Noćno životarenje (Nocturnal Animals, Tom Ford)

SHARE:

Noćno životarenje (Nocturnal Animals, Tom Ford)
piše: Nebojša Živanović

Nagrada žirija na festivalima A kategorije je obično kompromisna nagrada. Od dva filma oko kojih se dvoumio žiri jedan bude ovenčan gran prijem, a drugi specijalnom iliti velikom nagradom žirija. Neretko, film koji je dobio nagradu žirija ume da bude izazovniji od glavnog laureata.

Sve je ukazivalo na izazovan film, ekstravagancija, velika nagrada žirija u Veneciji, Džejk Džilenhal, Ejmi Adams, Amy Adams, hipnotišuća fotografija, melodramski noar triler, Tom Ford…

Neće vam niko oprostiti ako trivijalnošću minirate maestralnost, što je očito kod ovog filma, čiji je reditelj u neku ruku i pod uticajem kolege sa istom boljkom – Dejvida Linča. Za razliku od Linčovih filmova, Fordov film je ipak daleko smisleniji.

Bioskopski poster za film "Nocturnal animals"

Bioskopski poster za film “Nocturnal animals”

Susan (Ejmi Adams) igra vlasnicu galerije kojoj jednog dana stiže rukopis neobjavljenog romana njenog bivšeg muža Edvarda (Džejk Džilenhal) koji je isti posvetio njoj. Roman joj stiže u pravo vreme, s obzirom da vodi bračni život sa pogrešnim, nevernim partnerom. Susan iščitava roman koji je ostavlja bez daha. Želi da se nađe se sa bivšim mužem, prilikom njegove posete Njujorku. Narativna struktura je koncipirana na dva nivoa – sadašnjem, gde je dramaturški gvint nerešeno Suzanino emotivno stanje, i fikcija Edvardovog romana.

Dramaturški koncept paralelne montaže fikcije i stvarnosti može da bude osetljiv, upravo zbog toga što se momenat kulminacije seče prelaskom na drugi nivo, zbog čega može da devalvira gledaočev elan. Prelazak iz fikcije u stvarnost ili obratno čini se na mestu elipse što je elementarno i što može da pojača ritam filmu, ali u slučaju Noćnih životinja, ritam filma se bespovratno gubi.

Fordovi statični kadrovi sterilne modernističke raskoši, nalik Verhovenovim ili Linčovim kadrovima, uz monumentalnu muziku, najavljuju dosta toga…

Psihološki momenat fiktivnog dela je, između ostalog, i pokušaj nalaženja onog momenta u strahu koji inicira osvetu. To je jak momenat za razradu, ali kao takav, ako ostane nerazvijen biće samo disfunkcionalan.

Scenaristički i rediteljski veoma sređene scene nasilja ne zadiru u eksplicitno, što ne demotiviše gledaoca, već mu daje jak motiv za dalje gledanje. Središnja scena nasilja je toliko dobro izvedena, da sve dalje viđeno nije konsekventno toj sceni, kojoj sam se ja vraćao iznova i iznova. Da je ostatak filma ostao dosledan ovoj sceni, sigurno bismo se suočili sa remek-delom. Pored standardno odlične Adamsove i Džilenhala, ipak se ističe brilijantni Aron Tejlor-Džonson u ulozi glavnog nasilnika. Glumački, sve je izvedeno pod konac, izuzev glume Majkla Šenona, koji svojom filmičnošću nikako ne može da nadomesti nedostatak talenta.

Takođe, fotografska dijalektika u sterilnim sivo-plavičastim tonovima naspram fikciji gde je zastupljen koloritni Teksas izazivaju na dalje gledanje. Sve je navodilo da ćemo dobiti nešto neočekivano, a ustvari je samo zagrebana površina ispod koje nema ničega.

Onog momenta kada film treba da menja ritam lagano klizi u neinventivnost, na šta su, u stvari, indikovali traljavo odrađeni momenti koji ništa drugo do samo omogućavaju prozaično fabuliranje. Sve ste sigurniji u to da reditelj ne može da iznese film, koji bolje da je ostao na realnom nivou, jer bi mogla da se razvije noar melodrama na ivici trilera, a ovako nit tamo – nit’ vamo.

Ford dizajner je, ipak, prvenstveno esteta koji se svojski trudi da mu neko ne zameri da je dao prioritet formi naspram sadržaja. Njegov napor ima smisla, jer će možda sledećim filmom staviti  barem u istu ravan formu i sadržaj. Nije film baš bosanski lonac, da se u njega trpa sve i svašta, koji i, kao takav, ne bi bio ukusan bez začina koji su vezivno tkivo svih sastojaka koji se ukrčkavaju – sve do katarze.