Pet knjiga za bolje razumevanje sukoba Rusije i Ukrajine Sergej Plohi, profesor istorije na Jejlu, preporučio je pet knjiga koje pomažu čitaocima da bolje razumeju sukob Rusije i Ukrajine.

Hiljade ljudi ubijeno je od 2014. godine u sukobu između Rusije i Ukrajine, u ratu punom dezinformacija, zavodljivih narativa, dovođenja u zabludu i prepucavanja, piše Sofi Rel, urednica portala Fajv buks. Profesor istorije Ukrajine na Univerzitetu Harvard Sergi Plohi[1] je u razgovoru sa Relovom, koji ovde prenosimo, preporučio pet knjiga za bolje razumevanje rusko-ukrajinskog sukoba, od dela politikologa i istoričara do najnovijih dela nekih od vodećih ukrajinskih pisaca.

Pre nego što pređemo na knjige, možete li da nam kažete šta je, iz vaše perspektive, suština sukoba Rusije i Ukrajine?

On se sve vreme smešta u okvir odnosa Rusije i NATO-a. Ima elemenata sukoba vezanih za odnos Rusije i NATO, ali tu su i dublji koreni. Takva situacija se verovatno može prepoznati bilo gde u svetu, jer tu vidimo proces dezintegracije jedne od poslednjih svetskih imperija. Ruska imperija počela je da se raspada u vreme kada su se raspadale austrougarska i otomanska imperija. Boljševici su je držali da se ne raspadne, ali se to ipak dogodilo 1991. godine, skoro pa preko noći. Svi su bili iznenađeni. Čudo je da je to prošlo bez velikog rata ili krvoprolića. Sad shvatamo da je rat bio samo odložen. U tom smislu, to izgleda užasno. Ali to je i prilično poznata situacija mnogim zemljama širom sveta, koje su takođe prošle kroz ratove za nezavisnost. Nije nepoznato.

Ljudi se ne jagme za toalet papir kao što smo to radili kada se proširio kovid. Svega ima dovoljno. Jedino nema oružja za lov i oružja koje ljudi mogu da kupe.

Sve to zakomplikovano je činjenicom da, kada je reč o Rusima i Ukrajincima, postoje nerešeni problemi identiteta i osnovanja nacija, osporavane istorije. Na primer, Rusi veruju da potiču iz Kijeva, grada koji je danas glavni grad nezavisne države, Ukrajine. Putin je napisao i članak o “istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca”. Koliko predsednika dok se sprema za rat piše takvu vrstu članka i iznosi takve argumente? To je pokušaj da se ukrajinsko pravo na državnost učini nelegitimnim. Ako smo istorijski gledano isti narod, kakva prava polažete na to da imate svoju državu? Nikakva! To se obično ne dešava pri raspadima imperija. Britanci nikada nisu tvrdili da su na neki način potekli iz Delhija ili obrnuto. Ali to vidite kod Rusije i Ukrajine.

Dakle, to su ti duboki koreni i opšta struktura konflikta. Sa završetkom Hladnog rata, Sovjetski Savez se raspao. To nije bio oružani sukob, ali je bio rat koji je Moskva izgubila ekonomski, geostrateški… Sad imamo pokušaj da se imperija ponovo uspostavi kroz veze zavisnosti. Rusija je to pokušala kroz ekonomiju i politiku, a sada smo dospeli do faze rata. To je poslednje oruđe u rukama Rusije.

Ukrajina je važna jer je druga po veličini bivša sovjetska republika. Ako se Ukrajina uspešno odupre, to dovodi u pitanje ruske pretenzije na ostatak postsovjetskih prostora. To dovodi u pitanje pokušaj Moskve ne da ponovo stvori Sovjetski Savez – to niko ne želi, bio je to skup imperijalni projekat – nego da uspostavi delotvornu sferu uticaja. Bez drugog po veličini dela imali biste ogromnu rupu u celoj toj strukturi.

