U junu sam posetila Džamejku Kinkejd u njenom domu u Vermontu, i nedugo nakon što smo se upoznale, povela me je do biste Tomasa Džefersona (Thomas Jefferson) koja se nadvija nad zasenčenim uglom njenog vrta, predstavljajući mi ga kao starog prijatelja ili taoca. „Vrlo kontroverzan, ali objasnićemo“, rekla je. „Kad prođe leto, zimu provodi u podrumu.“ Zatim mi je pokazala biljku koju zovu twin-leaf, čiji je jedan list podeljen na dva skoro identična listića. „Dve polovine nisu iste – je l’ to Džeferson ili nije?“ upitala je Kinkejd, pokazujući mi zbratimljene listiće sa profesorskim čuđenjem i nemalim oduševljenjem. Njeno naučno ime, Jeffersonia diphylla, dao joj je botaničar Benjamin Smit Barton (Benjamin Smith Barton), savremenik Tomasa Džefersona, „pre nego što je iko pomislio na njegovu dvostruku prirodu“, rekla je ona o predsednikovoj dualnosti.
Kinkejd se divi Džefersonovim zapisima o hortikulturi, zato ju je ova biljka privukla kad ju je otkrila; videla je u njoj odjek njegove osnovne protivrečnosti – da je bio i teoretičar demokratske slobode i robovlasnik. „Treba promišljati te istorije“, rekla je Kinkejd. „I zato smatram da je on dobra osoba za sagovornika.“
Sa svojih 76 godina, Kinkejd deluje i mladoliko i stameno, nepretenciozna osoba s umom zastrašujuće širine. Iako se s godinama malo smanjila, i dalje je visoka gotovo metar i osamdeset. Tamnosmeđa kosa bila joj je razdeljena po sredini temena, spletena u dve simpatične pletenice, s kovrdžama poput zareza koje su se uvijale kraj ramena. Na ruci je nosila srebrni sat okrenut licem ka unutrašnjoj strani zgloba, u znak sećanja na svog pokojnog oca. Njen smeh, koji sam često slušala, oblikovao je njen akcenat, oscilujuća antigvanska intonacija što se lelujala poput čamca koji se blago njiše.
Raskošni vrt Kinkejd prostire se na plodnoj zemlji u Nort Beningtonu, pored kuće koju je prvobitno izgradio i u kojoj je živeo Robert H. Vudvort (Robert H. Woodworth), pionir time-lapse fotografije. Tu ona počinje da razvija svoje ideje, nadahnuta kultivisanom divljinom koja je okružuje. U jednom eseju u svojoj novoj knjizi Putting Myself Together: Writing, 1974–, koja će biti objavljena 5. avgusta u izdavačkoj kući Farrar, Straus and Giroux, ističe da, umesto stvaranja vrta na konvencionalan način – odviše determinisanog očekivanjima vrtlara – ona radije bira slobodniji pristup.
„Nikada zapravo nisam pravila vrt na taj način koliko sam vodila razgovor“, piše, „razgovor sa svim elementima, svim osobinama, svim opasnostima, svim neuspesima i zamkama, svim moralnim i nemoralnim dilemama, celom istorijom vrta i načinom na koji je nastao, počevši od edenskog prelapsarijanskog ideala/idile i njegove postlapsarijanske katastrofe.“ Radeći u vrtu i beležeći ono što nauči, ulazi u neočekivani dijalog s prethodnicima poput Džefersona.
Možda Kinkejd voli da razmišlja zajedno s Džefersonom jer, kao i on – kao i vrt kojim smo šetale – i njen sopstveni rad živi u napetosti sam sa sobom, povezujući nasilno i mirno, obično i metafizičko, kanališući haos i sudare postojanja. Priče Kinkejd, na ovaj ili onaj način, bave se time kako u tom haosu možemo da stignemo do samospoznaje. To je stvarnost koju Kinkejd pokušava da prikaže: razvoj zamršenih hronika koje beleže kako izgleda teturati se kroz vreme, hvatajući se za smisao. Ona je vođena krajnjom otvorenošću prema iskustvu i načinom na koji iskustvo može prerasti u znanje. Njeni pripovedači obuhvataju veličinu sveta iz oštrih, ličnih uglova, spuštajući se u iskustveni metež koji Kinkejd naziva vrtlogom. „Ja jednostavno samo zaronim u stvari“, rekla mi je.
