Jedna mlada žena je 24. juna 1965. godine spustila svoju osmomesečnu bebu na ćebe u vrtovima Vile Borgeze u Rimu i žurno otišla. Prošlo je tek nekoliko minuta, a prolaznik je primetio majušnu bebu, samu, oko nje nije bilo nikakvih dokumenata, nikakve poruke, pa čak ni imena. Pošto se majka do večeri nije vratila da je traži, beba je predata časnim sestrama iz rimske službe za usvajanje. Tri dana kasnije je otkriveno majčino telo kako pluta u Tibru.
Pre nego što je umrla, žena je poslala novinama pismo u kom kratko obrazlaže svoju užasnu odluku. U pismu, pisanom rukom, navela je ime deteta i datum rođenja, i zaključila ga rečima: “Pošto sam se našla u očajnoj situaciji, nemam drugog izbora nego da svoju ćerku ostavim na milost drugima, a ja i moj prijatelj ćemo platiti životima za ono što smo uradili, bilo to dobro ili loše”. Pismo je potpisano sa “Lucija Galante, sada Greko”. Njen “prijatelj” je, pretpostavlja se, otac deteta, a njegovo telo isplivalo je iz reke nedelju dana kasnije.
Dugo su ovi šturi podaci koji kidaju srce bili sve što je Marija Gracija Kalandrone znala o svojoj biološkoj majci. Odbijala je da sazna više. “Dok sam odrastala nisam znala ništa o njoj, nisam ništa želela da znam, ona je bila predstava… ne znam… ne ljubavi… ideja. O drugačijem životu”.
Kalandroneova se sada bliži 60. rođendanu i razgovara sa mnom preko zuma od kuće u Rimu. Usko lice joj je uokvireno neukrotivom kovrdžavom crnom kosom i izraženim obrvama.
“Kada sam se upustila u ovo putovanje, nameravala sam da otkrijem ko je bila ona. Očigledno je se ne sećam. A onda, kada sam shvatila da je njena priča priča o nezasluženoj patnji, htela sam da o njoj pišem. O njoj i o svim drugim ženama koje su pretrpele istu nepravdu”.
Izuzetna knjiga nastala iz tog putovanja, Your Little Matter[1], objavljena je u Italiji 2022. a sada je prevedena na engleski. U Italiji je knjiga bila bestseler, nedeljama u vrhu top-lista, a bila je u najužem izboru za prestižnu italijansku nagradu Strega.
Baš kao što je Napuljski kvartet Elene Ferante otkrio surovu realnost života mladih žena u siromašnijim krajevima Italije, memoari Kalandroneove pružili su nemerljiv uvid u brutalan tretman žena u doba očaja i snažno su odjeknuli među čitateljkama i čitatocima.
“Kada je knjiga objavljena pre godinu i po”, kaže Marija Gracija Kalandrone, “bila sam preplavljena svedočanstvima žena koje su mi pričale o nesrećnim ženama iz svojih porodica”.
Kalandroneovu su usvojili prvi čovek Komunističke partije Italije i njegova supruga, učiteljica. Dok je devojčica odrastala, njena pomajka, jedna teška, ljubomorna i zahtevna žena, postajala je sve ogorčenija jer se ispostavilo da njena poćerka sa tamnom, kovrdžavom kosom, snažnom voljom i nepokolebljivim karakterom, uopšte ne liči na nju. Delimično i iz bojazni da će pospešiti njeno nezadovoljstvo, Kalandroneova je priču o svojim biološkim roditeljima pohranila duboko u sebe. Postala je nastavnica, majka dvoje dece, višestruko nagrađivana pesnikinja.
Napisala je 2021. godine lirične, osećajne memoare o svojoj pomajci i odnosu sa njom, možda i sa željom da joj udovolji, da joj izrazi zahvalnost. Na kraju krajeva, upravo ju je pomajka upoznala sa književnošću i prenela joj “dar poezije”. Kada je otišla u popularnu popodnevnu TV emisiju da predstavi knjigu, ispostavilo se da su je gledali i ljudi koji su poznavali njenu biološku majku.
“Dve njene prijateljice su me pozvale”, priča Kalandroneova. “Rekle su mi da hoće da mi pričaju o njoj. Nikad nisam imala tu želju… Sve do tad sam to instinktivno izbegavala… Ali u tom trenutku više nisam mogla da se pretvaram”.
Kalandroneova drži radionice u školama i u zatvorima. Veruje u iskupljujuću moć poezije. Jedna od njenih zbirki govori o nestalim osobama. Druge o Hirošimi, 11. septembru, Babinom Jaru. A onda je priča o sopstvenom poreklu, nabijena snagom i patosom grčke tragedije, zatražila da konačno usmeri nepodeljenu pažnju ka njoj.
