Karlos Kastaneda i misteriozni život gurua u Kaliforniji 70-ih godina Kastaneda je napisao serijal veoma popularnih knjiga u kojima veliča učenja jednog šamana. Da li je išta od toga bilo istinito?

Jednog zimskog popodneva 1973, na plaži u blizini Malibua, Kastaneda i Glorija Garvin sedeli su jedno pored drugog, umotani u meko ćebe. Sunce boje crvene narandže bilo je nisko na horizontu. Paperjasti oblaci sijali su ružičastom i magentom naspram savršenog, modro plavog neba. Galebovi su leteli iznad njih, dobacujući i zanovetajući; šljuke, na svojim štulastim nogama, trčkarale su po pesku; surferi u svojim surf-odelima savladavali su levolomac 400 metara od obale.

Kastaneda uze Garvininu ruku nežno u svoje i zagleda se u njene uzbudljive plave oči, posute zlatnim pegama.

„Oduvek si bila poput ptice; male ptice u kavezu“, rekao je, nadglašavajući buku talasa. „Želiš da poletiš, spremna si, vrata su ti otvorena – ali nastavljaš da sediš. Hoću da te povedem sa sobom. Pomoći ću ti da se uzdigneš. Ništa te neće zaustaviti ako pođeš sa mnom.“

Garvin je imala 26 godina. Bila je sitna devojka, porcelanske kože. Nosila je šiške, nalik Kleopatri. Jedna privlačna, mlada žena koja se naslušala raznih nabacivanja tokom svojih hipi tumaranja kroz kasne šezdesete, ali niko joj se nije obraćao kao Kastaneda. Shvatala je da to što priča zvuči pomalo jeftino – tipične bljuvotine rezervisane za pohabane stranice ljubavnih romana njene majke. Ali… Iz nekog razloga nije imala takav utisak. Kada su te reči dolazile iz njegovih usta, bile su magične i dirljive. Osećala se hipnotisanom.

Glorija je prvi put čula za Karlosa Kastanedu jednog hladnog dana, početkom 1969, za dugim stolom sale za ručavanje jedne stare viktorijanske kuće u okrugu Hejt-Ešberi.

Ona i njen momak došli su za San Francisko iz Los Anđelesa autostopom da bi gledali koncert Grejtful Deda u Filmor Vestu. Nakon ovog maratonskog nastupa, otišli su da prenoće u kući svojih prijatelja. Tamo ih je dočekala poslastica – pita od bundeve, filovana hašišom.

Nakon što su se najeli pite, legli su na jastuke razbacane po podu i tako proveli ostatak noći uživajući u sinhronom zadovoljstvu od sitosti i naduvanosti, hipnotisani sjajem papirnog japanskog fenjera koji ih je dočekivao na vratima univerzuma.

Sledećeg popodneva i još uvek pomućenog uma, ekipa je sedela za stolom za ručavanje pijući kafu i pušeći džointe, kada je neko počeo naglas da čita recenziju Učenja Don Huana.

Moćna knjiga, napisana prostim, ali upečatljivim jezikom, Učenje je bila prva iz serije od dvanaest knjiga – jedno uzbudljivo putovanje kroz podumlje psihodelika i alternativnih stvarnosti; zamislite Keruaka na psihotropicima.

Svrstana u proznu antropologiju, knjigu je prvobitno objavio University Press, sa Univerziteta Kalifornija. Ubrzo nakon toga, kupili su je i ponovo objavili Simon & Schuster. Iako se knjiga deklarisala kao proza, čitala se više kao roman – kombinacija Hemingvejevog mekog stakata i magičnog realizma Garsije Markesa.