Dakle, ono što je predstavljeno u medijima i o čemu se raspravlja, to su odnosi Rusije i NATO-a. Ti odnosi jesu važni, ali su oni samo jedan sloj pri samom vrhu tih mnogih, mnogih, mnogih drugih političkih, istorijskih i kulturnih slojeva koji određuju sadašnju krizu.

Pre razgovora sa vama gledala sam Njujork tajmsovu mapu sa rasporedom ruskih trupa i videla sam ih i u Belorusiji i Moldaviji. Ranije ove godine, ruske trupe pozvane su da intervenišu u Kazahstanu. Izgleda da su mnoge ex-sovjetske republike prilično zadovoljne ostankom u sferi ruskog uticaja. Rekla bih da je problem za Ukrajinu u tome što od 2013. godine, ili možda i ranije, od 2004. godine, pokušava da ode drugim putem?

Tu ste sasvim u pravu. Sovjetski Savez raspao se zbog problema sa Ukrajinom. Zastave nezavisnosti su prve podigle pribaltičke države, ali su one male i nisu slovenske. Na ukrajinskom referendumu decembra 1991. godine nije postavljeno pitanje šta se želi sa Sovjetskim Savezom, referendum je bio samo o Ukrajini: “Želite li da Ukrajina bude nezavisna?” I kada je više od 90 odsto Ukrajinaca odgovorilo potvrdno, SSSR je nestao za nedelju dana. Republike iz centralne Azije bile su zaista izgurane iz Sovjetskog Saveza, jer Rusija nije bila zainteresovana za zajednicu sa njima bez Ukrajine. Tu je početak najskorijeg dela priče: Sovjetski Savez pao je na problemu sa Ukrajinom i sada je, da bi ruska ekonomska, vojna i druge sfere uticaja bile efikasne, Ukrajina ključna, kao što je bila onda, 1991. godine. 

Porazgovarajmo o knjigama koje ste odabrali. Možda biste mogli da kažete ponešto o svakoj, o tome čime one doprinose široj slici. Prva na vašoj listi je Ukrajina i Rusija: Od civilizovanog razvoda do necivilizovanog rata politikologa Pola D’Anijerija. Rekla bih da se on specijalizivao za ove veze, zar ne?

Kad je reč o knjigama, ovo je prva knjiga Pola D’Anijerija u kojoj se bavi vezama Ukrajine i Rusije. Pre toga je proučavao unutrašnje procese u Ukrajini i donekle u Rusiji – i to je ono što ovde iznosi. Ova knjiga više je od puke teorije međunarodnih odnosa ili istorije diplomatije; Pol D’Anijeri zapravo zna mnogo o obe zemlje.

Počinje od kasnih osamdesetih i završava sa vremenom kada je knjiga objavljena, 2019. godine, dakle, onda kada je rat već počeo i prva faza rata već je prošla. Njegova rasprava je u suštini dvojaka. Prvo, da su koreni ove priče u istoriji dezintegracije Sovjetskog Saveza i toga kako se raspao. On podvlači važnost Ukrajine u tom procesu, ono o čemu sam već govorio.

Njegov drugi veliki argument je da je rat postao skoro neizbežan zbog drugačijih političkih puteva koje su odabrale Ukrajina i Rusija, posebno u vezi s pitanjem izgradnje nacije i stvaranja i konsolidacije države Ukrajine. Ukrajina je postala demokratska država; Rusija je krenula putem autoritarnosti. To automatski dovodi odnose Rusije prema Evropi u tešku situaciju i pitanja bezbednosti postaju veoma važna. Veoma dobro dokumentuje i postavlja hronološki to kako su pitanja bezbednosti uticala na rusko-ukrajinske odnose od 1990-ih i 2000-ih, sa dolaskom Putina i kasnije. Dobro objašnjava i rat i pozadinu rata, ne tražeći nekakva senzacionalistička objašnjenja ili gledajući na ličnosti, nego strukturne razloge.

On je politikolog, a knjiga je veoma dobro organizovana i dobro napisana. Objašnjava mnogo toga o dve zemlje i njihovom političkom razvoju, napravljenim izborima u oba slučaja, i tome kako su ti izbori na kraju vodili ka ovom sukobu, sadašnjoj konfrontaciji.