Zaputila se sa ćerkom tinejdžerkom Anom u posetu majčinoj rodnoj kući u Moliseu, u ono vreme udaljenom i jako siromašnom području na jugoistoku Italije. “Krenule smo na put da saznamo nešto o našoj rođaki, to je sve. Ali stvari koje su nam ljudi govorili o njoj iscrtale su pred nama sliku nepravde, toliko velike i toliko i danas važne, da sam morala da pišem o tome”.
Sledeći niti priče o Luciji uronila je u bedu posleratne ruralne Italije, pretraživala je arhive i slušala sećanja onih koji su je poznavali.
Lucija je rođena 1936. godine, kada je Musolini već bio na vlasti, jug Italije odsečen i napušten, a stanovništvo pogođeno bolestima i glađu. Memoarska knjiga Karla Levija Hrist se zaustavio u Eboliju iz 1945. jedna je od nekolikih koje slikaju muke običnih ljudi iz tog doba, ali Kalandroneova citira i sineaste kao što je Pjer Paolo Pazolini.
Pesnikinja se pretvorila u detektivku da bi istražila dokaze o detinjstvu izgubljene majke. Bile su tu njene fotografije sve do 12. godine: Luciji, bistroj, svojeglavoj devojčici, bilo je dozvoljeno da ide u školu ako završi sve što ima da uradi na farmi. Bila su tu i poveravanja devojčuraka: Lucijina drugarica podsetila se rane ljubavne priče bez reči, sa Toninom, dečkom iz sela, koju je njen otac zabranio jer dečko nije imao nikakvih izgleda za budućnost.
“Bilo je to takvo vreme”, kaže Kalandroneova. Glas joj je dubok i govori brzo. “Posle rata je selo ostalo u ruševinama. Nisu imali ništa sem tog sveprožimajućeg osećanja morala. Časti. Tu je i ekonomsko pitanje jer je, kada ste tako siromašni, opstanak jedino što se na kraju računa. Nikoga nije briga da li ste zaljubljeni. Važno je da li možete da garantujete da će vam buduća deca preživeti. A u nekim delovima zemlje ništa se nije promenilo”.
Kalandroneova je brižljivo ispitala nekoliko majčinih fotografija do kojih je došla, tragajući na njenom licu i u stavu za crtama ličnosti. Obradovalo ju je kada je videla da je Lucija imala tamnu kovrdžavu kosu kao i ona. Otkrila je da je njena majka bila primorana da se uda protiv svoje volje, za mladoženju koji je njenoj porodici doneo sigurnost u obliku imanja. Na fotografiji sa venčanja je “sva u belom i ne smeje se”. Ima ranicu na usni.
Knjiga je plod ljubavi, delo uskrsavanja kroz jezik. U prvim rečenicama, Kalandroneova navodi: “Pišem ovu knjigu da bih otrgla miris svoje majke od mirisa zemlje. Primenjujem metod onih koji su izgubili poreklo, ispitujem matematički sistem osećanja i misli, tako celovit kao oživljavanje umrlog, tako vreo kao zemlja u leto i isto tako tvrd”.
Prekršila je pravila morala i duhovnosti kakva su je od rođenja učili da poštuje i u koja je i sama verovala. Podstakla ju je sila jača od nje, nezamisliva hrabrost, a to je bila ljubav
Dok je šetala oko majčinog doma u kom nije bilo ljubavi, pustila je da nameštaj ispriča svoju priču: Lucija se uselila u kuću roditelja svog muža, gde su im kreveti bili odeljeni samo “pamučnom zavesom, belom kao veo, okačenom na gredu na plafonu”. Madrac je bio punjen suvom ljuštikom od kukuruza. Ujutru je za telima mladenaca, okrenutih leđima jedno drugom, ostala izbočina po sredini.
Selo nije imalo vodovod, a zemlju su obrađivali ručno. Bile su to godine italijanskog ekonomskog buma, ali se progres osećao drugde, u gradovima na severu. Crkva je i dalje držala svoj čelični zahvat; ono što je ruralnoj Italiji manjkalo glede udobnosti bilo je više nego nadoknađivano moralnom primerenošću. Svi su znali da Luciju njen muž i njegova rodbina tuku i izgladnjuju. Razvod je bio nelegalan, a napuštanje doma supružnika povlačilo je kaznu zatvorom.
