Kolm Toubin: Kako sam postao izdavač da bih objavio Krasnahorkaija U Londonu je preovladavao stav da je Krasnahorkai suviše težak; nijedan izdavač nije bio spreman da preuzme rizik, seća se britanski pisac Kolm Toubin kako je rešio da sam objavi romane budućeg nobelovca.

Tog Božića, a bilo je to pre skoro 20 godina, vratio sam se iz Amerike sa vestima. Moj prijatelj Denijel Medin preporučio mi je dve knjige, obe od mađarskog pisca Lasla Krasnahorkaija, jedna pod naslovom Rat i rat, a druga je bila Melanholija otpora. Gledali smo, takođe, i neke od filmova Bele Tara, za koje je upravo Krasnahorkai pisao scenarija. Osećaj spore, kipteće pretnje u filmu Verkmajsterove harmonije, snimljenom prema Melanholiji otpora, kao i odsustvo površne psihologije i očiglednih motiva, te kamera koja se kreće poput mačke, sve je to film činilo uzbudljivim, ali ne toliko uzbudljivim kao ta dva romana.

Krasnahorkai je, primetio sam, voleo rečenice vijugave poput zmije, hod po žici, blagu paniku koja vodi do drhtavice i strepnje kakvu osećaju njegovi likovi, a zatim, rečenicu po rečenicu, sporadična saznanja i nove razloge za očaj ili uzbunu, a onda, samo jedan zarez iza, ironične (pa čak i komične) reakcije na ono što prvo sledeće padne napamet. Te izuzetne rečenice preveo je pesnik Džordž Sirtes sa izrazitim osećajem za ritam.

Krasnahorkai, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, bavi se ograničenjima, onim šta može da se dogodi ako se jezik gurne dalje od sopstvenih uzusa. Ili onim što se događa kada se svest sama predstavi kao beskonačna u svojim sistemima, sposobna da se vraća unazad i hrani sopstvenim mislima pre nego što ponovo iskorači napred. Ili onim što se događa kada znanje, delanje, sećanje ili glas ne mogu da budu lako ukroćeni pripovedanjem. Zato je on, kao pripovedač, fasciniran krajnostima, mogućnošću apokalipse.

Bilo bi pogrešno pretnju u njegovom delu razumeti kao političku ili kao nešto što dolazi niotkud. Njegova imaginacija hrani se stvarnim strahom i stvarnim nasiljem; međutim, on nalazi načina da ih prikaže još stvarnijim i još prisutnijim time što ih izmešta iz poznatog konteksta. Smešta ih u mračan svet po sopstvenom izboru. Time je bliži Kafki nego Beketu, ali nijednom od njih nije blizak po svom interesovanju za verbalnu pirotehniku i po užitku u njoj.

Kada sam 2006. godine, sav zanet njegovim delom, stigao kući, Krasnahorkai još nije imao izdavača u Velikoj Britaniji. Knjige sam čitao u američkom izdanju izdavačke kuće New Directions. U Londonu je preovladavao stav da je suviše težak; nijedan izdavač nije bio spreman da preuzme rizik. Kao reakciju na to, zajedno s književnim agentom Piterom Štrausom, osnovao sam Tuskar Rock Press, koji, kao ćerka firma izdavačke kuće Profile Books, ima za cilj da objavljuje pisce koje su drugi britanski izdavači zanemarili.

Kada smo najzad otkupili prava za Krasnahorkaijeve knjige, zadatak nam je bio da ih učinimo poznatijima. Na sajmu knjiga u Edinburgu 2011. godine, kada se on tamo pojavio, shvatio sam da smo otvarali već otvorena vrata. U publici su sedeli ozbiljni mladi čitaoci, poštovaoci Tarovih filmova, kojima su ti romani već bili poznati. Sve što je trebalo da uradimo bilo je da ih pronađemo još.

Privatno je Krasnahorkai promišljen, skoro pa stidljiv, govori tiho i nepogrešivo je učtiv. Nije pričljiv niti mnogo društven. Zato sam se, dok sam se spremao da ga intervjuišem u knjižari London Review 2012. godine, pitao kako li će reagovati na pitanja o svom poreklu i izvorima svog nadahnuća.

Odgovor je: ne baš dobro.  Ili je možda odgovor da nešto nije bilo u redu sa jednim od pitanja.

Gledano sa ove distance, vidim da je ipak rekao neke zanimljive stvari. Na primer, o svom romanu Satantango: “Samo ovu knjigu sam morao da napišem i nijednu više. Pokušavaš da napišeš samo jednu knjigu i da u nju staviš sve što imaš da kažeš”.

O vremenu pre 1989. godine je rekao: “Mađarska je bila potpuno nestvarna, luda zemlja. Nenormalna i nepodnošljiva. Posle 1989. postala je normalna i nepodnošljiva”. U onome što je zvao “starom Mađarskom” vladala je, rekao je, “ogromna beda – raspoloženje je bilo neverovatno tužno i beznadežno”.

Nije ga, međutim, brinulo da li će pronaći čitaoce. “Većini nas je dovoljno desetoro, možda šestoro kad je loš dan”.

Problem je iskrsao kad sam ga pitao o Bogu, o tome šta znači napisati roman koji prevazilazi svetovno, poznato ili konačno, i teži nekom većem prostranstvu. “Hmmmm”, rekao je. Zatim ponovio: “Hmmmm”. Njegov komičarski tajming nije mogao da bude bolji. Pogledao me setno i rekao: “Pitanje je divno, ali ne mogu da odgovorim. Preteško je za mene. Nisam toliko pametan”.

To je navelo Sirtesa, koji mu se pridružio na bini, da se pozabavi celom stvari: “Taj svet bolje poznajem, ali to je svet vizionara, vizionarski svet koji traži red. Likovi ne traže Boga, nego svoje mesto”.

Kada je došlo vreme za pitanja iz publike, Krasnahorkai je delovao kao da mu je pao teret sa pleća. Sklopio je ruke, pogledao u plafon – napola šaman, napola stidljivi zabavljač – i kao da se moli za spasenje, rekao je da će rado odgovarati na pitanja: “Samo, molim vas, ništa o Bogu”.

Piše: Kolm Toubin
Izvor: Gardijan
Prevod: M. Jovandić

Pročitajte još iscrpan intervju sa Laslom Krasnahorkaijem dat za Paris Review, a preporučujemo i epizodu podkasta Vredno priče u kojoj njegov prevodilac na naš jezik Marko Čudić govori o Melanholiji otpora  i drugim delima mađarskog nobelovca.