Da, možemo da govorimo o spoljnoj politici, ali ako pogledate kako se lideri ponašaju, to skoro uvek ima veze sa unutrašnjom politikom.

Da, svakako – i to zaista prebacuje sve na domaći teren.

Hajde da pređemo na knjigu Ukrajina: Šta bi svako trebalo da zna Sergeja Jekelčika, ukrajinskog istoričara koji živi u Kanadi. Preporučujete li ovo kao najbolju knjigu za početak?

Tačno tako. Objavljena je u ediciji “Šta bi svako trebalo da zna” u izdanju Oksford juniverziti presa. Prvo izdanje pojavilo se 2015. pod nazivom Sukob u Ukrajini. Napisana je skoro katehistički: on je sabrao sva ta pitanja kakva su se postavljala i objasnio šta ona znače. Knjiga je izuzetno važna, s obzirom na to da je rat započet u Ukrajini, koji i dalje traje, hibridan: on uključuje dezinformisanje, pogrešne narative, lažne međusobne optužbe suprotstavljenih strana i tako dalje. Knjiga jako dobro objašnjava svakovrsne tvrdnje koje su se pojavljivale u medijima. Da li je Majdanski protest u Ukrajini bio fašistički? Šta se događalo na Krimu? Kakvi su stavovi stanovništva Donbasa?

Ovo je novo, dopunjeno izdanje, a ujedno, prema naslovu, i sveobuhvatnija knjiga. Ljudima koje zanima ova tema preporučujem da počnu odatle. Njegova argumentacija pri objašnjavanju rata suprotstavljena je narativu Kremlja. U medijima se može videti da je Ukrajina u građanskom ratu, da je zemlja podeljena na istok i zapad, da ovi ljudi govore ruski, a ovi ukrajinski jezik. On tvrdi da to nije problem. Jesu, jezici su različiti, ali su Ukrajinci mobilisani s obe strane lingvističke linije. Dobar broj vojnika koji se danas bore na frontu govore ruski. Ruski jezik ne znači automatski i ruski identitet i lojalnost Rusiji.

U izdanje iz 2020. godine autor je uneo i skorija dešavanja, poput procesa Trampovog impičmenta, Pola Manaforta i tvrdnje o mešanju Ukrajinaca u američke izbore. Ova knjiga bavi se svim tim pitanjima i raspravama koje su se pojavile u medijima od početka rata. Knjiga je namenjena široj publici. On je nedavno reklamirao novo izdanje rečima: “Knjiga je izašla. Ona nije za moje prijatelje na Fejsbuku, jer vi znate verovatno sve iz nje, ali vas molim da je preporučite svojim prijateljima”. To je abeceda sadašnjeg sukoba i rata, a napisao ju je jako dobar istoričar.

Hajdemo na Nuklearno razoružavanje Ukrajine Jurija Kostenka. On je ukrajinski političar svojevremeno zaista uključen u pregovore koji su vodili ka Budimpeštanskom memorandumu, kada je Ukrajina odustala od trećeg najvećeg nuklearnog arsenala na svetu. Recite nam više o knjizi i tome kako se ona uklapa.

Rusija je s početkom rata prekršila mnoge sporazume. Jedan od ključnih bio je Budimpeštanski sporazum, potpisan decembra 1994. godine između Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Rusije i Ukrajine. Bili su tu i odvojeni sporazumi potpisani sa Kazahstanom i Belorusijom. Prema tim sporazumima, ove republike odrekle su se nuklearnog naoružanja koje su nasledile podelom Sovjetskog Saveza, a zauzvrat su dobile ne garancije, nego “jemstva” tri ostale sile za njihov suverenitet, nepromenljivost granica… Rusija, jedna od zemalja koja je dala takvo jemstvo i kojoj je Ukrajina prenela svoj nuklearni arsenal, 2014. godine je narušila teritorijalni integritet i okupirala je Krim.

