Džejms Elroj: Evo zašto zaista pišem Greh je biti neiskren. Ovaj esej pišem u duhu iskupljenja. Moja biografija bi trebalo da bude revidirana da bi se to odrazilo, navodi Džejms Elroj u tekstu povodom svog novog romana "Opsenari" (The Enchanters).

Književnost koja ne može da se uprosti uopšte i nije književnost, i neće trajati”.

Frenk O’Konor je to izjavio. Napisao je te reči na prelomu 20. veka. Te reči predskazale su hardbojld romane. Njihov umetnički debi tvrdo je skuvan 1. februara 1929. godine.

Prvi roman Dašijela Hameta, Krvava žetva, stigao je u knjižare. Hametov pripovedač, operativac Kontinentala, nastupa žestoko: “Prvi put sam čuo da Personvil zovu Pojzonvil od jedne riđokose muvare po imenu Hiki Djui u Velikoj lađi u Bjutu”.

Hamet je okinuo bazični akord celokupnom kanonu tvrdo kuvanih krimića. Uprostio je umetnost prisluškivanja američke književnosti. Hamet je bio naš prvi tvrdo kuvani umetnik. Uprostio je američki idiom i ponovo je pronašao naš izvorni žargon. To je jezik nipodaštavanja i busanja. Hamet je redigovao mit o muškarcu graničaru i preoblikovao ga u urbano otuđenje.

“U srži Hametove umetnosti je muževna ličnost u američkom društvu. On pre svega ima posao. I na taj posao ide sa krvožednom odlučnošću koja proističe iz nespremnosti da uradi bilo šta više od toga”.

Dejvid T. Bejzelon je to izjavio. Spretno je sažeo Hametovu karijeru, a i moju karijeru i pre nego što sam rođen. Hamet i ja smo alfa i omega američkih tvrdih krimi romana. Devedest i šest godina, šest meseci i 11 dana. Toliko je prošlo između objavljivanja Krvave žetve i datuma izlaska mog novog romana Opsenari (The Enchanters).

**

Leto 1962. prži. Imam 14 godina i patim od klinačkog slučaja muške mrzovolje. Bazam po Los Anđelesu i loše zračim. Njuškam kulturne trendove. Nerviraju me. Nafatirani Džek Kenedi pegla mi po živcima. Sprema se da prekroji svet suprotno mojoj meri i odnese moj šnjur da postanem predsednik i nađem devojku. Trosatni italijanski bioskopski filmovi veličaju iščašenost. Ja sam dečko iz luteranskog crkvenog hora izmučen snažnom verom i prljavom maštom.

El-Ej mi je te ’62. peglao po živcima. Stakleni neboderi kvarili su mi savršeni pogled na nebo. Kola su postala aerodinamično svedena. Korice knjiga ispisane malim slovima. Nameštaj je postao svemirski. Kultura je poludela i raspaljivala mi gnev. Modernizam je to, redukcija. Priča o iščašenosti. Berlin 1920-ih mi se sručio na glavu.

Imao sam svoju popodnevnu rutu za raznošenje novina. Raznosio sam naslove o Merilin Monro predoziranoj dopom. Pretplatnici su stajali na tremovima i grabili mi novine iz ruku. Mali aparat u mojoj glavi radio je klik-klik.

Čitao sam LA Herald od naslovne do zadnje strane. Dnevne vesti su me nervirale. Bio sam sklon nerviranju i ispadima besa. Spremao sam se da krenem u srednju školu od septembra. To me je plašilo. Sve me je plašilo i ljutilo. Živeo sam za to da čitam tvrde krimiće. Video sam sebe kao muškarca graničara koji se protivi otuđenju u velikim gradovima. Pričao sam sa ženama koje nisu bile u istoj sobi sa mnom. Ta navika mi je ostala do danas. Učio sam da svet ostavim pred vratima i živim po svom. Takav sam bio te ’62. Takav sam i danas. Leto ’62. bilo je jedan neutuljivi odjek horor šoua. Znao sam da ću jednog dana o tome napisati knjigu.

