Scena se odvija u Londonu, godina je 1941. Ludvig Vitgenštajn, verovatno najveći filozof XX veka, napravio je pauzu u profesuri na Kembridžu kako bi se bavio „ratnim radom“, dobivši u bolnici Gaj posao za koji nisu trebale kvalifikacije. Kada je u septembru stigao tamo, najgori deo blickriga je bio gotov, ali to se tada nije moglo znati – bombardovanje je moglo iznova da počne svake noći. Vitgenštajn radi kao portir u dispanzeru, što znači da gura kolica od odeljenja do odeljenja i dostavlja lekove pacijentima. Ima 52 godine, mršav je, da ne kažem krhak. U jednom pismu piše kako posle posla „jedva može da se pomera“.
Džonu Rajlu, bratu oksfordskog filozofa Gilberta Rajla, Vitgenštajn je objasnio svoje razloge volontiranja u Londonu: „Osećam kao da ću polako umirati ako ostanem ovde (na Kembridžu). Radije bih rizikovao i umro brzo.“
Vreme koje je Vitgenštajn proveo u bolnici Gaj je naročito usamljen period u jednom usamljenom životu. Društveno neprilagođen do ekstrema, ne trudi se da se umili svojim kolegama. Iako će se to uskoro saznati, inicijalno se nada da će uspeti da sakrije da je profesor, prezirući mogućnost da bude tretiran drugačije. Ali on jeste drugačiji. Njegovi pokušaji da se sakrije na otvorenom svima se čine kao još jedna ekscentričnost.
Pa ipak, u bolnici je stekao makar jednog prijatelja, kolegu po imenu Roj Forejkr (Roy Fouracre). Nakon nekog vremena, Forejkr dobija dozvolu da poseti Vitgenštajna u njegovoj sobi, što je retka prilika kada je osamljeni filozof u pitanju. Prešavši prag Vitgenštajnove privatne odaje, Forejkr očekuje da će zateći na sve strane razbacane pozamašne, strahopoštovanja vredne tomove Aristotela, Kanta i njiima sličnih. Ništa od svega toga. Jedino štivo za čitanje predstavljaju „uredne gomile detektivskih magazina.“
Ti magazini su američki detektivski palp, koji je donosio avanture Filipa Marloa, Majka Hamera, Sema Spejda i drugih hardboiled junaka. Tokom poslednje dve decenije svog života, Vitgenštajn je kompulzivno čitao ovakvu prozu. Ali šta ga je to privuklo detektivskim pričama, konkretno američkim hardboiled pričama? Kako je čovek koji se bavio fundamentalnom reformom filozofije – ni manje ni više nego prepravljanjem načina na koji razmišljamo i govorimo o svetu – razvio toliku strast za palp? (Više o tome šta je palp saznajte iz ovog sjajnog teksta Zlatka Pakovića, prim. prev.)
Kada Vitgenštajn nije razmišljao o ljudskom govoru kao egzistencijalnom zatvoru, izuzetno je cenio iščašen humor.
* * *
Vitgenštajn je rođen kao najmlađe dete jedne od najdobrostojećih i najkultivisanijih bečkih porodica tokom fin de siècle-a. Još dok je bio mlad odrekao se svog ogromnog nasledstva i proveo ostatak života monaški i jednostavno. Trojica njegove braće izvršila su samoubistvo, jedan tako što je progutao cijanid u jednom prepunom berlinskom kafeu. Iako je i Ludvig imao suicidalne misli, nije želeo da privlači pažnju na sebe. Kao i mnogi opsesivci, generalno se trudio da mu svaki dan bude što je moguće bezdogađajniji. Prava avantura odvijala se u njegovoj glavi.
Njegovo formalno obrazovanje otpočelo je u tehničkoj školi u Lincu, u Austriji (gde je sa njim u isti razred išao Adolf Hitler), a nastavio ga je na politehnici u Šarlotenburugu, u Nemačkoj. Zatim se prebacio na Univerzitet u Mančesteru, gde je izučavao vazduhoplovno inženjerstvo, da bi se najzad preselio u Kembridž, gde je studirao filozofiju matematike i logiku kod Bertranda Rasela, da bi na kraju postao profesor na toj katedri. Drugim rečima, prebacio se iz sveta realnih tehničkih problema na svet matematike koji se nalazio iza njih, na matematičku teoriju, na prirodu jezika, istine i sveta. Neprestano istražujući.
Danas je Vitgenštajn jedan od najproslavljenijih mislilaca – i jedan od najneshvaćenijih. On je verovao da ono što nazivamo filozofskim problemima najčešće predstavlja pseudo-probleme nastale na jezičkim zabludama. Za njega, prava filozofija ne treba da se bavi rešavanjem takvih pitanja već pročišćavanjem jezika do tačke u kojoj se ta pitanja više neće ni postavljati. On se možda najbolje može opisati kao antifilozof, propovednik post-filozofije.