U tom je kontekstu Kostenko napisao knjigu, koja je dopola memoarska, a odpola zasnovana na svim dokumentima koje je prikupio. To je zaista, zaista zanimljiva priča, skoro nepoznata na zapadu. Ukrajina je krajnje nerado odustala od svog nuklearnog arsenala nad kojim je imala fizičku, ali ne i operativnu kontrolu. Kazahstan i Belorusija su se mnogo lakše složile sa tim. Ponovo je Ukrajina bila problematična, posmatrano iz ugla Rusije. Ali svi su zauzeli stav da je to bila dobra stvar, veliki uspeh denuklearizacije.

Kostenko unosi drugačiju perspektivu. To je prva knjiga na engleskom sa toliko detalja koja se suprotstavljaju mejnstrimu, zapadnjačkoj interpretaciji te priče. On ne tvrdi da je Ukrajina trebalo da zadrži nuklearno naoružanje, nego da su Ukrajinci bili prisiljeni da ga se odreknu a da nisu dobili čvrste garancije nezavisnosti zemlje ili adekvatnu finansijsku nadoknadu. Nuklearno naoružanje Ukrajini je značilo sigurnost, a oni su ga se odrekli jer su SAD i Rusija radili zajedno.

Ovo je ugao na koji je obraćano jako malo pažnje na zapadu, a posebno je zanimljiv jer dolazi iz usta nekoga ko je bio neposredno prisutan tamo, usred procesa denuklearizacije. Možete, naravno, da kažete: “Hvala bogu, pa rat sada nije nuklearni, jer je mogao da bude da nije bilo Budimpeštanskog memoranduma”. Ali, ovako ili onako, naše razumevanje Budimpeštanskog memoranduma i onoga što se danas događa apsolutno je nekompletno bez ove izuzetno važne knjige.  

Sugeriše li on možda da je Ukrajina trebalo da zadrži nuklearno oružje?

Ne, niti je to bila njegova pozicija devedesetih. On je u sve bio uključen kao ministar zaštite životne sredine i nuklearne bezbednosti; on se takođe bavio Černobiljem. Kaže da su Ukrajinu prevarili za njene nuklearne bojeve glave. Cena je bila pogrešna. Cena je trebalo da bude ili članstvo u NATO ili nešto drugo što bi imalo smisla, što bi sačuvalo Ukrajinu od napada Rusije. Ono što se dogodilo Ukrajini nakon razoružavanja ima, i imaće, negativan uticaj na globalnu priču o denuklearizaciji. Zemlje će ubuduće dvaput razmisliti kada im neko dođe i predloži im da im da parče papira u zamenu za nuklearno oružje. Ovo je ogromno obeshrabrenje za proces denuklearizacije. U tome je i globalna važnost ove priče, nezavisno od trenutne krize.

Pređimo na knjigu Ukrajina u istoriji i pričama: Eseji ukrajinskih intelektualaca. Recite nam nešto o ovoj knjizi.

Ova knjiga je, na neki način, na nivou Jekelčikove, u tom smislu da je ona uvod u Ukrajinu, ali su u tom uvodu ukrajinski glasovi. Predgovor je napisao Peter Pomerancev, a tu su i tekstovi drugih iseljenika (i ja sam jedan od autora), ali su uglavnom tu eseji ukrajinskih intelektualaca koji žive u Ukrajini. Oni govore o svojoj zemlji, o stereotipima, mitologiji, istoriji, književnosti. To je uvod u Ukrajinu za ljude koji ne čitaju samo dokumentarnu prozu i publicistiku, nego i fikciju, za one zainteresovane za to kako izgleda lokalni kulturni i akademski milje.

Šta ukrajinski filozofi misle o svojoj zemlji? Ili pisci? Zastupljeni su mnogi pisci kao što je Andrej Kurkov. Ako je neka osoba iole poznata na zapadu, našla se u knjizi. Tu je Volodimir Rafejenko, jedan od najboljih novih ukrajinskih pisaca. Tu je esej Jurija Andruhoviča, jednog od najpoznatijih imena ukrajinske književnosti. Tu je i tekst Alima Alijeva o “Ukrajinskim i krimskim Tatarima”, što je još jedno važno pitanje. Ovo je knjiga za ljude koje ne zanima samo politika, nego i kulturna scena, koji su možda čitali prevedena dela nekih od ukrajinskih pisaca i žele da znaju više o zemlji.

