U jednom trenutku prošlog veka, stigao sam u Pariz i istog dana kupio primerak Madam Bovari u knjižari pod nazivom Joie de Vivre u Latinskoj četvrti. Ostao sam budan skoro celu noć čitajući ga i do zore sam znao kakav pisac želim da budem. Zahvaljujući Floberu, počeo sam da se upoznajem sa svim tajnama umetnosti romana.
Niko nije učinio više za unapređenju žanra romana od “pustinjaka iz Kroasea” (Kroase je gradić u kojem je Flober živeo poslednjih nekoliko decenija svog života, prim. prev.). On je otkrio da je pripovedač najvažniji lik kojeg romanopisac stvara, i da ovaj može biti sveznajući, bogoliki, bezlični pripovedač, ili narator koji je takođe lik, da ih može biti nekoliko i da mogu da se menjaju. Ovako je Flober stvorio moderni roman i postavio temelje za ono što će godinama kasnije biti bezbrojna sredstva i tehnike koje je Džejms Džojs osmislio da bi obogatio ovaj žanr i razlikovao ga od prošlosti i njegove klasične iteracije.
Ali romanopisac koji je najviše iskoristio prednosti Džojsovih pronalazaka nije bio Evropljanin, već Severnoamerikanac izgubljen u regiji Misisipija, u čijim rukama je žanr postigao fleksibilnost u vremenu i prostoru što je napravilo mesta za razne vrste ekscesa: Vilijam Fokner. Najneobičnija stvar kod Foknera, međutim, nije bila vrhunska drskost koja mu je omogućila da napiše romane kao što su Dok ležah na samrti i Buka i bes, najteže ikada napisane, već njegovo lukavstvo da se pred novinarima predstavi kao zemljoradnik koji voli konje, odbijajući da razgovara o svom romanesknom postupku jer, po njemu, nije znao ništa o tome. Zahvaljujući Floberu, Džojsu i Fokneru, savremeni roman će postati nova i na jedinstven način različita stvarnost od klasičnog.
Nevidljivi narator je Floberova najvažnija kreacija: ovde imamo figuru koja zna sve o priči koju priča, ne kroz prisustvo, već kroz odsustvo
Kada govorimo o Floberu, njegova zaokupljenost strukturom romana pokazuje se u noćnim pismima koje je pisao svojoj ljubavnici Luiz Kolet, tokom pet godina koliko mu je bilo potrebno da napiše Madam Bovari. Prošlo je, dakle, dosta vremena pre nego što su ova pisma mogla da se sakupe u knjigu, možda najvažniju napisanu, koja postavlja parametre modernog romana kao savršeno uspostavljene forme, različite od svega što joj je prethodlilo, a to je forma nekoliko priča koje bi ponele naziv „roman“.
Ovo je bio flagrantan, ali misteriozan raskid sa prošlošću. Objašnjenje je da element reda priče može biti imitacija sveznajućeg Boga, ili jednostavno lik koji ne može znati ništa više od onoga što obični ljudi poput nas znaju o drugima, sa svim greškama koje znanje implicira. U romanu, kao što je Madam Bovari, može postojati bogolik, sveznajući pripovedač i različiti likovi-pripovedači, sve dok se poštuju granice svakog od njih.
Na nivou proze, Flober je uvek verovao da veština izraza zavisi od njegove muzike i da je jedan neusaglašen slog dovoljan da se izgubi muzičko savršenstvo izraza — kojem je Flober pridavao zapanjujuće kvalitete. Pet godina koje je proveo u pisanju Madam Bovari bile su najbogatije i najkreativnije sa stanovišta strukture romana. Ako ćemo iskreno, pravi tvorac modernog romana bio je Flober.
Priča o Emi Bovari i skoro svakodnevna pisma autora Luiz Kolet postavili su temelje modernog romana, iako je trebalo neko vreme da se to prizna. Nevidljivi narator je Floberova najvažnija kreacija: ovde imamo figuru koja zna sve o priči koju priča, ne kroz prisustvo, već kroz odsustvo, koja zna sve što se dešava, ali se ne otkriva, zapravo prikrivajući svoje prisustvo tako što glumi bezličnost , koju uvek prekidaju drugi likovi u priči, kojima mu je dozvoljeno da se otkrije i koji osećaju njegovo ograničeno prisustvo i postojanje sve dok se ne ide dalje od onoga što čovek treba ili može da zna.
