Leta 2008. imao sam devetnaest godina, bio sam na polovini studija i smatrao se pesnikom u povoju, sa sveskom punom iskrenih stihova, mada sumnjivog kvaliteta. Obožavao sam da pišem. Voleo sam književnost. Dok sam razmišljao o tome koji bi mi posao najviše odgovarao, počeo sam da se zanimam za život urednika u izdavaštvu. Tako sam stigao u Njujork na praksu koju sam dobio u jednoj velikoj izdavačkoj kući. Sa mnom su bila još četiri pripravnika – dve crnkinje i dve Azijatkinje. Ideja je bila da se studentima iz nedovoljno zastupljenih zajednica otvore vrata ove industrije. Osećao sam da sam spreman za to iskustvo, tek sam izašao sa transformativnog kursa na fakultetu koji me upoznao sa istorijom crnačke američke književnosti, a temelj tog kursa bio je Nortonov zbornik afro-američke književnosti. Objavila ga je 1996. izdavačka kuća V. V. Norton, a uredili su ga istaknuti naučnici Henri Luis Gejts Mlađi i Neli J. Mekej. Knjiga je obuhvatala tri veka pisanja, od crnačkih duhovnih pesama iz XVIII veka do poezije i proze iz kasnog XX veka. Mnogi su govorili da je upravo ova knjiga po prvi put okupila i klasifikovala kanon crnačke američke književnosti. Kako se bližio kraj zbornika, bio sam očaran romanom Sula iz 1973. godine, čija je autorka Toni Morison, i zaintrigiran jednom rečenicom iz njene biografije: nedugo nakon što je objavila svoj prvi roman „Morison je postala starija urednica u Rendom Hausu“.
Nisam znao odranije da je Morison istovremeno bila i spisateljica i urednica. Možda je to naivno od mene, ali nisam mogao da zamislim da neko može raditi oba posla u isto vreme, pogotovo ne neko ranga Morison. Nisam tada znao ni to koliko su se brojni autori iz Nortonovog zbornika – Lusil Klifton (Lucille Clifton), Džun Džordan (June Jordan), Leon Forest (Leon ForrestI, Toni Kejd Bambara (Toni Cade Bambara) – kao i mnogi van njega, poput Anđele Dejvis, Muhameda Alija i Hjua P. Njutna (Huey P. Newton), oslanjali na Morison da ih provede kroz proces objavljivanja. A nisam ni izdaleka shvatao koliko su ti umetnički i poslovni odnosi za nju bili dinamični – i složeni.
Sada čitaoci mogu da upoznaju Morison i kao odvažnu i upornu urednicu, zahvaljujući temeljno istraženoj i izuzetno prosvetljujućoj knjizi Toni u Rendom Hausu: legendarna urednička karijera jedne ikone (Toni at Random: The Iconic Writer’s Legendary Editorship), autorke Dene A. Vilijams, stručnjakinje za afričkoameričku književnost i dekanke postdiplomskih studija na Hauardu. Decenijama pre Nortonovog zbornika postojali su važni napori da se raščisti put i obezbedi zastupljenost (crnačkih autora i autorki, prim. prev.), a Morison je, kao prva crna žena na visokoj uredničkoj poziciji u toj velikoj izdavačkoj kući, igrala ključnu ulogu. U intervjuu iz 2022. godine, Gejts je izjavio da je zapošljavanje Morison u Rendom Hausu, usred pokreta za građanska prava, bio „verovatno najvažniji trenutak u promeni odnosa između crnačkih pisaca i belih izdavača“.
Takva izjava može delovati kao preterivanje, ali precizna i lična analiza Dene Vilijams uredničkog staža Toni Morison daje joj čvrst oslonac. Način na koji je Morison nosila pritiske svoje jedinstvene pozicije je fascinantan – i, iz ove perspektive, značajan: kao urednica, bila je ne samo uporna, već i duboko svesna koliko je napredak u toj oblasti bio krhak. A i danas je: nedavni odlasci istaknutih crnih urednika i rukovodilaca koji su doprineli raznovrsnosti u izdavaštvu nakon ubistva Džordža Flojda 2020. godine jasno nas na to podsećaju.
Dolazak Morison u Rendom Haus krajem šezdesetih godina prošlog veka dogodio se u burnom i plodnom trenutku, iako joj put do tamo nije bio pravolinijski. Rođena je kao Kloi Ardelija Voford 1931. godine u čeličnom gradiću Lorenu u Ohaju, u porodici koja je, kao i milioni drugih crnih Amerikanaca tog doba, pobegla od južnjačkog rasističkog nasilja tražeći sigurnost i ekonomsku priliku na severu. Njeni roditelji su rano prepoznali njenu bistrinu (kao i učitelji) i počeli da skupljaju novac kako bi joj omogućili da studira. Upisala je Hauard, gde je studirala engleski jezik, a klasične nauke uzela kao dodatni predmet, i bacila se na pozorište. Nakon master studija američke književnosti na Kornelu i predavanja na Teksaškom južnom univerzitetu, vratila se na Hauard 1957. i provela sedam godina na katedri za engleski jezik. Pridružila se jednoj književnoj grupi, čiji su članovi oduševljeno reagovali na stranice koje je podelila o mladoj crnoj devojčici koja želi da ima plave oči – što su bili prvi tragovi njenog romana Najplavlje oko.
strategija Morison bila je neumoljiva zahtevnost – prema sebi, svojim autorkama i kolegama iz Rendom Hausa.