Nezavisno od žanra – o kojem je kasnije bilo dosta rasprave – ova knjiga je savršeno odgovarala svom vremenu; eri seksa, droge i moći cveća; ponovnom vraćanju prirodi i čudesnim kosmičkim žudnjama. Ponuđena u obliku dnevnika, radnja se odvija u okrutnom, pustinjskom pejzažu punom orguljastog kaktusa (Stenocereus thurberi prim.prev.) i svetlucavih masiva. Priča se vrti oko čudnog, teškog i ponekad bizarnog šegrtovanja jednog skeptičnog i blago iritantnog mladog akademika, u službi lukavog starca – čarobnjaka Jaki Indijanaca – po imenu Don Huan Matus. Kastaneda ga je upoznao preko prijatelja, na autobuskoj stanici na granici Arizone sa Meksikom, približno šest meseci nakon svog venčanja sa Margaret Runjan (Margaret Runyan).

Ispod spektralnih vatrometa i psihodelične drame Učenja nalazi se Kastanedina misija da postane Besprekorni Ratnik, Čovek od Znanja, jedno sa svojim okruženjem.

Nastanjena Indijancima, antropomorfnim inkarnacijama, razigranim, ali i zlokobnim duhovima, knjiga zaziva misteriozne vetrove i užasavajuće zvuke, drhtanje lišća u sumrak, uzvišenost vrane u letu, sirov miris tekile i gnusni, vlaknasti ukus peyote kaktusa. Kastaneda naširoko piše o susretima sa Meskalitom, koji mu se javlja u obliku razigranog crnog psa, stuba pevajuće svetlosti i bića sličnog cvrčku, sa bradavičavom, zelenom glavom.

Kastaneda čuje zastrašujuće i neobjašnjivo tutnjanje mrtvih brda lave; razgovara sa dvojezičnim kojotom; zašiva oči guštera iglom i koncem napravljenim od kaktusa; upoznaje se sa čuvarem Druge pažnje, trideset metara visokim insektom balavih čeljusti i oštre, busenaste dlake.

Suvim, neinvestiranim, akademskim jezikom, knjiga opisuje pripremu i konzumiranje humita, malog dima, koji se pravi od psilocibinskih gljiva. Yerba del diablo, đavolji korov, takođe poznat i kao datura. Od njega Kastanedinoj glavi izrastu krila, kljun i noge i ona odleće u nebesa. Pri svakoj novoj prepreci i razvoju događaja, Kastaneda igra ulogu skeptičnog realiste, modernog Prosečnjaka koji pokušava da prevede svoja mistična iskustva na neko konkretno, naučno shvatanje na kojem većinom počiva zapadnjačka misao.

Pitanja su jedini alat kojima takav čovek raspolaže i ona dolaze u obliku upornih, nespretnih pokušaja da se sa Don Huanom održi sokratski dijalog.

Nakon buđenja iz iskustva sa đavoljim korovom, jednim od dvadeset dva iskustva s drogom opisana u prve dve Kastanedine knjige, on pita čarobnjaka: „Jesam li uzleteo poput ptice?“

„Uvek mi postavljaš pitanja na koja ne mogu da odgovorim“, reče mu starac. „To što želiš da znaš je besmisleno. Ptice lete poput ptica, a čovek koji je uzeo đavolji korov leti upravo tako.“

Ispod spektralnih vatrometa i psihodelične drame Učenja (i ostalih 11 tomova koji su usledili tokom narednih 30 godina) nalazi se Kastanedina misija da postane Besprekorni Ratnik, Čovek od Znanja, jedno sa svojim okruženjem.

Spretan i snažan, neopterećen sentimentom lične istorije, Ratnik zna da svaki njegov čin može biti poslednji. On je sam. Smrt je koren njegovog života i usled njenog konstantnog prisustva Ratnik uvek dela besprekorno. U skladu je sa pustinjom, njenim zvucima i senkama, životinjama i pticama, tačkama moći i skloništima. Mladi akademik saznaje tokom svog šegrtovanja da je Ratnikov cilj, u procesu postajanja Čovekom od Znanja, da zaustavi svet i vidi – da iskusi život direktno, hvatajući njegovu suštinu lišenu interpretacije i konačno dolazeći do uviđanja da univerzum viđen okom običnih ljudi predstavlja tek konstrukt izgrađen na običajima, jezicima i podrazumevanjima.