„Imam teoriju da si to što jesi već sa sedam godina. Kad napuniš sedam, to je tvoj život, i samo ga ponavljaš do stote. Do smrti si sedmogodišnjak.”
Knjiga Putting Myself Together prikazuje njen tragalački senzibilitet kroz pola veka ličnih eseja i kulturne kritike, nudeći model raskošnog sporog mišljenja. Omogućava nam da vidimo kako je Kinkejd ostavila trag pre više decenija, u tekstovima koji su pokušavali da opišu protok vremena u različitim razmerama – bilo da je u pitanju zavodljivo propadanje Njujorka sedamdesetih, bilo vekovne ekstrakcije kolonizacije. Opseda je pitanje šta znači biti čovek u svetu koji stalno pronalazi nove načine da obezvredi ono ljudsko. Njeno pisanje ide do korena stvari. „Toliko mi dugo treba da pišem“, rekla mi je. „Videćeš me u vrtu kako hodam okolo, tumaram razmišljajući o jednoj rečenici. Nekad mi treba nedelju dana da završim rečenicu, samo da ispadne kako treba.“
Napravile smo pauzu u šetnji vrtom i otišle na ručak. Uočila sam, mnogo metara dalje, mladog jelena kako se oprezno prikrada imanju. „Gde?“ upitala je Kinkejd užurbano, pa sam joj pokazala. Osmotrila je zelenu prostranost travnjaka, ali tada ga više nije bilo. „Pucam na njega, ali ne da ga pogodim“, rekla je. „Volim samo da odem i opalim, tako da dim…“ zaustavila se, gotovo šapatom, ostavljajući nagoveštaj da lebdi među nama. „Veoma je lep“, rekla je. „On je samo veoma mlad i ne razume da će postati nečija večera.“ Tokom dva od tri dana koliko sam je posećivala, sačmara je ležala na njenom kuhinjskom stolu, cev uperena u zid, bezbedno okrenuta od ljudi, kundak naslonjen na primerak Vergilijeve Eneide, koju je ponovo čitala. U našem zajedničkom vremenu, ta suprotnost visceralnog i cerebralnog naterala me je da se zapitam: je l’ to Kinkejd ili nije?
Naslovna strana knjige Putting Myself Together donosi sliku stila Kinkejd iz sedamdesetih, kada je stasavala u kataklizmično živopisnom Njujorku. To je fotografija odeće pričvršćene na zid – braon šešir od filca poput onog koji je pripadao njenom ocu, roze polo majica, suknja u čiji pojas je uvučena paklica Lucky Strike cigareta, baletanke s crvenim trakama. Kinkejd iz senke režira foto-snimanje, rukom tik van kadra nameštajući odevnu kombinaciju.
Zbirka je svojevrsni odgovor na pitanje ko je bila žena koja je tada nosila tu odeću i u šta se pretvorila. Ona sabira njene rane radove iz publikacija poput The Village Voice, Rolling Stone i književnih časopisa, pored kasnijih iz The New Yorker-a. Uprkos širini, nema osećaj namerne autobiografije ili memoara, starog pisca koji u rečima sabira svoj život. „Ja nisam profesionalna spisateljica“, nasmejala se. „Ja sam amater.“ Ranljivost povezana s umom početnika ključni je deo njenog repertoara.