Morison se u međuvremenu udala, dobila dete i razvela, a zatim se 1964. vratila u rodni Ohajo, trudna i u potrazi za novim početkom. Nedugo potom, greškom su joj stigla tri ista primerka New York Review of Books, a u njima je bio oglas za poziciju izvršne urednice u maloj izdavačkoj kući u Sirakuzi, koju je nedavno kupio Rendom Haus. Njena majka je rekla da je to znak i da treba da se prijavi. Prvom romanu je još bilo potrebno nekoliko godina, a njoj je bio potreban siguran posao koji bi joj omogućio da uveče piše. Zaposlila se i provela nekoliko godina u toj maloj izdavačkoj kući, dok je Rendom Haus nije potpuno preuzeo. Jedan od izvršnih direktora bio je impresioniran njenim intelektom i uredničkim umećem. Ubrzo joj je ponuđen posao urednice u odeljenju za beletristiku i publicistiku. Prihvatila je.
U vreme rasnih previranja i masovnih studentskih protesta, crnačke i afričke studije bile su u usponu, menjajući način na koji se predavala istorija, književnost i kultura crnačke dijaspore. „Mislila sam da je važno da ljudi budu na ulicama“, rekla je Morison kasnije. „Ali to nije moglo da potraje. Bio je potreban zapis o tome. Moj posao je bio da objavljujem glasove, knjige, ideje Afroamerikanaca. I to bi trebalo da potraje.“
Njeno najdublje uredničko uverenje, koje je pokretalo sve što je radila, bilo je to da, kako to formuliše Vilijams, „dobar pisac može da pokaže glupost rasizma“ i da prikaže sve slojeve crnačkog života, „a da pri tom uopšte ne mora da se obraća belcima ili da o njima piše“. Morison je počela da uviđa moć direktnog istraživanja unutrašnjih i spoljašnjih aspekata crnačkog iskustva dok je uređivala dve prelomne antologije: jednu koja je okupila najznačajnije afričke pisce, pesnike i esejiste, Savremena afrička književnost (Contemporary African Literature), i drugu pod nazivom Crna knjiga (Black book), koja je dokumentovala istoriju i svakodnevicu crnih Amerikanaca kroz arhivsku građu, kulturne artefakte i fotografije. Razočaranje koje je imala povodom fokusa u delima nekih domaćih crnih pisaca takođe je oblikovalo način na koji je razmišljala. Kao što će kasnije reći:
Shvatila sam da, uprkos svim knjigama savremenih crnačkih američkih pisaca koje sam pročitala – ljudi koje sam volela ili koji su me uznemiravali – imala sam osećaj da ne govore meni. Kao da prisluškujem dok oni govore preko mog ramena stvarnom (belom) čitaocu. Uzmimo Nevidljivog čoveka Ralfa Elisona: već sam naslov me je pogodio. Nevidljiv kome?
Morison je, piše Vilijams, shvatila da ga je ta njena „urednička estetika“ primoravala da radi teže. Iako je Rendom Haus bio poznat po tome što urednicima daje veliku slobodu, i što je podsticao otkrivanje novih autora i stvaranje nove čitalačke publike, dosezanje šire publike i dalje je bilo osnovno načelo izdavača. Jedan prodavac je na konferenciji rekao Morison: „Ne možemo da prodajemo knjige s obe strane ulice“ – misleći da postoji publika belih čitalaca i možda publika crnih čitalaca, ali da se te književne sfere ne preklapaju. „Dobro“, rekla je Morison, „onda ću to da rešim.“ Bila je odlučna da „uradi nešto što svi vole“, a da ipak ostane verna crnačkoj publici.
Da bi uspela u tom poduhvatu, strategija Morison bila je neumoljiva zahtevnost – prema sebi, svojim autorkama i kolegama iz Rendom Hausa. Prilagođavala je svoj rigorozni stil raznolikom spektru crnačkih autora i autorki koje nije oklevala da predloži svojim nadređenima. Bilo da je uređivala istaknute autore i autorke publicistike – kao što je pomenuti Njutn, vođa Crnih pantera – ili mahom nepoznate i izrazito nekonvencionalne prozaiste i prozaistkinje, među kojima je bila i Gejl Džouns (Gayl Jones), njen zaštitnički poriv jasno se isticao.