A bavi li se ta knjiga time kako se ljudi osećaju u vezi s Rusijom i vezama s Rusijom?

Sva je o tome, hteli ne hteli. Ona govori o identitetu Ukrajine i Ukrajinaca, o tome šta to znači i koliko on jeste ili nije drugačiji od ruskog. Svi ljudi koji su napisali ove eseje su bilingvalni. Andrej Kurkov objavio je nekoliko knjiga na ukrajinskom, ali on u suštini piše na ruskom. Što se krimskih Tatara tiče, mlađe generacije govore i pišu ukrajinski, ali starije generacije ruski. Poljsko-ukrajinska veza takođe je predstavljena u knjizi tekstom Ole Hnatiuk.

Dakle, to je kombinacija fikcije i nefikcije?

Ne, sve su to eseji. Andrij Kulakov piše u uvodu, “Tabula raza ili kako pronaći ukrajinsku nepoznatu zemlju”. Istoričar Jaroslav Hricak piše “Ukrajina: Kratka, ali globalna istorija ukrajinskog hleba”. Mene su intervjuisali u vezi sa kozačkim identitetom u Ukrajini, a Jurij Andruhovič napisao je “Ukrajinsku kulturu i književnost”. Tu je i esej nazvan “Stepa, carstvo i surovost” Volodimira Jermolenka, jako dobrog filozofa. Larisa Denjsenko, advokat i aktivistkinja, pisala je “Većinu i manjinu”. Esej “Sticanje domovine” filozofa Vahtanga Kebuladzea ceo je o odnosu prema sovjetskoj prošlosti, sadašnjem ratu i pripadnosti. Tu je i esej nazvan “Donbas – Ukrajina, putovanje života” Volodimira Rafejenka, inače izbeglog iz Donbasa. Završni tekst, “Nesigurna sigurnost Ukrajine” Hane Šelest, pokušaj je da se kroz esej predstavi trenutna bezbednosna situacija, ili njen nedostatak.

Za kraj, odabrali ste i delo fikcije, Internat: roman Sergija Žadana. On je jedan od najpoznatijih ukrajinskih romansijera?

Da, on je u Ukrajini verovatno vodeći romansijer; van Ukrajine je, rekao bih, poznatiji Andrej Kurkov. Obojica su pisala o ovom ratu. Kurkovljeva knjiga je Zelene pčele. Nisam je uvrstio u listu jer, iako želim da je pročitam, nisam to još uradio.

Sirotište je krajnje zanimljiva knjiga. Sergij Žadan je iz istočne Ukrajine i tokom Majdana je učestvovao u okršajima u Harkovu, drugom po veličini ukrajinskom gradu, kome sada preti mogući napad. On je multitalenat: ima svoj bend i peva, piše romane i poeziju, crta. Za mene je ovo hrabra knjiga jer govori o stvarima o kakvim ne bi trebalo da se priča tokom rata. U ratu se kaže: ovo smo mi i mi smo u pravu, mi smo heroji, a oni drugi su sve suprotno tome. I svakako smo Ukrajinci, ukrajinske patriote.

Ali on u romanu piše o momku, Paši, sa njegovim postsovjetskim identitetom. Etnički je Ukrajinac, ali nije baš ni Ukrajinac niti Rus. Ekskluzivni identitet nije njegova priča. To je u dobroj meri priča o Donbasu, koji sad nije pod kontrolom Ukrajine, kao ni mnogi delovi istočne Ukrajine. Nacionalni identiteti nisu zaista formulisani. 

Paša je nastavnik i ne opredeljuje se za jednu stranu u sukobu, u ratu. Ali ima sestrića koji se našao sa druge strane linije razgraničenja, pod kontrolom separatista. On oseća da mora da ode i vrati sestrića porodici. Tokom putovanja tamo i nazad, on shvata gde mu je dom. To je isto velika, važna stvar: rat oblikuje Ukrajinu i ukrajinski identitet. Vodi ka privrženosti naciji kakve možda   ranije nije bilo u tim istočnim delovima Ukrajine. To je priča o otkrivanju onoga gde pripadate, s koje strane tog jaza.

