Mišolovka za iskrenost (Ana Marija Grbić, “Venerini i ostali bregovi”)

SHARE:

Iznova iščitavajući ovu knjigu i pokušavajući da pišem o njoj, prva rečenica mi se čini nepotrebnom. Jer, u zbirku se ulazi kao da se započinje sa slučajnim iščitavanjem nečije lične prepiske ili dnevnika. Sve je u toku emocija, obraćanju koje počinje prolećem a završava se sa jeseni, trajući skokovitošću sećanja. A na samom početku toka stoji ispovedno i polemičko „da budemo načisto“, načelo koje kao imperativ i tendecija pokreće kretanje teksta, ne dovodeći, naravno, srećom po poeziju, do nemogućeg emotivnog razrešenja kakvo takav početak obećava. Ali taj ispovedni tok nije jednoznačan i direktan. Autorka je odlučila da na svom lirskom govoru postavi dve brane: glas koji govori u drugom licu u svim pesmama muški je glas, i govori ijekavicom, tako da ekspresija nije direktna već je napravljen dupli otklon, čime lirika prelazi u prostor koji bi prirodnije bio ispunjen prozom, a lirsko ja gotovo da je dramska persona. Likovi kojima se obraća postaju tako zameci istinskih protagonista, iako su u ovom ipak dominantno lirskom tkivu tek skicirani kao takvi.

Zašto bez prve rečenice? Jer je pomenuti tok neprekinut naslovima, nerazdeljen u cikluse, i sam bez pravih početaka i završetaka. Gotovo da nema stanke u čitanju, pauze su nepotrebne. Odvijanje je ono glavno a sadržaj pretiče spontanu čitalačku interpretaciju terajući nas da pesme doživimo kao poemu, kao niz epistolarnih, mada neadresovanih isečaka iz ličnog dnevnika glavnog protagoniste. Stihovi su upućeni drugom koliko i sebi, u naporu da se zagrebe ispod brega seksualnosti i požude, ali i ispod bregova koji predstavljaju zavičaj – dat pre u frojdovskom nego u nostalgičnom ključu. U sećanju se prepliću detinjstvo i tek osvojena zrelost, ljubavnica i majka, svet i zavičaj, na svom putu emotivnost odbleskuje prustovskim sličicama kao ponornica koja izvire iz jedne a uvire u drugu matericu. Delovi uvodnih stihova se ulančavaju i ponavaljaju – što je postupak prisutan i u prvoj zbirci Ana Marije Grbić – pretvaraju se u određene fraze koje služe kao okidači govora, u kojima se smisao ne koncentriše već se iz njih rasipa, pomoću kojih ispovest nastavlja sebe. Oni su produktivni na način na koji to naslovi, izbegnuti u ovoj knjizi, ne bi bili.

Ana Marija Grbić, Venerini i ostali bregovi, LOM, Beograd, 2015

Ana Marija Grbić, Venerini i ostali bregovi, LOM, Beograd, 2015

Ponavljajući kako moje čitanje nema pravu prvu rečenicu iako nekakvu prvu rečenicu ima, primoran sam da stalno započinjem čitanje iz početka. Jer ono što se manifestuje tekstom je varljivo, na čas se čini kao da leži na psihoanalatičkom kauču, a opet i kao da sedi na sofi nekoga ko uživa u književnosti. Muški i ženski princip, arhetip majke, osvešćivani nagoni, ironizovana intelektualnost, stoje tik uz reminiscencije na Flobera i Prusta. Jungovski arhetipi mešaju se sa onim književnim. Ali nema nikakve potrebe skretati čitanje u tom pravcu, navesti liriku da okreće točak psihološke ili intertekstualne analize. Rezultat bi bilo nekoliko očekivanih kompleksa i tek poneka više dosadna i osiromašujuća intertekstualna veza. Venerine i ostale bregove ne možemo svesti na njih, niti ih njima objasniti. Teško da bismo i tekst pred sobom mogli da svedemo prosto na književni tekst, na tekstualnost – čega je svesna i sama autorka, lirskom junaku ironično stavljajući u usta poznate Deridine reči o tome da ne postoji ništa van teksta. Ne radi se o tome da li je knjiga pred nama ispovest ili literarni konstrukt, ili i jedno i drugo, već o tome da sama realnost ima strukturu fantazije.

 

Za razliku od pesama Ana Marije Grbić, moj tekst ima naslov koji odvlači pažnju sa nedostajuće prve rečenice. A on počinje rečju mišolovka. Radi se, naravno, o poznatoj sceni iz Hamleta, a paralela koju želim da napravim je jednostavna, ne ulazeći pritom u pun smisao ove scene u pomenutom delu. Nasuprot Ničeovoj konstataciji da umetnost imamo kako ne bismo umrli od istine, Šekspirova predstava u predstavi pokazuje da se (uvek već) skrivena istina najpre i najdirektnije otkriva upravo u umetnosti. Njena indirektnost zavarava unutrašnjeg cenzora, dozvoljavajući istini da progovori. Da je o nečemu sličnom reč i u ovoj knjizi svedoči uspelost njenih stihova, koji uspevaju da ponesu afekat, patetiku ličnog obraćanja, a da ipak ostanu književnost, da ne zazvuče sentimentalno i lažno. Filtriranje sopstvenog iskustva i njegovo ugrađivanje u književno delo, kroz davanje glasa književnom liku, ne znači da se radi o maskiranju ličnog, već o stvaranju tekstualnih simulacija iskrenosti na nivou lirske situacije, simulacija čiji bi ’originali’ bili daleko manje istiniti da su izrečeni direktnije.

Po meni, Venerini i ostali bregovi su korak napred u odnosu na autorkinu prvu knjigu. Neobičan i smeo potez na koji se odlučila rezultirao je time da u suštini ista osećajnost iz Da, ali nemoj se plašiti sada zazvuči snažnije, kompleksnije i zrelije. Zanimljivo bi po pitanju ove knjige bilo govoriti o jedinstvu i razlikama unutar nečijeg poetskog izraza, ali i o problematici ženskog pisma. Ono što je meni bilo zanimljivo je to da autorka nije samo izašla iz već osvojenog izraza i iz ženskog roda svoje prve knjige, već i iz poetike srpske književnosti, uspešno ispisujući pesme unutar pesničkog idioma dominantnog u hrvatskoj i bosansko-hercegovačkoj književnosti. Zašto mi se čini da iskonstruisani svet koji stoji negde na razmeđi Mediterana i Srednje Evrope, u kom često prepoznajem dekor secesije sa početka dvadesetog veka i lirski junak čiji lik zamišljam čas kao Kafkin čas kao onaj Srečka Kosovela, govore o našem ovde i sada, o fantazmatskoj auri naše realnosti, daleko direktnije od niza verističkih pesama? Uspeli spoj direktnosti i konstrukcije, njihova nerazdvojivost i međusobna uslovljenost čini mi se osnovom snage autorkinog izraza.

Bojan Vasić