Don Huan priča svom rasejanom i često uplašenom učeniku da ljudi nisu zaista sastavljeni od mesa. Ljudska bića, objašnjava, sastavljena su od finih svetlosnih vlakana, svetlucavo bele paučine koja se rasteže od glave do pupka, formirajući jajoliki splet cirkulišućih niti, sa rukama i nogama u vidu blistavih čuperaka koji se protežu u svim smerovima. Ovim nitima svi ljudi spojeni su međusobno, kao i sa svojom okolinom i sa svemirom.

Don Huan predaje Kastanedi: „Čovek je blistavo jaje, bio on prosjak ili kralj i ne postoji način da se išta promeni.“

Tačka Spoja za ovu kosmičku anatomiju posebno je važna. To je mesto snažne blistavosti, locirano za dužinu ruke iza leđnih lopatica, gde se dešava percepcija. Pomeranjem ili izmeštanjem ove tačke tokom sanjanja, podučavao je stari Nagual, subjekt bi mogao steći pristup drugim svetovima, što je pojava pod imenom Umetnost sanjanja.

*   *   *

Kada se Garvin vratila za Los Anđeles, pod utiskom potencijala Don Huanovog sveta, spomenula je ovu neobičnu knjigu svojoj tetki, koja je radila u biblioteci na Univerzitetu Kalifornija. Njena tetka je sasvim slučajno znala da je autor knjige provodio dosta vremena u odeljku biblioteke sa retkim izdanjima. Tada oženjeni autor je sasvim slučajno izlazio sa bibliotekarkom koju je njena tetka dobro poznavala. U kratkom roku, organizovan je sastanak.

Garvin je povela svog momka, kao pojačanje. Par je proveo celo popodne sa ovim velikim čovekom u univerzitetskoj studentskoj uniji. Sedeći za plastičnim stolom usred haotične mase studenata, razgovarali su o životu i smrti, drogama i seksu, smislu i šamanizmu.

Po završetku ovog sastanka, Kastaneda je po prvi put uzeo Garvin za ruku. „Bio je ovo sudbonosan susret“, rekao je.

Potom je klimnuo glavom ka njenom momku. „Šteta što si povela ovog tupana sa sobom.“

Tokom narednih par godina, Garvin i Kastaneda ostali su u kontaktu putem pisama i telefona. Na njegovo insistiranje, ona je upisala antropologiju na Univerzitetu Kalifornija. Kasnije, opet na njegovo insistiranje, raskinula je dugu veridbu sa svojim momkom. Kastaneda je u međuvremenu objavio svoju drugu knjigu Odvojena stvarnost: Razgovori sa Don Huanom, a potom i treću, Put u Ištlan: Lekcije Don Huana, koja mu je istovremeno poslužila i kao doktorska teza.

Odvajajući se od prva dva izdanja, Kastaneda u Ištlanu otkriva da je deo programa koji je uključivao droge završen. Nakon deset godina učenja kod starog Indijanca, u uvodu Ištlana je stajalo: „Postalo je očigledno da je moja prvobitna pretpostavka o ulozi psihotropskih biljaka pogrešna. One nisu bile ključna stavka u čarobnjakovom opisu sveta, već samo ispomoć u utvrđivanju, da tako kažem, delova opisa koje drugačije nisam bio sposoban da uvidim. Moje tvrdoglavo držanje za standardnu verziju realnosti učinilo me je gotovo gluvim i slepim za Don Huanove ideje. Prema tome, moj nedostatak osetljivosti bio je razlog za njihovu upotrebu.“

Učenje se prodavalo u zapanjujućih 16.000 primeraka nedeljno. Ištlan je bio tvrdokoričeni bestseler. Prodaja od mekokoričenog izdanja načinila je Kastanedu milionerom.

