugim. Neka se prihvati pletiva ili neka čita romane.“ Jasno nam je, naravno, šta hoće da kaže, ali je zanimljivo, i pomalo iritantno, da ona, i sama feminista, spontano pominje dve aktivnosti koje se naročito vezuju za žene, kada želi da dâ primer nečeg uzaludnog i beskorisnog. Nije slučajno što ima toliko žena koje su pisale romane u njegovo zlatno doba u 19. veku; pisanje romana je ženama predstavljalo retku priliku da izdržavaju same sebe, i smatralo se jednako bezopasnim i besciljnim, baš kao i – štrikanje. A da biste pisali, morate, naravno, i čitati, a ne bi bilo loše kada bi političari češće čitali romane.

Saznajna dimenzija romana je neosporna, ali prava snaga romana ne leži u prikazivanju činjenica ili naučnih istina, već u pružanju znanja o ljudima. Romani u celosti nude antropološka saznanja, kako sam ih ranije nazvala. Ona nam razotkrivaju unutrašnji život drugih ljudi, njihove misli, osećanja i svest. Ona nam otvaraju vreme i prostor, psihologija su i sociologija, istorija i jezik romani, ukratko, istražuju čoveka u svoj njegovoj kompleksnosti. Otuda bi političari trebalo češće da čitaju romane.

Pročitajte i sledeće tekstove koji se bave širokom lepezom pitanja i problematike romana:
– Kako je Beket romanom Moloj prekršio skoro sva pravila pisanja romana,
– Esej Gojka Božovića “Zašto čitamo roman – tri odgovora na jedno pitanje”,
– Zašto Mario Vargas Ljosa smatra Flobera ocem modernog romana,
– Internet roman & enciklopedijski roman, koji govori više o našem fragmentisanom svetu,
– Zašto kompjuteri nikada neće napisati dobar roman.

[1] David Shields, Reality Hunger: A Manifesto, London: Hamish Hamilton, 2010, 81.
[2] Vidi: Shileds, 23; i Arne Melberg, „Bortom fiktionen. Sebald, Solstad med flera resenarar i landet prosa“, Norsk litteraturvitenskapelig tidsskrift, 2/98, 98-108.
[3] Toma Piketi, Kapital u XXI veku, prev. Kristina Bojanović, Novi Sad: Ekonomska knjiga, 2015, 14.
[4] U Norveškoj su u tom periodu Radnička partija i Socijalistička levica sačinjavale vladu. – Prim. prev.