* * *
Teško je utvrditi kada je Vitgenštajn počeo da čita detektivsku prozu. Formalne inovacije američke hardboiled detektivske priče (za razliku od uglađenije i intelektualnije britanske misterije) poklapale su se sa idejama koje je razvijao tokom 30-ih, kada se javlja procvat takvih priča. Ali hardboiled prozni stil obraćao se njegovim ubeđenjima koja je razvio još 10-ih. U svakom slučaju, do 30-ih bio je navučen.
Kada je američki palp postao redak u Velikoj Britaniji tokom i posle Drugog svetskog rata, Vitgenštajn se oslanjao na američkog filozofa Normana Malkolma da mu ih šalje iz Sjedinjenih Država u paketima pomoći. „Puno hvala na detektivskim magazinima“, napisao je Malkolmu 1948. „Pre nego što su stigli, čitao sam detektivsku priču Doroti Sejers (Dorothy Sayers), i bila je tako grozna da me je izdeprimirala. A onda, kada sam otvorio jedan od magazina, to je bilo kao da sam iz zagušljive sobe izašao na svež vazduh.” Vitgenštajnov omiljeni magazin bio je Street & Smith, koji je više voleo – čini se iz puke navike – od sličnog i daleko zapaženijeg Black Mask.
Jedan od njegovih omiljenih detektivskih romana bio je Miš u planini (The Mouse in the Mountain), od relativno nepoznatog Norberta Dejvisa (Norbert Davis). Ovo se naizgled činilo neobičnim izborom za filozofa koji se čak i među filozofima isticao svojom apokaliptičnom ozbiljnošću. Dejvisov roman govori o komičnim nezgodama dežmekastog detektiva po imenu Don i njegovog velikog psećeg pomoćnika Karstersa. Iako je Don nominalno gospodar u tom odnosu – ili partnerstvu – ubrzo postaje jasno da je Karsters taj koji zapravo drži uzicu. Reži kad god Don popije piće, što je često. Ostali likovi uključuju naslednicu, sobaricu i žigola. Kada Vitgenštajn nije razmišljao o ljudskom govoru kao egzistencijalnom zatvoru, izuzetno je cenio iščašen humor.
Roman je toliko impresionirao Vitgenštajna da je Malkolmu napisao i ovo: „[…] Voleo bih da u knjižari pitate da li je Norbert Dejvis napisao još neke knjige, i kakve. […] Možda zvuči suludo, ali kada sam nedavno ponovo pročitao priču, toliko mi se svidela da sam pomislio kako bih zaista želeo da pišem autoru i zahvalim mu se. Ako je ovo suludo, nemojte biti iznenađeni, jer ni ja nisam.”
U stvari, Vitgenštajnov impuls bio je daleko od ludila. Ako je nekom nesrećnom piscu ikada trebalo pismo od obožavatelja koji je bio strastveni čitača palpa i pritom jedan od najvećih živih filozofa, bio je to Norbert Dejvis. Palp časopisi brzo su propadali zbog pritiska stripova i mekog poveza. Mnoge kolege među autorima krimića spasli su svoje karijere prešavši u Holivud, ali Dejvis nije napravio taj unosni prebačaj. Pisao je Rejmondu Čendleru 1948. godine da je četrnaest od njegovih poslednjih petnaest priča odbijeno da se objavi i da li bi Čendler mogao da mu pozajmi 200 dolara. Godine 1949. Dejvis se preselio iz Los Anđelesa u Konektikat, delom i da bi bio bliži njujorškim izdavačima koji su objavljivali tvrdo koričene knjige. Izgleda da taj gambit nije uspeo, bar po njegovim sudu. Izvršio je samoubistvo, imao je 40 godina.
Nikada nije dobio pismo od Vitgenštajna, a Malkolm nije uspeo da pronađe još Dejvisovih knjiga da pošalje filozofu.
Smrt romana?, esej Tune SelbuZa Vitgenštajna popularni filmovi su bili način da prebriše filozofsku prašinu na svom umu. Popularne detektivske priče, nasuprot tome, bile su izvor inspiracije i dubokih uvida.
* * *
Najednostavnije objašnjenje Vitgenštajnovog čitanja palpa – to da su mu magazini služili da skrene misli sa svog filozofskog rada, ili možda da ga njima kontrapunktira – podrobnijom analizom pokazuje se previše jednostavnim. Vitgenštajn je često ponavljao kako je čitanje palpa korisno za njegovu filozofiju. U njegovim pismima Malkolmu vidimo varijacije na ovu temu.