A opet, kažem da je to hrabra knjiga jer dok čitate o tom momku vi sa njim saosećate. Ovaj roman na neki način objašnjava taj zamagljeni identitet, koji je ni ovde ni tamo i koji, naravno, otvara sve te mogućnosti za manipulaciju. Roman je takođe jako dobro napisan. Lepo se čita. Skoro da je fotografski otisak i predstava društva u kom se zaratilo, bez pokušaja da se nekako ideološki oboji ovako ili onako ili predstavi da nije onako kako jeste. U tom smislu, to je i veoma iskrena knjiga.

Pročitala sam prvi deo, u kom zapada u problem jer izbegava da sluša vesti. Ne želi ni da čuje šta se dešava, samo želi da živi svoj život.

To je druga strana odbrambenog mehanizma u Ukrajini, ljudi su prosto prestali da slušaju i gledaju. To jeste oblik poricanja, ali i oblik nošenja sa celom tom situacijom. Hoće li Putin danas napasti ili neće? Ili možda sutra? Čovek ne može da živi tako četiri, pet ili šest meseci.

Razumem zašto trenutno, u Ukrajini, nema panike. Sve čega inače ima u radnjama, tamo je. Ljudi se ne jagme za toalet papir kao što smo to radili kada se proširio kovid. Svega ima dovoljno. Jedino nema oružja za lov i oružja koje ljudi mogu da kupe. Jedino je nestašica toga. Zanimljivo je kako društvo reaguje. Šta god bio razlog, oni se ne jagme za bilo šta drugo osim za oružje, što znači da žele da ostanu i pruže otpor. Žele da budu u stanju da se zaštite.

Razumete li šta Putin hoće da postigne u Ukrajini trenutnim gomilanjem snaga? Mene to pomalo zbunjuje, jer sam uvek verovala da je iznenađenje ključni element vojne strategije. Ako je mislio da zauzme zemlju, zar to ne bi već uradio?

Namera mu je da završi nedovršeni posao iz 2014. Cilj mu je da Ukrajinu privoli da postane proruski orijentisana ili da je rasparča. To mu nije uspelo 2014. On je prigrabio deo ukrajinske teritorije, ali je ostatak zemlje mobilisao protiv Rusije. U Ukrajini je broj ljudi koji žele da pristupe NATO-u utrostručen. Ukrajina se približila zapadu: sprovode se zajedniče vojne vežbe sa NATO snagama i tako dalje. Apsolutno suprotno od onoga što je želeo da postigne. Dakle, sada je plan da se vrati i zapreti ukrajinskim vlastima, da stvori unutrašnje podele, da prigrabi još teritorije – suštinski, ciljevi su mu isti.

Ovo je rat u kom je već poginulo 13.000 ljudi od 2014. godine, zar ne?

Da, između 13.000 i 14.000. Osim toga, u ovakvoj vrsti ratovanja nije vojska ta koja je najranjivija, nego civilno stanovništvo. U bombardovanjima i vazušnim udarima najviše pate prosečni građani.

Izvor; Fivebooks
Prevod; Matija Jovandić

[1] Sergej Plohi rođen je 1957. godine u Njižnjem Novgorodu (Rusija), diplomirao je istoriju i društvene nauke na Univerzitetu Dnjepropetrovsk (Ukrajina) i Ruskom univerzitetu prijateljstva naroda u Moskvi. Devedesetih godina predavao je rusku istoriju na Univerzitetu Alberta (Kanada), a danas je profesor ukrajinske istorije na Univerzitetu Jejl i direktor Instituta za izučavanje istorije Ukrajine na Harvardu. Autor je petnaestak knjiga, među kojima su i nagrađivana dela Poslednja imperija: Poslednji dani Sovjetskog Saveza (2015) i Černobilj: Istorija jedne tragedije (2018).