„Imam teoriju da si to što jesi već sa sedam godina“, rekla mi je Kinkejd. „Kad napuniš sedam, to je tvoj život, i samo ga ponavljaš do stote. Do smrti si sedmogodišnjak. U tome pronalazim veliko olakšanje.“ Pogledala je u plafon svoje zastakljene sobe, koja joj je ujedno i radni prostor. „Mislim da se sve stvari koje su kod mene zanimljive, razvile baš u tom uzrastu. Moja radoznalost, moja sposobnost opservacije.“
“Išla sam na mnogo zabava jer nisam imala novca, tada bih jedino mogla da jedem.”
Kinkejd, rođena kao Elejn Poter Ričardson (Elaine Potter Richardson) u Sent Džonsu, Antigva, 1949. godine, provela je život negujući kaleidoskopsku percepciju svog sedmogodišnjeg ja. Kada je bila mala, Elejnina majka, istovremeno puna ljubavi i ambivalentna prema njoj, davala joj je knjige, kako bi ona sama mogla da čita bez uznemiravanja. Te knjige su je uvele u život pod psihološkim i kulturnim uticajem britanskog kolonijalizma: obrazovana je na engleskim bukvarima i izučavala je klasična dela Šekspira, Miltona i Vordsvorta, a veruje da joj je majka, Eni, dala ime prema jednom Tenisonovom (Tennyson) stihu. Za sedmi rođendan majka joj je poklonila Sažeti oksfordski rečnik engleskog jezika (Concise Oxford English Dictionary).
U tom presudnom uzrastu, Kinkejd – bistro dete koje je razvilo talenat za odeljenskog klovna – pravila je nestašluke u školi i dobila kaznu za koju je učitelj smatrao da će biti teška: da prepiše prva dva dela Miltonovog Izgubljenog raja rukom. (Nije imala struju, rekla je, pa je morala da piše pri svetlosti lampe ili mesečine.) Usput je otkrila da se poistovećuje s Luciferom zbog njegovog buntovnog duha. Njen prvi „čin interpretacije“, kako mi je objasnila, bio je povezivanje Luciferovog pada s pričom o Persiju lošem piletu (Percy the Bad Chick), antropomorfnoj ptici iz dečjeg bukvara. Persijeva majka ga upozorava da ne preleće ogradu dvorišta, ali on to ipak učini i sruši se na zemlju. Taj trenutak povezivanja dečje knjižice s jednim od najpriznatijih dela zapadnog kanona bio je predskazanje njene jedinstvene vizije.
„Često su me kažnjavali jer sam pričala“, objasnila mi je Kinkejd. „Kažnjavali su me jer sam bila inteligentna. Govorili su da sam progovorila pre nego što sam prohodala, što obično nije tačno. Druga stvar koju su govorili dok sam bila mala jeste da imam fenomenalno pamćenje, jer sam mogla da prizovem iz sećanja mnoge stvari. A onda je to u jednom trenutku postalo prokletstvo, jer sam ispravljala ljude. I oni bi rekli: ‘Kakvo ti je pamćenje’, ali s podsmehom. I tako sam naučila da ne pričam.“
Roditelji su je 1965, sa šesnaest godina, poslali u Njujork da radi i šalje novac kući. Živela je u Vestčesteru i radila kao bebisiterka, a kasnije i kao recepcionarka u fotografskoj agenciji Magnum, da bi potom upisala pa napustila koledž Frankonija u Nju Hempširu. Nije slala novac kući kako su joj roditelji nalagali, jer joj se nije dopadala ideja da se odrekne plodova svog rada. Nastavila je svoju mladalačku pobunu i udaljavanje od majke time što je odlučila da piše. Sve je to proizlazilo iz Kinkejdinog osećaja da je, kako je rekla u jednom intervjuu za The Believer 2003, njena majka napisala njen život. Preseljenje u grad bilo je ključni čin samo-autorstva. „Jednog dana sam se jednostavno spakovala u auto i rekla: ‘Biću spisateljica!’ i preselila se u Njujork.“ Nastanila se u kući na Donjem Menhetnu i plaćala kiriju od 175 dolara mesečno, koja je često kasnila. Ošišala je kosu i ofarbala je u plavo. U društvu prijatelja odlučila je da promeni ime iz Elejn u Džamejka Kinkejd, uzimajući karipsko ime i škotsko prezime, kako bi mogla da piše a da njeni roditelji to ne saznaju.