**

Živeo sam sa ćaletom luzerom i lovačkim psom nenaviknutim na kuću. Gajba nam je izbijala na južnu granicu Holivirda (igra reči, od wierd – čudan, uvrnut, prim. prev). Južni Holivird nastavljao se na Henkok park. Šetao sam svog psa kasno uveče i virio kroz prozore. Vildširska ispostava biblioteke bila je zatvorena. Tamo sam nabavljao krimi romane i knjige o stvarnim zločinima. Nabavljao sam svoju “samo za odrasle” robu u Kraun likeru.

Glavne mušterije Krauna bili su razvedeni ćalci šljemare. Nadničari Paramaunta mažnjavali su tamo svoju brlju i večere za ispred TV-a. Iznad radnje živele su muške prostitutke i valjale su amfetamine. Oni su me opskrbljivali za moja čuvena bindžovanja knjiga celu vrtoglavu deceniju i duže.

U Kraunu su držali dva rafa sa broširanim izdanjima. Raf #1 bio je izdignut gore. Irvin Volas, Džeki Suzan, Harold Robins. Oni su bili prva klasa pop-fikcije prema standardima Krauna. Raf #2 mamio te je i ložio. Stjuardese, Kolgerle, Nimfomanke, Domaćice, Ginekolozi, Svetski silovatelji.

Alavo sam grabio sa oba rafa. Pročitao sam remek-delo Harolda Robinsa, Lovci na sreću (The Carpetbaggers). Robins je spajao širinu i domete pop-fikcije i tvrdo kuvani stil. Bio je to klasični roman-à-clef rad.

Preneo sam se u tekst. Gradio sam avione sa Džonasom Kordom, klonom Hauarda Hjuza. Stavljao prasetinu na tanjir Rini Marlou, klonu Džin Harlou. Pešačio sam sa polubledolikim poluindijanskim klincem zvanim Nevada Smit. Lovili smo kauboje psihopate koji su zbrisali njegove roditelje. Napravio sam i aerodinamični brushalter nalik onom kojim je Džejn Rasel ložila Hauarda Hjuza.

Proživeo sam događaje iz epohe od pre mog rođenja. Proza je bila čista i sirova. Čitao sam Lovce na sreću iz puke zabave. Robins je napisao knjigu samo da bih je ja klinac drkoš čitao. Bacio mi je propusnicu za bekstejdž sveta u kom se žestoko živi, žestoko voli i samo je za odrasle, kakav su Nimfomanke samo nagoveštavale.

Robins je sa Lovcima na sreću dostigao vrhunac. Pukao je sa Avanturistima i Naslednicima. Izbacio sam ga sa liste za obavezno čitanje. Bacio sam se na detektivske romane. Buntovne 60-te su pržile dok sam ja ispod oka gledao buduće maturantkinje i čitao Američke krimiće. Šutnuli su me iz srednje škole i iz vojske. Ćale mi je umro. Vratio sam se u LA. Gutao sam odreske i knjige i zapadao u klinačke tuče. Pao sam zbog krađe u radnji i dve noći sam proveo u popravnom u Džordžijinoj ulici.

Sa 17 sam bio suviše star i vonjav da bi me neko usvojio. Sud me je proglasio emancipovanim maloletnikom. Dobio sam posao, da slažem knjige na police ogranka vilširske biblioteke.
Slagao sam ih brzoooo. Pažljivo sam ispitivao knjige koje su mi prolazile kroz ruke. Primetio sam dizajn na omotima i čitao preklope. Zgranuo sam se koricama Pogrebnih kola u zebra-dezenu (The Zebra-Striped Hearse) Rosa Mekdonalda.

Bela pozadina sa naštampanim drečavo roze, sivim i crnim fontovima. Bilo je to suviše modernistički i prilično tačno za vreme i mesto: LA, 1962. Plus, bilo je tu i samo grešno, zlokobno i simbolično vozilo.

Nije to baš kombi iz mrtvačnice. Više je kao surferski karavan. S konotacijama na momke iz Palisadske srednje škole u kariranim pendlton jaknama i somotskim leviskama i na devojke iz Holivudske srednje škole u končanim bikinijima.