„Bilo bi fino kada bih dobijao detekstivske magazine od Vas. Strašna je nestašica trenutno. Osećam kako mi je um pothranjen.“ Vitgenštajn je ovo napisao u oktobru 1940, u vreme kada je većina ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu zabirnuta nestašicom hrane. Krajem 1945, Vitgenštajn piše odatle, gde su nestašice hrane zapravo postale mnogo gore od završetka rata: „Hvala na detektivskim magazinima! Bogati su mentalnim vitaminima i kalorijama.“ U jednom pismu nastalom ranije te godine, Vitgenštajn direktnije ističe odnos između čitanja palpa i filozofskog rada: „Jedan od načina na koji me je američki Zakon o zajmu i najmu zaista pogodio jeste što je doveo do nestašice detektivskih magazina u ovoj zemlji. (…) Ako SAD neće da nam daju detektivske magazine, ne možemo da im pružimo filozofiju, i u tom slučaju Amerika će na kraju biti gubitnik.“ Uporedio je 1948. svoj omiljeni magazin sa oksfordskim filozofskim žurnalom Mind: „Vaši magazini su predivni. Nemam pojma kako ljudi mogu da čitaju Mind kada mogu da čitaju Street & Smith. Ako filozofija ima ikakve veze sa mudrošću, nje ni u tragovima nema u Mind-u, a najčešće je ima u detektivskim pričama.“
Vitgenštajn takođe uživa u popularnim filmovima, naročito američkim vesternima i komičnim mjuziklima, ali u njima nikada ne vidi mudrost. Nakon predavanja, otrčao bi da pogleda neki akcioni film u bioskopu, da skrene misli sa filozofije. Dok je studirao na Kembridžu, Malkom bi često išao u bioskop sa Vitgenštajnom. Ovaj se jednom tokom filma okrenuo i prošaputao mu: „Ovo je kao tuširanje!“
Za Vitgenštajna popularni filmovi su bili način da prebriše filozofsku prašinu na svom umu. Popularne detektivske priče, nasuprot tome, bile su izvor inspiracije i dubokih uvida.
Džozef Hofman (Josef Hoffmann) je među istraživačima možda najviše proučavao pitanje Vitgenštajnove ljubavi prema krimićima. On je objavio dva članka o Vitgenštajnu u magazinu Crime and Detective Stories, da bi ih kasnije uvrstio u jedno poglavlje svoje knjige iz 2013. Filozofija detektivske proze (Philosophies of Crime Fiction).
Nazvavši filozofa „PI (privatni detektiv, prim. prev.) Vitgenštajn“, Hofman istražuje najrazličitije veze između Vitgenštajnovog rada i krimića koje je proždirao. Neke od ovih hipoteza su uspelije od drugih. Jedna od ubedljivijih ima veze sa recepcijom Vitgenštajna u engleskim akademskim krugovima.
Po načinu na koji Vitgenštajnovi prevodioci na engleski ublažuju grubost njegovih radova na nemačkom, Hofman zaključuje da je u pitanju pokušaj anglicizacije Vitgenštajna u prevodu, kako bi se zloglasni, oštri nemački govornik adaptirao za tipično uglađenu englesku publiku. Čitajući Vitgenštajna na oba jezika, kao i primećujući određene diskrepance tu i tamo, nikad ne bih poverovao u takvu nameru, ali mi je ona intrigantna. A postaje još intrigantnija kada Hofman dovede u vezu refleksni konzervativizam i propust akademskih krugova da ispoštuju Vitgenštajnovo interesovanje za krimiće. Decenijama se konzistentno i čak sistematično previđao entuzijazam ovog filozofa za detektivske priče, iako postoje brojni naučni radovi u vezi sa gotovo svakim drugim aspektom njegovog života i misli.
Rani hardboiled autori bili su kao danas HBO, neprestano su ispitivali koliko daleko mogu da odu sa seksom, nasiljem, prostaklucima i cinizmom, koji je možda i najviše pomerao granice. Poznati filozof sa naklonošću prema palpu dospeo je kod britanske ili američke akademske zajednice (nešto manje kod francuske) u neprijatnu poziciju kulturnog ambigviteta sredinom 20-ih godina. Oni koji su se bavili Vitgenštajnovim radovima, koji su obično bili istovremeno i njegovi prvi prevodioci i proučavaoci, mnogo su uložili u njegovu reputaciju pa su obezvredili njegove neuobičajene čitalačke navike, svesno ili nesvesno pokušavajući da ga održe visoko na kulturnoj lestvici. Slika o njemu je morala biti očuvana, čak i ispolirana i tu nije bilo mesta za uredne gomile detektivskih magazina koje je Roj Forejkr video u Vitgenštajnovoj sobi. Odmah nakon toga, magazini su misteriozno nestali.
Mislim da je ovde PI Hofman na tragu nečega.
(Pročitajte tekst o tome šta prema T.S. Eliotu čini veliku detektivsku priču, kao i šta u teoretskom smislu predstavlja talas švedskih krimića na filmu.)
Tekst: Philip K. Zimmerman
Izvor: crimereads.com
Ilustracija: Elaenis
Prevod: Danilo Lučić