Na kraju je časopis Ingenue prihvatio jednu njenu ideju i poverio joj zadatak da intervjuiše poznate ličnosti o tome kakvi su bili sa sedamnaest godina. Vrlo brzo je prešla na ambicioznije zadatke – prikaze i reportaže, koje je nazivala „opservacijama“ – u drugim prestižnim publikacijama tog vremena: Rolling Stone, Ms., The Village Voice. Na tim zadacima upoznala je pisce The New Yorker-a Džordža V. S. Trova (George W. S. Trow) i Ijana Frejžera (Ian Frazier), s kojima se zbližila. Išla je na zabave, posećivala Vorholovu „Fabriku“ i pevala prateće vokale Holi Vudlon (Holly Woodlawn), jednoj od Vorholovih zvezda. Sve je izgledalo vrlo glamurozno, ali Kinkejd se malo drugačije priseća svog društvenogo života: „Išla sam na mnogo zabava jer nisam imala novca, tada bih jedino mogla da jedem.“
Godine 1974. Trov ju je upoznao sa Vilijamom Šonom (William Shawn), uglednim urednikom časopisa Njujorker, gde je počela da piše za rubriku Talk of the Town, format koji je odgovarao njenom britkom smislu za humor, inventivnosti i sposobnosti da uhvati neobične detalje. Ovi tekstovi, koji su tada izlazili bez potpisa, omogućili su joj da eksperimentiše sa sopstvenim glasom na papiru. „Mislim da je to bila jedna od najboljih stvari za pisca – da piše anonimno dok je mlad“, rekla je. Njeni tekstovi iz ove rubrike su ironični, ali i lukavo živahni, prikazujući prolazne događaje – humanitarnu zabavu za Gerija Indijanu (Gary Indiana), kog je opisala kao „pank pesnika i stub društva Donjeg Menhetna“; novinarski doručak povodom PBS serijala ekonomiste Miltona Fridmana (Milton Friedman), koji je recenzirala u obliku računa za putne troškove; panoramski pogled na to šta je radilo dvanaest nasumičnih ljudi jednog ponedeljka u podne – pretvarajući ih u trajne portrete grada u delirijumu i teškom stanju. Dve godine kasnije postala je stalna saradnica časopisa.
„Bila sam jedina crnkinja tamo, što nisam ni primećivala“, rekla je Kinkejd, jer je, kako kaže, bila isuviše fokusirana na svoj rad. „Dok sam bila tamo, nisam toliko razmišljala o sopstvenoj rasi. Razmišljala sam o tome: kako da pišem? Bila sam opsednuta pisanjem.“ Seća se da su belkinje koje su radile kao sekretarice i proveravale činjenice sumnjičavo gledale na njen uspon u časopisu i stalno je pitale kako je dobila posao, čak i posle objašnjenja. Ali u celini to je bilo mesto gde se moglo napredovati. Godine 1979. udala se za jednog od sinova Vilijama Šona (William Shawn), kompozitora Alena Šona (Allen Shawn), s kojim je dobila dete i preselila se u Vermont. Godinama kasnije preselili su se u kuću pionira time-lapse fotografija sa svoje dvoje dece, Eni (Annie) i Haroldom (Haroldu). (Kinkejd i Šon su se razveli 2002; posle burnog razlaza danas su prijatelji.)
