Oktavija Batler: Nekoliko pravila za predviđanje budućnosti Bez obzira na to koliko se trudili da predvidimo budućnost, uvek su tu ta iznenađenja. Jedina izvesna prognoza je da će ih uvek i biti, napominjala je Oktavija Batler.

“Dakle, da li zaista verujete da ćemo se u budućnosti suočavati sa takvim problemima o kakvima pišete u svojim knjigama”, pitao me je jedan student dok sam potpisivala knjige posle tribine. Taj mladić mislio je na probleme kakve sam opisala u Paraboli o sejaču i u Paraboli o srebrnjacima, romanima koji se odvijaju u bliskoj budućnosti, sa sve više nepismenih i zavisnih od droga, obeleženoj popularnošću zatvora i nepopularnošću državnih škola, dubokim i sve širim jazom između bogatih i svih drugih, kao i celim spektrom nevolja izazvanih globalnim zagrevanjem.

“Nisam izmislila te probleme”, istakla sam. “Sve što sam uradila bilo je da potražim probleme koje sada negiramo i dala sam im oko 30 godina da narastu do sasvim razvijenih katastrofa”.“U redu”, nastavio je mladić. “Pa šta je rešenje?”
“Nema ga”, rekla sam mu.
“Nema rešenja? Mislite da smo prosto osuđeni na propast?” Nasmejao se kao da je mislio da bi to mogla da bude šala.
“Ne”, rekla sam. “Mislim da ne postoji jedno rešenje koje bi rešilo sve naše probleme u budućnosti. Nema čarobnog štapića. Umesto toga, postoje hiljade rešenja, u najmanju ruku. I vi možete da budete jedno od njih ako se na to odlučite”.

Nekoliko dana kasnije stigao mi je, mejlom, primerak priče mladića u novinama sa njegovog koledža. Spomenuo je razgovor sa mnom, nabrojao neke od mojih knjiga i probleme u budućnosti kojima se bave. Potom je citirao svoje pitanje: “Šta je rešenje?” Članak se završava sa prve dve reči mog odgovora, pogrešno ostavljenim van konteksta: “Nema ga”.

Žalosno lako je iskriviti značenje, zapravo slagati, tako što navedete tačan, ali nedovršen citat. U ovom slučaju je to bilo frustrirajuće jer ni ja, a ni moji likovi, nikada ne radimo jednu stvar kad razmišljamo o budućnosti – nikada ne gubimo nadu. Zapravo je i sam pokušaj gledanja unapred da biste razabrali mogućnosti i istakli upozorenja već sam po sebi akt nadanja.

Učite iz prošlosti

Naravno, pisanje romana o budućnosti ne pruža mi bilo kakvu posebnu sposobnost da predvidim budućnost. Ali podstiče me da se koristim prošlošću i sadašnjošću kao smernicama u kretanju kroz nekakav svet koji, po svoj prilici, stvaramo. Prošlost je, na primer, puna ciklusa koji se ponavljaju i u njima se smenjuju snaga i slabost, mudrost i glupost, carstva i pepeo.

Učiti istoriju znači izučavati čovečanstvo. A ako pokušavate da se predvidite budućnost bez učenja istorije isto je kao da učite da čitate a ne potrudite se da naučite abecedu.

Dok sam se pripremala da pišem Parabolu o srebrnjacima trebalo je da razmislim kako zemlja može da sklizne u fašizam – što je nešto ka čemu Amerika ide u Srebrnjacima. I tako sam ponovo pročitala Uspon i pad Trećeg rajha i druge knjige o nacističkoj Nemačkoj. Manje su me zanimale bitke iz Drugog svetskog rata od predratne priče o tome kako se Nemačka menjala pod društvenim i ekonomskim problemima, kako su Hitler i drugi tukli i zavodili, kako su Nemci odgovorili na nasilje, na zavođenje i sopstvenu prošlost, kao i kako je Hitler istu tu prošlost koristio da bi njom manipulisao.

Htela sam da shvatim kako to ljudi sami sebe moraju da lažu dok tiho ili radosno gledaju kako im komšije nestaju, kako ih pljačkaju ili ubijaju. Različite verzije ovog istog užasa su se stalno ponavljale kroz istoriju. I dalje se dešavaju na mestima kao što su Ruanda, Bosna, Kosovo i Istočni Timor (esej je objavljen 2002. godine, prim. prev), gde god jedna grupa ljudi dozvoljava svojim vođama da ih ubede da moraju, zarad sopstvene i sigurnosti svojih porodica i bezbednosti svoje zemlje, da pobede neprijatelje, te čudne druge ljude koji su im sve do tada bili komšije.

Prilično je lako primetiti taj užas kada se dešava negde drugde u svetu ili u nekom drugom vremenu. Ali trebalo bi da ga primetimo ovde, kod kuće, da ga primetimo pre nego što naraste i ojača, moramo više pažnje da posvetimo istoriji.

Ovo mi je došlo na kućni prag pre nekoliko godina, dok sam živela prekoputa 15-ogodišnje devojčice čiji deda me je zamolio da joj pomognem oko domaćeg zadatka. Devojčica je pisala rad o čoveku koji je morao da napusti Evropu 1930-ih godina zbog nekih ljudi nazvanih – prvo je oklevala, a onda izgovorila reč koja joj je očigledno bila nepoznata – “nejciza?” Zbunila me na trenutak, dok nisam shvatila da misli na naciste i da ne zna apsolutno ništa o njima. Istoriju zaboravljamo na sopstvenu štetu.

Poštujte zakon uzroka i posledice

Baš nedavno požalila sam se lekaru da lek koji mi je propisao ima veoma iritantne nuspojave.