A onda se Lucija zaljubila. Đuzepe je bio građevinac, pričljiv čovek, mnogo stariji od nje, već oženjen, otac, borac koji se ne tako davno vratio iz Musolinijevog katastrofalnog pohoda na Eritreju. Iskusni inženjer, poslat iz naprednog sveta da podigne vodotoranj u selu, očarao je lokalce isto onoliko koliko ih je impresionirao svojim delom. Dok je obavljao popravke na kući Lucije i njenog muža, Đuzepe je očarao i nju, a Kalandroneova primećuje kako se transformisala u ženu koja se smeje i sanja o drugačijem životu. Selo je ovu opasnu promenu dočekalo nemilosrdnom presudom i tako je počelo “nasilje sredine” koje je vodilo ka Lucijinoj smrti.
Serhio Pitol: Pereira tvrdi da...Snažan osećaj stida prati odnos prema ženama u godinama pre nego što je razvod legalizovan, a on se nije do kraja povukao ni danas. Nisu svi u selu bili oduševljeni kada su videli Lucijinu davno izgubljenu ćerku, sada čuvenu pesnikinju; mislili su da je Kalandroneova došla da selo i njegovu reputaciju povlači po blatu. Neko joj je razmrskao prozor na kolima.
Lucija i Đuzepe oduprli su se svojim porodicama i ogovaranjima i uselili su se u zajednički dom. “Prekršila je zakon”, priča mi Kalandroneova. “Prekršila je pravila morala i duhovnosti kakva su je od rođenja učili da poštuje i u koja je i sama verovala. Bila je podstaknuta silom jačom od nje, nezamislivom hrabrošću, a to je bila ljubav”.
Priča je postala javni skandal. Đuzepe je imao sina sa smetnjama u razvoju koji je bio jako loše. Njegova žena pisala je novinama ne bi li objavile da ih je napustio, navodeći i da je uvračan. Lucijin muž podneo je tužbu za krivično delo neverstva. Lucija i Đuzepe ne samo što su bili javno poniženi, nego ih je sad još tražila i policija. Ali nije bilo povratka. Lucija je otkrila da je trudna. Odlučili su da se, kao i hiljade bednih i očajnih migranata sa juga Italije koji su se tokom 1950-ih i 60-ih preselili u obećanu zemlju Milano, zapute u taj grad i pokušaju da tamo urede sebi život.
Narativ u tom trenutku menja registar iz poetskih zamišljanja pejzaža Lucijinog detinjstva u novinarsku rekonstrukciju očajničke avanture ovog para. Kalandroneova i njena ćerka odvezle su se u Milano i prepešačile su celom dužinom Viale Moncu, sve do predgrađa na severu grada gde su se naselili migranti u potrazi za poslom. “Oni koji nisu uspeli da stanu na zelenu granu živeli su tu u užasnim uslovima… u blatu, među pacovima, bez tekuće vode, bez struje”, priča mi.
“Mislim da je to nešto čega se Italijani pomalo stide”, kaže. “Kada sam dala intervju za La Stampu, rekla sam da smo i mi, dolazeći u Torino i Milano pre 50 godina, bili isti kao migranti koji dolaze danas, koji dolaze u potragu za boljim životom, pa su me verbalno napadali. Bilo je ljudi koji su govorili: ‘Ne, mi smo dolazili da radimo, dok oni dolaze da kradu‘, uobičajene gadosti kakve govore ljudi. Ljudi koji ne veruju da svako ima prava kao i mi, da sanjaju o boljem životu”.
Dok su Đuzepe i Lucija stigli do Milana, ekonomski bum je bio završen, a gradilišta su se zatvarala. Sad su bili begunci i bilo je nemoguće da nađu legalan posao. Ona je u sedmom mesecu trudnoće radila kao čistačica. Par se zatekao u beznadežnoj situaciji. On je bio u dugovima, moguće je da je pozajmio novac koji nije mogao da vrati, da bi im obezbedio mesto za život. Kalandroneova je, dok je pratila njihovu maršrutu, poslala bezbroj molbi i zahteva za deliće informacija iz javnih beleški o siromašnim migrantima. Otkrila je da je socijalna služba, kada majka koja je napustila muža rodi bebu, bila obavezna da joj je oduzme i preda je u dom za nezbrinutu decu.
“Čim sam rođena oduzeta sam od majke i predata sam časnim sestrama”, priča mi. “Ali ona je posle mesec i po uspela da me uzme nazad. Ne znam kako, ali uspela je da me zadrži uz sebe, jer smo neko vreme bile zajedno. Mislim da je uspela da izvede nemoguće. Mora da je bila snažna, hrabra žena”.