“Odvojila sam se od sebe i postala sam dve osobe (tada dve male devojčice, imala sam 2 godine), jedna koja doživljava iskustvo, druga koja posmatra onu koja ga doživljava”
Godine 1978, The New Yorker je objavio njenu kratku priču „Devojka“, hipnotički niz domaćinskih uputstava koje majka diktira ćerki; priča ju je učinila slavnom. (I danas se često uvrštava u antologije.) U uvodu za Putting Myself Together, Henri Luis Gejts (Henry Louis Gates) piše da je Kinkejdina inovacija u „Devojci“ bila „pisati, da tako kažemo, ne tačno van rase, već sa svojom ‘crnoćom’ kao nekom pretpostavljenom, neargumentovanom podrazumevanom vrednošću.” Krajem sedamdesetih, crni pisci oslanjali su se na pokrete Black Power i Black Arts, naglašavajući i uzdižući specifičnost crnačkih iskustava. Delo Kinkejd, iako ne jedinstveno u pristupu pretpostavljenom crnačkom glasu, nudilo je niz duhovitih i razigranih formalnih inovacija u njegovom zvuku. „Većina američkih srednjoškolaca obično se prvo susretne s Devojkom, što je zanimljivo jer je to delo toliko specifično antigvansko“, rekla mi je spisateljica i esejistkinja Naomi Džekson (Naomi Jackson). „Toliki deo vokabulara je nedostupan ljudima koji ne samo da nisu sa Kariba, već nisu ni iz Antigve.“ Eksperimentalna forma priče oblikovala je kasnije pisce; Dejvid Foster Volas oslonio se na njen ritam i strukturu rečenice nalik bajalicama u delovima svog postmodernog romana Beskrajna lakrdija (Infinite Jest).
Related
30 godina "Beskrajne lakrdije": Jesmo li zaboravili kako da je čitamo?Džonatan Galasi (Jonathan Galassi), dugogodišnji urednik Kinkejd u Farrar, Straus and Giroux, rekao mi je da je „zamućenost između fikcije i nefikcije“ deo njenog šarma. Zaista, mnoga od Kinkejdinih raznovrsnih dela, koja istražuju složen odnos između ličnog uticaja i sistemske moći, anticipirala su savremenu autofikciju. Ena Džon i Lusi istražuju istovremeno ljubavne, mučne i neravnopravne odnose između majki i ćerki. U Malom mestu (A Small Place) Kinkejd se hvata u koštac sa nasleđem kolonijalnog nasilja, promišljajući njegove posledice eliptičnom radoznalošću. Stilski, ona naginje ka stalnom preplitanju slikovite efikasnosti poezije — upečatljive fraze i precizni opisi — i sporog, „neefikasnog“ otkrivanja u realnom vremenu. Njeno pisanje o baštovanstvu, obilno zastupljeno u novoj knjizi, predstavlja zrelu verziju interpretativnog dara koji je pokazivala još kao dete. „Pamćenje je pravi slikarski pribor baštovana“, piše u drugom tekstu u zbirci, „pamćenje dok priziva prošlost, pamćenje dok oblikuje sadašnjost, pamćenje dok određuje budućnost.“
Džekson, čiji roditelji potiču s Antigve i Barbadosa, rekla mi je: „Mislim da nije preterivanje reći da je susret sa delom Džamejke Kinkejd učinio da mi se život kao spisateljici učini mogućim.“ Predavala je Kinkejd na mnogim svojim časovima, uključujući i kurs na Univerzitetu Rutgers u Njuarku, u potpunosti posvećen njenom radu. Galasi tvrdi da mešavina žanrova, retoričkih strategija i emocionalnih registara kod Kinkejd (njen „opravdani bes“, na primer, pomešan s njenom „sanjivošću“) čini njen rad jedinstvenim, originalnim, „ne proizvodom“ koji izdavaštvo nudi kroz trendovske, lako svarljive naslove. Toliko je suštinska za književnost, rekao je ona, da „da nema Džamejke Kinkejd, morali bismo je izmisliti.“
U Kinkejdinoj radnoj sobi s plafona je visilo napušteno osinje gnezdo. Mirisna aroma duglazije u gredama kuće mešala se sa zvucima rege muzike koja je dopirala iz zvučnika s druge strane prostorije. Njeni repetitivni, lenji ritmovi podsticali su refleksivnu atmosferu. „Pisanje je toliko unutrašnje, čak i kad je u pitanju nešto spoljašnje“, rekla je. „Zaista mnogo verujem u nesvesno, a to i nije baš najbolji način za život. Uradim stvari, pa se pitam: Šta mi je bilo? Zašto sam to uradila?“ Putting Myself Together nudi donekle odgovor, iako Kinkejd uporno tvrdi da knjiga nije autobiografija niti memoarska proza, jer su to dve etikete koje su, po njenom mišljenju, isuviše reduktivne za njeno delo.