Sada, kada je konačno progledao, pisao je, bilo je neophodno da se koncentriše na ono što je stari čarobnjak nazivao tehnikom zaustavljanja sveta. Tek tada bi mogao postati Besprekorni Ratnik.

„Čoveku je potreban stav ratnika za svaki čin“, govori Don Huan Kastanedi na, za njega tipičan, grub i osuđujuć način, ali u duhu ljubavi – kao grdnja starog strica. „U protivnom, čovek postaje iskrivljen i ružan. Ne postoji snaga u životu koja ne sadrži taj stav. Pogledaj se. Sve te vređa i ljuti. Kukaš i žališ se, misliš da te svi teraju da igraš njihovu igru… S druge strane, ratnik je lovac. On proračunava sve. To se zove kontrola. A jednom kada se proračuni obave, on dela. Niko ne može da ga pritiska i tera da radi protiv sebe ili protiv razuma. Ratnik je obučen da preživi i on to radi na najbolji od svih mogućih načina.“

U trenutku kada je Ištlan objavljen, Kastaneda je zaista preživljavao na najbolji od svih načina. Postao je kultna ličnost; sledbenici i kontrakulturisti slivali su se u Meksiko, češljajući pustinje u potrazi za gljivama i Don Huanom. Učenje se prodavalo u zapanjujućih 16.000 primeraka nedeljno. Ištlan je bio tvrdokoričeni bestseler. Prodaja od mekokoričenog izdanja načinila je Kastanedu milionerom. Zamenio je svoj stari VW autobus za novi audi, a potom je kupio i kompleks od dve kuće na Pandori u Vest Vilidžu.

Ubrzo je i časopis Tajm zakucao na vrata. Bio je to jedan od najuticajnijih nedeljnika svog vremena; lako bi se moglo reći da je naslovnica Tajma dugo predstavljala ekvivalent viralnog sadržaja, s tim što je Tajm praktikovao objektivno novinarstvo, bazirano na činjenicama.

U svom prvom i poslednjem velikom intervjuu, Kastaneda je za ovaj časopis rekao da je rođen na Božić 1935, kao član poznate porodice iz Sao Paula, u Brazilu,  U vreme njegovog rođenja, rekao je, njegov otac, koji će kasnije postati profesor književnosti, imao je sedamnaest godina. Njegova majka je imala petnaest. Do šeste godine odgajali su ga majčini roditelji na farmi pilića, nakon čega su njegovi otac i majka preuzeli ulogu staratelja. Srećno okupljanje, međutim, sasečeno je smrću njegove majke. Lekareva dijagnoza, rekao je Kastaneda za Tajm, bila je upala pluća, ali on je verovao da je uzrok smrti acedia, koju karakteriše duhovna apatija. „Bila je mrzovoljna, veoma lepa i nezadovoljna; kao neki ukras“, rekao je za Tajm. „Očajavao sam zato što sam želeo da je promenim, ali zašto bi me ona slušala? Imao sam samo šest godina.“

Kastaneda je ostao samo sa ocem, tamnom figurom koju u knjigama pominje sa mešavinom privrženosti, sažaljenja i prezira. Slabost volje njegovog oca, rekao je za Tajm, bila je u suprotnosti sa besprekornošću Don Huana. U svojim knjigama, Kastaneda opisuje očeve pokušaje da postane pisac kao farsu neodlučnosti. Rekao je za isti časopis: „Ja sam svoj otac. Pre nego što sam upoznao Don Huana, umeo sam da provedem godine u oštrenju olovaka, samo da bi me zabolela glava čim sednem da pišem. Don Huan me je naučio da je to glupo. Ako želiš da uradiš nešto, učini to besprekorno, to je jedino važno.“

Piše: Mike Sager
Izvor: crimereads.com
Prevod: Aleksandar Vučetić

(Pročitajte i tekst o romanu Malina Ingeborg Bahman ili tekst Salmana Ruždija o Klanici pet Kurta Vonegata.)

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *