Ne zevaj (Don’t breathe, Fede Alvarez)

SHARE:

Nebojša Živanović
Ne zevaj

 

Originalni naziv: Don’t Breathe
Režija: Fede Alvarez
Scenario: Fede Alvarez, Rodo Sayagues
Glumci: Stephen Lang, Jane Levry, Dylan Minnette
Godina proizvodnje: 2016.
Žanr: krimi, horor, triler
IMDB ocena: 7,3
Metacritic ocena: 71
Kritika ocena: 11,07/100

Uvek se pitam da li se u dramaturškoj ekspoziciji šturo profilišu karakteri, kako bi se kasnije nadograđivala dramaturgija kroz psihološki i emotivni razvoj likova, ili se daju indikacije pukog žanrovskog filma, pri čemu karakteri ostaju na onom nivou na kome su bili i u ekspoziciji?

Na žalost, u slučaju američkog trilera „Ne diši“ iz 2016. ispalo je da je ovo drugo, što nije davalo naznake kroz hipnotišući trejler. Trojka pljačkaša, u hororičnom napuštenom kraju, upada u kuću slepog veterana iz rata u Iraku, nakon čega nastaje borba razbojnika i bivšeg vojnika sa izoštrenim čulima i ratnim veštinama.

U ekspoziciji dobijamo i informaciju o glavnoj junakinji, članici pljačkaške trojke, koja živi sa mlađom sestrom i nemarnom majkom, a što bi trebalo da pojača podršku gledalaca. Ona je u vezi sa momkom, takođe članom bande, koji ima najmanje skrupula i čija pogibija stvara dramaturški potencijal između nje i drugog momka. Taj potencijal je samo zagreban, ali ne i realizovan, a pomoću njega bi se uspostavila ravnoteža između autorskog i žanrovskog.

Naime, odnos glavne junakinje i tog dečka trebalo je da se definiše tokom borbe za golu egzistenciju, čime je taj ustupak žanrovskoj sferi filma opravdan pogibijom tog momka.

Moralne potvrde se daju nevešto, recimo tako što među pljačkašima nastrada prvo onaj sa najmanje skrupula. Kod karatera veterana se daju naprasna, nesuvisla dramaturška rešenja, kao što je bogata devojka koju on drži u zatočeništvu u podrumu. Njegov karakter se dalje razvija kao negativan, jer time hoće da se da opravdanje za postupke glavnih junaka. Njihovo amnestiranje od čina pljačke, ili ubistva, obrazlaže se time da takav čovek, kao što je veteran, nije dostojan daljeg života. Preskakanje činjenica koje padaju na pamet – kako je slepac uspeo da kidnapuje bogatu devojku –  tera vas na sprdnju o „Zatoiči“ sposobnostima ratnog veterana.

Zatočena devojka biva ubačena kao dramaturško osveženje, ali nedugo zatim nestaje iz filma, te ispada da se dramaturg zajebao što je ubacio taj momenat, pa ga je brže bolje izbacio kako se ne bi gnjavio sa razradom istog. Puki žanrovski filmovi se suštinski ne razlikuju od pukih autorskih. U mnogo kvazi autorskih filmova, autori ili nisu stvorili dramaturški potencijal, ili ukoliko ga je pak bilo, nisu bili sposobni da ga iznesu. S tim što u kvazi autorskim filmovima nema nikakvih naznaka žanra, dok ovde dobijate naznake dramaturgije, ali nju autori naprasno ukidaju, zbog čega vas obezvređuju kao gledaoca.

Bioskopski poster za film "Don't breathe"

Bioskopski poster za film “Don’t breathe”

Na mesto zatočene bogate devojke, spletom slučajnih okolnosti, dolazi glavna junakinja, koju veteran pokušava da oplodi veštačkim putem, tako što će joj ubrizgati svoju spermu u matericu. Ako uzmemo u obzir da veteran žali za gubitkom svog deteta, ovde se javlja konotacija (sasvim slučajna) u vidu antiameričkog prosedea, pošto se postavlja pitanje da li je veteranova psihoza uslovljena gubitkom deteta, ili traumama iz rata u Iraku. Čak i da je stigao da štrcne nešto svog genetskog materijala u glavnu junakinju, prethodne budalaštine toliko poruše gledalačku ambiciju da nemate zašto da se brinete da li je njegov spermatozoid uspeo da čvrkne neku od njenih jajnih ćelija. Ono što je najzanimljivije u svemu ovome je pitanje koje se nameće – da li je, i pored odsustva zadovoljstva penetracije, čin nasilne oplodnje silovanje, iako se veteran deklariše kao nesilovatelj?

Jednostavno, naprasna rešenja ‘van koloseka’ radi ispunjavanja minutaže ne pružaju mogućnost za dalju razradu, a samim tim usporavaju film koji vas tera na zevanje. Pogotovo prvi put kada shvatite da ste prevareni neozbiljnim rešenjima, koja se samo nižu jedna za drugim. To vas lišava obaveze da pogledate kraj filma, osim ako ste fanatik konsekventan svojim načelima da film ne sme nipošto da se napušta do kraja odjavne špice. Ili ukoliko pak ne pišete filmsku kritiku.

Kada na kraju filma saznamo da je veteran preživeo napad pljačkaša bez ozbiljnih fizičkih povreda i imovinskih gubitaka, zbog beslovesnosti kojima film obiluje, to najpre tumačimo kao nekakvu ljudskost koja je u njemu preostala. Umesto da to tumačimo kao neizvesnost sudbine glavne junakinje i njene sestre, jer bi veteran, uz pomoć svojih specijalnih sposobnosti, mogao da krene u poteru za njima.

Neko je jednog filmskog stvaraoca neko upitao – da li inspiraciju nalazi u lošim ili dobrim filmovima? On je odgovorio da ga dobri filmovi motivišu za rad. Motiv može da se nađe u obe sfere, upravo zato što vas ovakvi filmovi teraju da tražite nešto što je vredno pažnje… Ostaje vam da se nadate da ovakav film neće da preraste u franšizu koja bi bila poligon za rikošetiranje raznoraznih maloumnosti. Možda ne bi bilo loše da se jednoga dana stvori trend u filmskoj industriji koji bi pravio nastavke beslovesnih prvih delova filmova sa pametnim autorsko-žanrovskim fabrikatima. Na to me podseća recentna južnokorejska kinematografija, čiji autori su odrastali na američkim filmovima, a sada ti reditelji ispravljaju greške koje ostaju iza Amera. Ipak sam se na početku prevario, jer sam pomislio da ću da uživam u onoj umešnosti američkih autora na koju sam navikao, a koja je ‘ukradena’ od strane savremene američke TV produkcije.