“Mogu da vam dam nešto protiv njih”, rekao je moj doktor.
“Lek koji suzbija efekte drugog leka”, pitala sam.
Potvrdno je klimnuo glavom. “Pašće vam lakše”.
Počela sam da se ustežem. Mrzim da pijem lekove. “Ne smeta mi to baš toliko”, rekla sam. “Mogu s tim da izađem nakraj”.
“Ne brinite”, rekao je moj doktor. “Ovaj drugi lek deluje, a nema nuspojava”.

To me je zaustavilo. Apsolutno me je ubedilo da ne želim drugi lek. Shvatila sam da ne verujem da postoji ijedan lek bez nuspojava. Zapravo, ne verujem da možemo bilo šta da uradimo bez nuspojava, poznatih i kao neželjene posledice. Te posledice mogu biti korisne ili štetne. Mogu da budu neznatne, a mogu da budu i vredne rizika, jer su potencijalne prednosti sjajne, ali su posledice uvek tu. U Paraboli o sejaču moj lik to ovako kaže:

Sve što takneš / menjaš
sve što menjaš / menja te
jedina večna istina / je promena
Bog / je promena

Imajte na umu ugao iz kog gledate

Koliko kombinacija neželjenih posledica i ljudskih reakcija na njih je potrebno da bi nam kurs skrenulo ka budućnosti koja kao da prkosi svakoj očiglednoj tendenciji? Ne mnogo. Zato i jeste teško precizno predvideti budućnost.

Neke od najpogrešnijih prognoza koje sam videla su konsekventne varijacije, od one vrste koje ignorišu neminovnost neželjenih posledica, ignorišu naše manje logične reakcije na njih i prosto kažu: “U budućnosti ćemo imati sve više onoga što nam trenutno privlači pažnju”. Ako smo u dobu napretka, onda će u budućnosti biti još napretka. Ako smo u vremenu recesije, osuđeni smo na još veći jad.

Sujeverje, depresija i strah igraju glavne uloge u našim nastojanjima da predviđamo

Naravno, predviđanje nemogućeg stanja stalnog napretka lako može biti čin straha ili sujeverne nade pre nego čin nemaštovitog, konsekventnog razmišljanja. A prognoziranje propasti u teškim vremenima možda ima više veze sa tugom i depresijom tog trenutka nego sa pravim uvidom u buduće mogućnosti. Sujeverje, depresija i strah igraju glavne uloge u našim nastojanjima da predviđamo.

Tačno je i to da mesto na kom stojimo određuje ono što možemo da vidimo. To gde sam ja bila kada sam počela da obraćam pažnju na putovanja u svemir svakako je uticalo na ono što sam videla. Pratila sam svemirsku trku od kraja 1950-ih i tokom 1960-ih ne zato što je bila trka, nego zato što nas je odvodila sa Zemlje, daleko od kuće, u daleka istraživanja tajni univerzuma i, mislila sam, ka pronalasku novih domova za čovečanstvo negde tamo daleko. To me je privlačilo, bar donekle, jer sam bila tinejdžerka i počela sa da razmišljam o tome da odem iz majčine kuće i istražujem tajne svog života odrasle osobe.

Apolo 11 je dotakao površinu Meseca u julu 1969. Pre toga sam već otišla od kuće i verovala sam da i čovečanstvo odlazi od kuće. Pretpostavljala sam da ćemo nastaviti sa tim, da ćemo uspostaviti kolonije na Mesecu i na kraju poslati ljude na Mars. Te stvari ćemo verovatno uraditi jednog dana, ali nisam zamišljala da će to trajati toliko koliko traje. Pouka: priželjkivanje ne pomaže u predviđanju budućnosti nimalo više od straha, sujeverja ili depresije.

Računajte na iznenađenja

Govorila sam ne tako davno jednoj grupi studenata na koledžu i spomenula sam strah koji smo nekada osećali od nuklearnog rata sa Sovjetskim Savezom. Klinci kojima sam govorila rođeni su oko 1980. godine i jedna od njih javila se da kaže da je nikada nije brinuo nuklearni rat. Nije verovala da tako nešto može da se dogodi, mislila je da je cela ta ideja besmislena.

Nije mogla ni da zamisli da se tokom hladnog rata, šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina, niko nije usuđivao da predvidi mirno rešenje iz devedesetih. Setila sam se vežbi postupaka u slučaju vazdušnog napada kad sam bila u osnovnoj školi, kako smo klečali spuštenih glava uz zidove hodnika i golim rukama navodno štitili gole vratove, nadajući se da će, ako se nuklearni rat ikada dogodi, Los Anđeles biti pošteđen. Ali pretnja od nuklearnog rata je prestala, bar za sada, jer se naš glavni rival, Sovjetski Savez, iznenada raspao. Bez obzira na to koliko se trudili da predvidimo budućnost, uvek su tu ta iznenađenja. Jedina izvesna prognoza je da će ih uvek i biti.

Dakle, zašto nastojati da predviđamo budućnost, kad je to već toliko teško, skoro pa nemoguće? Jer je predviđanje jedan od načina za upozorenje kada se zateknemo kako lutamo u opasnim pravcima. Jer je predviđanje koristan način da ukažemo na sigurnije, mudrije smerove. Zbog toga, pre svega, što je naša sutrašnjica dete naše današnjice. Našim mislima i delima umnogome utičemo na to dete, čak iako ne možemo sasvim da ga kontrolišemo.

Ipak, najbolje je misliti o tome. Najbolje je da pokušate da to oblikujete u nešto dobro. Najbolje je da to uradite za svako dete.

Piše: Oktavija Batler
Izvor: Common Good
Preveo: Matija Jovandić

Možda vas zanima i zašto se Parabola o sejaču Oktavije Batler danas sve manje smatra naučnom fantastikom.