Materinstvo spašava svet (Girl with all the gifts, Colm McCarthy)

SHARE:

 

Režija: Colm McCarthy
Scenario: Mike Carey (roman), Mike Carey
Glumci: Gemma Arterton, Dominique Tipper, Glenn Close
Godina proizvodnje: 2016.
Žanr: Horor, triler, drama
IMDB ocena: 6,7
Metacritic ocena: 67

Piše: Nebojša Živanović
Tehnologija je ugušila kolekcionarstvo, čija čar ne leži toliko ni u preslušavanju, ni u pregledavanju, koliko u posedovanju. Ranije sam mnogo skladištio filmove na nosačima, da bi mi, kada osetim želju da ponovo pogledam neki od njih, što se desi u toku razgovora o filmu, isti bio pri ruci. Ili, da ga prosledim na gledanje. Nisam uvek bio siguran, po odgledanom filmu, da li da ga ostavim za kolekciju ili ne? Ukoliko bi mi se taj film narednih dana vraćao u mislima, to je bio siguran znak da ga zadržim. 

Tri dana nakon odgledanog filma The girl with all the gifts, scene kao i poruka mi se iznova i iznova vraćaju. Nakon za mene dva najbolja filma na temu apokalipse The divide Xaviera Gensa koji govori o dvostrukoj apokalipsi (Svet je nestao. Resto preživelih u jednom podrumu prolaze kroz duhovnu apokalipsu.) i The road Johna Hillcoata o ocu koji se probija kroz razrušenu planetu sa sinom, čuvajući se od kanibalističkih bandi, The girl with all gifts je zauzeo svoje mesto u ravni, i  postao je neizbežan za pominjanje kada krenu filmofilski razgovori na tu temu. 

Bioskopski poster za film "Girl with all the gifts"

Bioskopski poster za film “Girl with all the gifts”

Za razliku od filma prva dva navedena filma,  autori The girl with all gifts, upotrebili su podžanrovskom matricom zombi filma. Intrigantna ekspozicija izgleda ovako: Deca koja su hibridi ljudi i zombija strogo su čuvana u zatvorskim ćelijama vojne baze koja još jedina nekako odoleva naletima zombija. Mališani su čuvani kao najgori osuđenici, sa maskama na glavama, dobro privezani za kolica u kojima ih vode na redovnu nastavu. Jedina koja decu sagledava iz materinskog ugla je učiteljica i donekle naučnica, koja pokušava da nađe lek za izbavljenje čovečanstva. Zombiji upadnu u bazu i, mala meleskinja, učiteljica, doktorka i dva vojnika uspevaju da pobegnu. 

Dramaturško uporište se nalazi u karakteru male meleskinje, deteta koje je jednim delom ostalo čovek, a drugim postalo zombi. Tim gvintom, koji je zapravo dramaturška inicijalna kapisla za film, autor se vešto služi, dodajući i oduzimajući od tog karaktera tačno onoliko koliko treba, da bi se održavao ritam filma i njegovo ubrzanje. U slučaju ovakvih filmova, korišćenje flešbeka radi ispunjavanja minutaže može da bude referenca diletantizma, što je i snimanje pukog podžanrovskog zombi filma. U ovom slučaju, na svu sreću, u pitanju nije ni jedno ni drugo. Neznatna matrica kojom se autor okoristio poslužila mu je da iznese invencije unutar podžanra, kako bi razvio jaku ljudsku dramu. 

Zanimljivo je da je dramaturška teža postavljena na relaciji majka-dete, a ne muškarac-žena, koja se inače toliko nameće. Autori ovu relaciju mudro kontrolišu da se ne razvije previše, koristeći i sporedne junake radi održavanja dinamike. U tu funkciju spadaju i zombiji, koji preko dana postaju nalik voštanim figurama, između kojih se provlači naši junaci, pazeći da ne neko ne napravi nagli pokret. 

Gvint dodatno pojačava otkriće doktorke, koja i u zombijima, kao takvim, pronalazi materinske porive, koji su dramaturški začini, kao i niz morbidnih pikanterija, a to sve skupa učvršćuje strukturu filma do samog kraja. 

Antinomija u karakteru devojčice je toliko jak motiv, da je dovoljno da dramaturg sebi postavi takvu smernicu, u kojoj se sve što je potrebno razvija gotovo samo od sebe: karakterizacija kao prvi dramaturški stepen, i konstelacija kao drugi. Mala meleskinja trčkara kroz film krvava od  mačaka i pasa koje proždire kada njena čednost konvertuje u onu bizarnu stranu, koju se plašite da autor tako jeftino ne iskoristi da dovrši film. Međutim, samo vanserijski reditelji i scenaristi vas vode kroz film isto kao što ovde vode i glavne junake kroz šume zombija. Isprana, digitalna fotografija, samo je primesa koja podržava ovakvu dramaturgiju, a koja je opet u dijalektici sa toplinom koju film nosi. 

Poslednja scena nam otkriva saveznišvo učiteljice i devojčice, čija je crna strana kanalisana na pravi način, a ne na onaj od koga sam imao bojazan da će da se trgne kontroli i ode u neinventivnost. Dete tu mračnu stranu veoma uspešno kontroliše, dozvoljavajući joj da se pojavi upravo tamo gde treba. Briljantan završetak ovog filma otkriva suštinu koja stoji u naslovu ove recenzije.