U eseju iz 1992. godine, „Biografija jedne haljine“ (“Biography of a Dress”), koji je uključen u zbirku, Kinkejd piše da je sebe izmislila još kao mala, kada je njena majka dovela prijateljicu da joj probuši uši, što joj je danima stvaralo otoke i bol. U tom trenutku, Kinkejd je osetila kako se otvara rascep u njenom doživljaju sebe same. „Odvojila sam se od sebe i postala sam dve osobe (tada dve male devojčice, imala sam 2 godine), jedna koja doživljava iskustvo, druga koja posmatra onu koja ga doživljava. I posmatrač, možda zato što je to bio čin moje vlastite volje (snažne tada, ali još snažnije sada), moj prvi i jedini pravi čin samostvaranja, upravo je onaj na koga se najviše oslanjam, čiji glas smatram istinskim glasom.“
Ovaj čin podele sebe na onu koja čini i onu koja posmatra deluje kao važan korak ka postajanju piscem. Snaga njenog dela potiče iz naelektrisanih susreta s idejama i mehanizmima sopstvenog uma. Jedan takav susret dogodio se 1958. godine, kada ju je majka, parobrodom, poslala da živi kod bake i deke na Dominiki. Zatekla se u selu Masakre, napolju, gde je učiteljica čitala razredu. Selo je dobilo ime u znak sećanja na masakr nad karipksim domorocima koji su Englezi počinili 1674, ali Kinkejdina učiteljica govorila je o drugom istorijskom trenutku. Ispod tamarindovog drveta čitala im je članak iz časopisa Time o segregacionističkom političaru iz Alabame, Džordžu Valasu (George Wallace). Njena učiteljica upitala je razred: „Šta da se radi u ovakvom svetu, s čovekom kao što je on?“
“kad čitam nešto ili kad nešto radim, ja sam zaista u tome; saznam sve što mogu, ili koliko mogu”
Kinkejd je predložila da mu se pošalju Biblije; toliko je bila indoktrinirana engleskim shvatanjima hrišćanstva i pristojnosti, a njegova surovost ju je ubedila da je on „divljak“ kome je potrebno civilizovanje. Dok je slušala učiteljicu u hladu tamarindovog drveta, shvatila je da to drvo potiče iz Indije, a to saznanje otvorilo joj je oči za složenost preplitanja naroda i nacija. Razmišljajući o tom spoju vremena, mesta i uvida, Kinkejd je rekla kako „na tebe nagrne tužna, tragična poezija života.“ Nastavila je: „To te navede da poveruješ u nešto veće od sebe, da postoji nešto što se dešava, a što ne možeš da vidiš.“
Čak i sada, gotovo sedamdeset godina kasnije, kada se dovoljno skoncentriše da uđe u ono unutrašnje stanje u kojem misli slobodno teku, ona može da oseti prisustvo nečeg većeg. Ulazi u prostor obustavljenog detinjstva, onog istog trenutka kada je prvi put shvatila da može da prati jednu misao od mesta na kojem sedi, ispod drveta u Dominikani, pa sve do druge strane sveta. Još uvek je ona ista devojčica koja je prvi put išla parobrodom u Dominikanu, koja je s majkom odlazila na pijacu i koja je naučila da igra Vatusi (ples koji je stekao veliku popularnost 60’ih godina u SAD, prim. prev.) čitajući časopis. Ona koja je obožavala Miltonovog Lucifera. Sve se vraća onom glasu koji je nastao pod drvetom tamarinda u selu Masakreu, glasu koji je naučio da poveže karipski masakr i trajno skrnavljenje kolonijalizma sa samom činjenicom da se drvo tamarinda uopšte i nalazi na Karibima.
