Sjajne ilustracije “Životinjske farme” i predgovor za ukrajinsko izdanje koje je Orvel napisao 1947.

U izdanju Orvelovog klasika Životinjska farma (koji je inače svojevremeno slavni T. S. Eliot odbio da izda), objavljenom povodom 50 godina od prvog izdanja, nalaze se ilustracije uticajnog britanskog strip umetnika Ralfa Stedmana kao i neobjavljen predgovor originalnom izdanju, pod nazivom „Sloboda štampe“. U pitanju je kritika koju je Orvel uputio na računa straha medija od javnog mnjenja koji može da uguši odgovornost novinarstva. Iako su usmerene na autocenzuru evropskih izdavača u vezi sa Životinjskom farmom u to vreme, Orvelove reči odzvanjaju sa zapanjujućom moći predviđanja i trajnosti, čak i u ovoj našoj sadašnjoj eri „sadržaja“ napravljenog samo da prija ljudima, a koji se potura kao novinarstvo:

Glavna opasnost za slobodu misli i govora u ovom trenutku nije direktno mešanje … bilo kog zvaničnog organa. Ako se izdavači i urednici trude da određene teme drže van štampe, to nije zato što se plaše krivičnog gonjenja, već zato što se plaše javnog mnjenja. U ovoj zemlji intelektualni kukavičluk je najgori neprijatelj sa kojim se pisac ili novinar mora suočiti.

U ovo izdanje uključen je i Orvelov predgovor ukrajinskom izdanju iz 1947. godine, jednako aktuelan i danas iz očiglednih geopolitičkih razloga. U njemu Orvel piše:

Shvatio sam, jasnije nego ikad, negativan uticaj sovjetskog mita na zapadni socijalistički pokret.

I ovde moram da zastanem i opišem svoj stav prema sovjetskom režimu.

Nikada nisam posetio Rusiju i moje znanje o njoj sastoji se samo od onoga što se može naučiti kroz knjige i novine. Čak i da imam moć, ne bih želeo da se mešam u sovjetske unutrašnje stvari: ne bih osudio Staljina i njegove saradnike samo zbog njihovih varvarskih i nedemokratskih metoda. Sasvim je moguće da ni sa najboljom namerom nisu mogli drugačije da postupe u tamošnjim uslovima.

Ali, s druge strane, bilo mi je od najveće važnosti da ljudi u zapadnoj Evropi vide sovjetski režim onakvim kakav je zaista bio…

Ubeđen sam da je uništenje sovjetskog mita od suštinskog značaja ako želimo da oživimo socijalistički pokret.

Orvel u zaključku napominje da se njegova namera u vezi sa ovom knjigom često pogrešno shvata:

Ne želim da komentarišem delo; ako ne govori samo za sebe, to je neuspeh. Ali želeo bih da naglasim dve stvari: prvo, da iako su različite epizode preuzete iz stvarne istorije Ruske revolucije, one su obrađene šematski i njihov hronološki redosled je promenjen; ovo je bilo neophodno za simetriju priče. Drugu stvar je većina kritičara propustila, verovatno zato što je nisam dovoljno naglasio. Jedan broj čitalaca može završiti čitanje knjige sa utiskom da se ona završava potpunim pomirenjem svinja i ljudi. To mi nije bila namera; naprotiv, mislio sam da se završi na glasnim neslaganjem, jer sam to napisao odmah posle Teheranske konferencije za koju su svi mislili da je uspostavila najbolje moguće odnose između SSSR-a i Zapada. Ja lično nisam verovao da će tako dobri odnosi dugo trajati; i, kao što su događaji pokazali, nisam mnogo pogrešio.