Ugao fokusa je uvek delo bogolikog pripovedača, koji raspoređuje pojavljivanja i nestajanja likova prema različitim fluktuacijama priče. U tim okvirima sve se može saznati i ispričati, čak i mudro ćutanje koje pripovedač nameće u toku pripovedanja.
„Novi roman“ koji je Flober izmislio u Madam Bovari dozvoljava sve, do određene mere. Na primer, stvaranje kratkotrajnog kolektivnog lika, poput odeljenja u koje dolazi novi student, Šarl Bovari, na početku romana kada ga profesor uvodi u učionicu. Ovaj auditorijum je jedan lik koji će se razbiti u više različitih dok učenici u razredu dobijaju svoje ličnosti i postaju diferencirani jedni od drugih. U okviru šeme koju je stvorio Flober, sve je moguće i koherentno, sve dok romanopisac poštuje pravila i ne dozvoljava da ga išta omete, čime bi se dogodila nesreća i da se ceo rigorozni okvir romana uruši.
verovatno nije bio svestan koliko će se raširiti njegovo otkriće, niti je bio svestan revolucije nevidljivog, apsolutnog pripovedača, koji je napravio cezuru između novog romana i starog
Trauma iz detinjstva koju su Atila i Agota Krištof pretvorili u književnostFloberu nije bilo lako da postane ona osoba koji je mogao pet godina svog života da piše Madam Bovari od jutra do mraka, sedam dana u nedelji. Prvo je morao da smisli bolest koja je bila dovoljno ubedljiva za svog oca lekara, koji je logično poželeo da njegov sin Gistav krene njegovim stopama. Kritičari i lekari su temeljno raspravljali o čuvenoj bolesti Gistava Flobera, onim krizama koje bi ga obuzimale i obarale na pod, videći pritom zvezde.
Verujem da je ovu bolest izmislio da bi mogao da radi u miru, posvetivši sve svoje vreme pisanju, što nikako nije značilo da ponekad nije padao na pod i video čudna svetla, povraćao i tako dalje. Hvala Bogu, njegova pisma Luiz Kolet su sačuvana. Sačuvala ih je, neka joj je blagoslovena uspomena. Pisma Lujze Kolet Floberu, s druge strane, spalila je zlobna nećaka zbog previše pornografskog sadržaja, zbog čega je zaradila mržnju svih Floberovaca (uključujući i mene, suvišno je reći).
Da li je Flober imao predstavu o revoluciji koju će pokrenuti sa gospođom Bovari? Ne možemo biti sigurni. Tokom pet godina koliko je radio na ovom romanu verovatno nije bio svestan koliko će se raširiti njegovo otkriće, niti je bio svestan revolucije nevidljivog, apsolutnog pripovedača, koji je napravio cezuru između novog romana i starog – drugim rečima, klasičnog. Ovo nije jedini put u istoriji književnosti da je neko, kao slučajno, otkrio novi narativni sistem i njime izazvao revoluciju (poput Borhesa u njegovim pripovetkama, na primer).
Uvek sam se divio i osećao naklonost prema Floberu, kao prema ujaku ili dedi. Ne mogu više ni da prebrojim koliko sam puta bio u Kroaseu da iznova iskusim šetnje tamo gde je on šetao, vičući na “mestu za vikanje” gde je on odlazio da testira svoje ritmičke izraze, i ne znam koliko sam puta nosio cveće na groblje prepuno nadgrobnih ploča i krstova. Čak sam posetio i bolnicu u kojoj je bio zaposlen njegov otac, doktor koga je primorao da ga zbrine dok je radio na svom romanu.
Prošlo je dve stotine godina od njegovog rođenja, a stil pisanja romana koji je izmislio ostaje uvek živ i mlad. Imam osećaj da će u narednih dvesta godina njegov način pisanja ostati krepak, u stanju večne mladosti.
Piše: Mario Vargas Ljosa
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić
Ilustracija: Lau Tir
Pročitajte i Ljosin govor povodom dobijanja Nobela za književnost Pohvala čitanju i prozi, kao i zašto je on smatrao da Bob Dilan nije zaslužio ovu nagradu.