Te korice su me zavele. Pročitao sam knjigu. Zakucala me za pod. Pročitao sam mnogo bolje knjige od tada. Napisao sam mnogo bolje knjige. Čitao sam Pogrebna kola usred jeseni 1965. Objavljena je 15. 11. 1962. Vratila me je u moje lično ukleto leto. Donela mi je već zamirući geštalt u meni od pre tri godine dok su šezdesete klecale i prosipale se na leđa stremeći dalje.

Donela mi je bombama raznete iseljenike, izopačene bogataše, korumpiranu zaostavštinu nezarađenog novca. Donela mi je minut porodičnog bola kao osnovu za ubistvo. Bacila mi je moj smogom pritisnuti rodni grad u lice i iznudila mi da to nadmašim!!! Donela mi je 278 stranica zapleta koji ostavlja bez daha i neprekidna otkrića detektiva. Pao sam na čari krupne, trapave bogate devojke po imenu Herijet Blekvel. Zavoleo sam je usred jeseni 1965. i pri svakom od desetak čitanja zaredom voleo sam je još više.

Bilo je to najdraže čitalačko iskustvo u mom mladom životu. Ros Mekdonald je bacio šibicu i poslao me u Sinder Siti. Otkrio sam lepotu tragedije. Uvek sam dečko iz luteranskog hora. Zapazio sam bljeske iskupljenja u krvavom piru.

**

Kovid mi je valjao. U prozaična doba se sakrijem i isključim. Izuzetna vremena mi ne menjaju rutinu. Mlad starom, ono od onomad sada. Ignorišem savremeni svet i živim u istorijskim dobima koje opisujem u knjigama. Intervjuisali su me šest triliona puta. Snimljeno je sedam dokumentarnih filmova o meni. Intervjueri gude o tome što mi je majka ubijena 1958. i ističu traumu iz detinjstva kao izvor mog dara. I ja sam gudio uz njih. To povlači prodaju knjiga.

Greh je biti neiskren. Ovaj esej pišem u duhu iskupljenja. Moja biografija bi trebalo da bude revidirana da bi se ovo odrazilo: Ja sam samo trapavi klinac koji voli da čita. Knjige koje sam pročitao naučile su me da pišem. Volim Američke tvrde krimiće. Retko odlutam od tog često pljuvanog kanona. Opsenari stižu u knjižare 12. septembra. To je moja daleko najbolja knjiga. To je oda Krvavoj žetvi, Lovcima na sreću, Stjuardesama, Kolgerlama, Nimfomankama i Pogrebnim kolima u zebra-dezenu. To je spomenik Kraun likeru.

Opsenari ponovo oživljavaju pakleno leto ’62. Daju formu svim mojim pokopanim žudnjama i strahovima. U njemu su moj drug Fredi Otaš, preterana pompa oko Merilin Monro, gotivni losanđeleski panduri Deril Gejts i Viski Bil Parker, impresivni Robert F. Kenedi. Opsenari su modernistički. Ljubavne scene po razlomljenosti premašuju razlomljene ljubavne scene iz Felinijevog Slatkog života i Antonionijeve Avanture. Knjiga se čita modernistički i izgleda modernistički. Voleo bih da se čitaoci hvataju mojih knjiga zbog njihovog osećaja za dizajn. Izgled ove knjige mi je zaokupio pamet i pre nego što sam razmišljao o tekstu.

“Prilika je ljubav”. To je moja životna maksima. Fredi Otaš je izgovara u Opsenarima. Odužujem dug svojim kreativnim prethodnicima. Oni su već odavno otišli. Opsenari su proračunato koncipirani. Hoću da Džou i Džejn Čitalić prenesem džezirana književna uzbuđenja i užitke moje mladosti. Džo i Džejn, svoju najbolju knjigu sam napisao za vas.

U Denveru, Kolorado, 18. 5. 2023.

Piše; Džejms Elroj
Izvor; Lithub.com
Preveo; Matija Jovandić