Završni deo knjige je rekonstrukcija očajničkog pokušaja para da osiguraju da im dete, nakon što dignu ruku na sebe, bude zbrinuto. Kalandroneova se bavila nizom hipoteza, za svaku od njih je tražila dokaze i ta potraga ju je, priznaje, sasvim obuzela. Sebe opisuje kao opsesivnu majku koja skoro da nije ispuštala iz vida decu dok su bila mala. “Ceo moj život bio je zasnovan na pitanju: kako majka može da ostavi bebu i ubije se”.
Kalandronevoj je, kada je imala 19 godina, predata torba koju je njena majka ostavila na obali pre nego što se utopila. Predmeti iz nje sada su pružali dragocene tragove. Ceo plan, kako se pokazalo, bio je precizan i pažljivo izveden. U pismu koje je par poslao levičarskom glasilu L’Unita bilo je još tragova. Hiljade beba dato je na usvajanje. Zaključili su da moraju, da bi pružili svom detetu najbolje moguće šanse, da naprave priču za novine. Ostaviće bebu na javnom mestu u Rimu i potom se ubiti.
Podnaslov knjige je “Moja majka, vest iz novina”. Kalandroneova uzima novinske izveštaje o majčinoj smrti i rekonstruiše njene poslednje sate, prati je u reku, u mrtvačnicu, pregleda izveštaj sa autopsije. Skoro 60 godina posle događaja, Kalandroneova izvodi dramatično spasavanje. Pošto je utvrdila gole činjenice, sastavlja elegiju:
“Evo me, gledam te iz budućnosti
Dok polako zalaziš u to dvosmerno ogledalo,
U taj kraj sveta, i gledam te,
I ostavljam te
slobodnu”.
Kalandroneova konačno može da potvrdi svoj identitet kao Lucijina ćerka, koja liči na nju, ima njenu plahovitu narav i zelene oči, njenu odlučnost i strast. To je moćan osećaj povratka na svoje. Otišla je da vidi dragog svoje majke, Tonina, dečka (sada ima 80 godina) kojeg je Lucijin otac jurio puškom. On čuva mali oltar za svoju izgubljenu ljubav. Ostao je bez teksta kada je upoznao ćerku Marije Gracije Kalandrone, koja sada ima isto godina koliko je imala Lucija kada su se zaljubili.
“Predivan je”, kaže mi Kalandroneova. “Prvi put kad je video moju ćerku ponašao se baš kao deda. Stavio joj je 50 evra u džep i rekao: ‘Evo, kupi sebi nešto’. Juče me je video na televiziji i pozvao me je. Rekao je: ‘Izgledaš iscrpljeno. Jesi sigurna da jedeš dovoljno?”, smeje se ona.
Knjiga je, nakon što je objavljena u Italiji, pokrenula debate u celoj zemlji “na temu razvoda, o slobodi žene”, kaže mi Kalandroneova. “Moja knjiga čita se u mnogim školama i jako mi je dirljivo to što učenici mogu kroz mene da čuju priču žene koja nije mogla da se obrazuje”.
Kalandroneova živi u San Đovaniju u Rimu sa sinom Arturom i ćerkom Anom. Rastavljena je od njihovog oca, što srećom više nije krivično delo. To je život kakav je njena majka mogla samo da sanja, ali se borila, uprkos svemu, da ga obezbedi njoj. U Tamo gde me nisi odnela Kalandroneova uranja u sopstvenu tragičnu prošlost da bi oživela sećanje na svoju majku, da bi joj obnovila reputaciju i dovela je kući.
U poslednjoj rečenici u knjizi, dok prisustvuje prenosu i ponovnom sahranjivanju Lucijinih zemnih ostataka, Kalandroneova piše: “Neka muzika bude sa tobom, kćeri moja”.
Zapanjujući je to trenutak: majka i ćerka međusobno su se preplele. Ko ovde govori, pitam, da li zamišlja Lucijin glas? “Kad sam se upustila u ovo putovanje nisam znala koga ću sresti”, kaže. “A što sam je više upoznavala postajala mi je sve draža. Nije doživela moje godine. I dalje je tako mlada. Tek devojka. I na kraju sam ja usvojila nju. Sad imam još jednu ćerku”.
Piše: Kler Longrig
Izvor: The Guardian
Preveo: Matija Jovandić
[1] U originalu se knjiga zove Dove non mi hai portata: Mia madre, un caso di cronaka (Tamo gde me nisi odnela: Moja majka, vest iz crne hronike), prim. prev.
Pročitajte još i intervju sa Marijom Gracijom Kalandrone dat u vreme kada je bila gošća manifestacije “Svetski dan(i) poezije 2016” u Beogradu.