Za osobu koja je ceo život bila opsednuta načinima na koje deluje moć, njena lična moć leži u negovanju tog osetljivog glasa — u tome da mu ostane učenik i poklonik. Ona zna da zrelost ne znači samo potisnuti unutrašnje dete ili ga nežno čuvati, već naučiti kako da ga probudiš iz sna. Tajna je u tome da prepoznaš koliko mu i dalje možeš pristupiti. U tome je i poštovanje kratkovečnih biljaka koje izrone i nestanu kao žurke i rejvovi na koje je odlazila sedamdesetih. Posmatrajući vrt, pohvalila sam njenu blagost prema samoniklom rastinju koje je nicalo unaokolo. Pogledala je te nasumične izdanke i rekla: „Zvuči čudno, ali imam osećaj da sam to ja. Volela bih da mi, u razumnim granicama, bude dopušteno da radim ono što hoću.“
U kući koju je nekada sagradio pronalazač time-lapse fotografije, Kinkejd je nastavila da crta svoje preobražaje — i kao sedmogodišnjakinja i kao sedamdesetšestogodišnjakinja. Pomislila sam da ne može da gleda na svoj rad kao na autobiografiju zbog toga što veruje u amaterizam — možda joj je sama pomisao da bude autoritet nad sopstvenim životom delovala jezivo i neistinito. Šta je sama mislila? Odgovorila je nečim ličnim na dubljem nivou. „Zvuči grozno ‘nju ejdž’, znate, pomalo hipi, ali negde u sebi ja sam još uvek Elejn,“ rekla je, „i ona ne zna da piše.“ Vratile smo se u njenu osunčanu sobu. „Ne bih znala da napišem autobiografiju ili memoare o svom detinjstvu, ali Džamejka bi mogla da pogleda Elejn i da piše o njoj.“
Nekoliko nedelja posle našeg susreta setila sam se onoga što ju je toliko oduševljavalo kod žefersonie, biljke dvolistnice. Bila je gotovo ekstatična kad god bi govorila o njoj, naglašavajući svaku rečenicu njenom prolaznošću. „Procveta, pa nestane kao da je nikad nije ni bilo.“ Stalno je to ponavljala. Autorkino kružno, zamišljeno promišljanje o prolaznoj prirodi čoveka na ovoj zemlji možda i jeste ključ njenog umetničkog projekta i njegove dugovečnosti. Ljudi misle kružno, ne otkrivaju uvek velike istine — osim kada ih otkriju. „Priznajem da sam narcisoidna, ali vidim sebe u svemu,“ rekla je. Zastala je, pa počela ponovo: „Nije baš da vidim sebe, nego kad čitam nešto ili kad nešto radim, ja sam zaista u tome; saznam sve što mogu, ili koliko mogu. A kad ostanem sama, vrlo malo toga me razdvaja od sveta.“
U vrtu je bila realistična, ali zamišljena, mlatila je komarce i pazila na puževe. Razmišljala je o svom porivu da ih zgnječi, kao da se opet pojavila ona nestašna devojčica Persi. „Ne tvrdim da sam moralna,“ rekla je. „Loša sam isto koliko i svi ostali, ili isto toliko sposobna da budem loša.“ Pogledala sam je iz profila i na tren se učinilo da je pomalo stidljiva. „To je jedna od onih stvari zbog kojih poželiš da ostaneš kod kuće, jer, čim ti se pruži prilika, uradićeš nešto loše. To je neodoljivo. Moraš se stvarno truditi da ne poklekneš.“
Tekst: Niela Orr
Izvor: nytimes.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst o tome kako je Toni Morison kao urednica otvarala vrata crnačkoj književnosti, kao i esej Oktavije Batler o predviđanju budućnosti.