Dok su radili s Morison na svojim knjigama, i Njutn i aktivistkinja Anđela Dejvis opirali su se pritisku da se upuste u lične ispovesti koje je javnost očekivala, a Morison ih je u tome podržavala, iako je istovremeno insistirala da njihove misli budu jasno artikulisane. Kada je reč o Njutnovoj zbirci tekstova iz 1972. Umreti za narod (To Die for the People), to je značilo odbacivanje slabijih ranih eseja i ponovno uređivanje ostalih, čak i onih koji su već bili objavljeni. Ali njen cilj nije bio da njegove ideje predstavi „uglađeno“, piše Vilijams. Morison je naglašavala da su „kontradikcije korisne“ za precizno prikazivanje razvoja Partije Crnih pantera – od fokusa na oružanu revoluciju do ideje stvaranja društvene infrastrukture unutar zajednica, kroz programe poput besplatnog doručka za školarce. Smatrala je da iz knjige mora da izroni Njutn koji promišlja stvari. Znajući za javnu sliku Pantera kao razularenih, nasilnih rasnih nacionalista, Morison ga je podsticala da opiše „ono što smatra greškama u partijskom ponašanju“.
Još prisnije sarađivala je sa Dejvis, koju je potražila odmah nakon oslobađajuće presude po optužbama za ubistvo, otmicu i zaveru (koje su proizašle iz upada u sudnicu u kom su korišćeni pištolji registrovani na Anđelu Dejvis). U jednom trenutku, Dejvis se čak uselila kod Morison sa njena dva sina u Spring Veli, u državi Njujork. Kako su napredovale u radu na knjizi koja će postati Anđela Dejvis: autobiografija (1974), čini se da je njihovo prijateljstvo učinilo Morison još odlučnijom da odbije zahteve za većom ličnom ispovednošću (što je smatrala seksističkom šifrom za senzacionalne detalje o ljubavnom životu). Bilo joj je krivo kad je u izveštaju jednog čitaoca pisalo, između ostalog, da u rukopisu nedostaje „čovečnost“ Dejvis. U belešci glavnoj urednici Rendom Hausa, Morison je zapisala da je čovečnost „reč koju belci koriste kad žele da preoblikuju neku ‘drsku’ ili ‘neustrašivu’ crnu osobu“.
Istovremeno, podsticala je Dejvis da pripoveda živopisnije i bude manje akademski neodređena kada piše o svom političkom životu, boravku u zatvoru, suđenju. U jednom trenutku ju je opomenula: „Čovečnost je neodređena reč u ovom kontekstu“, očigledno misleći na Dejvisino razmatranje iskustva zatvora:
Vek "Šupljih ljudi": Košmar T.S. Eliota u stihovimaTu ideju često ponavljaš, dakle ključna je. „Slamanje volje“ je jasno; primoravanje zatvorenika na dečiju poslušnost takođe je jasno; ali šta znači da im se istroši čovečnost. Njihova ljudskost? Njihova prirodna otpornost?
Morison je veliku pažnju posvetila i promociji knjige, iako je autorka već bila poznata. Obezbedila je preporuku poznate britanske levičarke Džesike Mitford (Jessica Mitford), koja se takođe bavila reformom zatvorskog sistema. Ipak, Morisonina posvećenost crnoj čitalačkoj publici ostala je neumoljiva, pa je Rendom Haus organizovao promocije knjige u crnačkim zajednicama, sa popustom od 40 odsto. Domaćini događaja mogli su da ih prodaju po punoj ceni i zadrže razliku kao zaradu.
Uvek u potrazi za novim talentima, Morison je molila prijatelje koji predaju kreativno pisanje da joj šalju radove perspektivnih studenata i studentkinja. Godine 1973. došla je do kutije rukopisa koje je poslao pesnik Majkl Harper (Michael Harper) sa Braunovog univerziteta. Autorka je bila Gejl Džouns (Gayl Jones), tada u ranim dvadesetim, a Morison je bila zapanjena njenom narativno eksperimentalnom prozom. „Ova devojka“, pomislila je, „promenila je pravila, redefinisala ceo poduhvat pisanja romana“. Priznala je da je bila „zelena od zavisti“ i odmah zakazala sastanak s Džouns, a ubrzo potom ubedila nadređene u Rendom Hausu da joj ponude ugovor. Najpre su se posvetile rukopisu koji je nosio naziv Corregidora, koji se bavio seksualnom eksploatacijom žena zarobljenih u ropstvu i njenim psihološkim i duhovnim posledicama – na način koji je Morison do tada smatrala najsnažnijim i najdelotvornijim.
Iako je njen odlazak iz Rendom Hausa bio blagotvoran za njeno pisanje, imao je svoju cenu.
Vođena dubokim uverenjem u talenat Džouns, Morison je odlučno želela da Corregidora ostavi jak utisak, potpuno svesna koliko uspešan prvenac može da definiše karijeru jedne književnice – naročito crne prozaistkinje. Postavila je visoke standarde i otvoreno kritikovala Džouns kada bi pomislila da pokušava da pronađe prečice: „Na primer, Ursina pesma mora da bude direktna naracija dečijih seksualnih strahova“, pisala joj je, pa nastavila: „Mej Alis i dečaci – ti fragmenti su zapravo krivinarenje. Znaš – ono kad si previše umorna ili nestrpljiva da pišeš kako treba.“ Razumevajući koliko je Džouns povučena, Morison ju je pratila na intervjuima i koristila sopstveni književni ugled (roman Sula je nedavno bio objavljen i dobijao pohvale) kako bi stala iza njenog rada. „Nijedan roman o crnoj ženi više ne može biti isti posle ovoga“, izjavila je Morison 1975. u časopisu Mademoiselle.
Dve godine kasnije, nakon objavljivanja romana Pesma o Solomonu, Morison je uvidela i kako njen ugled može da joj stane na put. „Kada se radi o novim oblicima pisanja, tržište prihvata samo jednog ili dvoje crnih autora“, rekla je kasnije u intervjuu za časopis Essence, izražavajući žaljenje što se knjige koje je uređivala i objavljivala nisu prodavale dobro kao one koje je sama pisala. Godine 1978, nakon objavljivanja drugog romana Gejl Džouns Evin čovek (Eva’s Man) i zbirke priča Beli pacov (White Rat), Morisonin nekada blizak odnos s Džouns se raspao pod sve većim tenzijama sa Džounsovim partnerom; on je tada počeo da je zastupa, a njegovo ponašanje postajalo je sve nepredvidljivije i agresivnije.
U to vreme, Morison je upravo objavila i drugi roman Leona Foresta (Leon Forrest), čiji prvenac Postoji drvo starije od Edena (There Is a Tree More Ancient Than Eden) predstavljao za nju izazovan i uzbudljiv ulazak u svet uređivanja romana, još početkom decenije. Zajedno su radili na uvodnom delu, u kom se predstavljaju brojni likovi iz romana – ne samo da bi pomogli čitaocima, već i da bi se i sama Morison snašla kroz čitav rukopis – i da bi ubedila glavnog urednika Rendom Hausa da Forestu ponudi ugovor. Sa predgovorom Ralfa Elisona (Morison je procenila da će dve strane komentara koje joj je Elison poslao savršeno iskoristiti u tu svrhu), roman je hvaljen zbog svog preuzimanja rizika i, kako piše Vilijams, jer „boravi u crnaštvu ne svodeći crnaštvo na predmet rasizma“. Iako su Forestove knjige gubile novac, Morisonina podrška nikada nije posustajala, a Rendom Haus je, sledeći njen primer, ostao uz njega.
Nakon što se na neko vreme povukla iz uredničkog posla, Morison je zvanično napustila Rendom Haus 1983. godine. Jako je želela da prestane da piše noću i „u kolima i na sličnim mestima“, kako se šalila, ali i da prestane da se oseća „krivom što sam oduzimala vreme od posla s punim radnim vremenom“. Zahtevna urednička misija koja je obeležila skoro dve decenije njenog života nikada za nju nije bila sporedna – a s distance postaje jasno kakav je raznovrstan pokretač bila za američku književnu kulturu. Iako je njen odlazak bio blagotvoran za njeno pisanje, imao je svoju cenu. Broj crnačkih autora koje je Rendom Haus objavljivao drastično se smanjio nakon njenog odlaska.
Morison to verovatno nije iznenadilo. Sedam godina ranije, na jednoj konferenciji o prošlosti i budućnosti crnačke književnosti u Sjedinjenim Državama, imala je jasnu poruku za okupljene vodeće crnačke autore i kritičare: Ne očekujte da će strukturni rasizam unutar izdavaštva – a ni izvan njega – tek tako nestati, ali nemojte ni da dozvolite da vas to zaustavi. „Mislim da opstanak crnačkog izdavaštva – što je, po mom mišljenju, drugi način da se kaže opstanak crnačkog pisanja – zavisi od istih stvari od kojih zavisi opstanak bilo čega crnačkog“, rekla je. „A to su energija crnačkog naroda – čista energija, stvaralaštvo i inovacija, upornost, sposobnost da se izdrži, i prezir prema tim ogromnim, monolitnim institucijama i agencijama koje nas sputavaju. Drugim rečima, moramo da radimo svoj posao.“
Tekst: Clint Smith
Izvor: theatlantic.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i kako je Toni Morison uređivala knjigu Muhameda Alija kao i tekst o tome odakle početi sa njenim knjigama.