Predavanje Valtera Benjamina u Beogradu iz ‘87. o Mondrijanovim slikama između ‘63. i ‘96. Međutim: Benjamin je umro ‘40. i nikada nije držao predavanje u Beogradu, dok je Mondrijan umro ‘44, i nije ništa mogao da naslika ’63 i kasnije. O čemu se onda radi?

Prvi put predavanje pod nazivom “Mondrijan ’63-‘96” održano je u Ljubljani u organizaciji galerije ŠKUC i Marksističkog centra 1986, na slovenačkom jeziku. Naredne godine isto predavanje održano je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, na engleskom jeziku, a snimila ga je umetnička TV stanica “Galerija”. Poslednji put, ovo predavanje održano je u Moskvi 2021, u muzeju “Garaža”. Na snimku koji možete pogledati ispod, vidi se kako čovek u sivom odelu (pseudo Valter Benjamin) drži predavanje u slušaonici pred nezainteresovanim studentima dok su iza njega pokačene reprodukcije nekoliko Mondrijanovih poznatih slika. Predavač postavlja više teza iz kojih proizlazi glavno pitanje. Pošto cilj ovih reprodukcija nije stvaranje falsifikata (falsifikator bi datirao slike ispravno), niti tehnička perfekcija (slike jesu dobre, ali ne i izuzetne), a svakako nije ni slava (falsifikator je potpisao Mondrijana, a ne sebe i time ostao anoniman) – u čemu bi onda mogao biti smisao tih reprodukcija? Drugim rečima, ovo izlaganje bavi se idejom kopije, kopiranja i odnosa koji se time uspostavljaju prema originalu, a šire prema fenomenima stvaralaštva, originalnosti, kreativnosti… Ovaj i drugi eseji našli su se u izdanju Recent Writings objavljeni pod imenom Walter Benjamin.

*   *   *

Dame i gospodo, prijatelji i kolege, naslov mog večerašnjeg predavanja odnosi se na dela Pita Mondrijana koja potiču iz perioda od 1963. do 1996. godine, barem koliko to možemo da zaključimo na osnovu datiranja samih slika. Kao što vidite, ta dela su izložena ovde iza mene. Pred nama je sedam slika karakterističnih za jednog od najvažnijih umetnika ovog veka, umetnika čije je ime, s pravom ili ne, postalo sinonim za apstraktnu umetnost.

Prvo što nam može izgledati krajnje neobično jeste samo prisustvo ovih slika. S pravom biste mogli da se zapitate: kako to da se Mondrijanova dela nalaze ovde, u ovoj slušaonici? Kako je moguće da se u ovom gradu, na jednom mestu, nalazi toliko Mondrijanovih slika? Siguran sam da to većini vas deluje gotovo neverovatno. Ako bismo i na trenutak poverovali da je, nekim čudom, bilo moguće obezbediti originalna dela Pita Mondrijana za ovu priliku, brzo bismo se zbunili kada bismo pogledali podatke koji se nalaze na samim slikama. Ako ih pažljivo osmotrite, videćete da one zaista nose Mondrijanov potpis, ali datumi na njima deluju, najblaže rečeno, čudno. Naime, slike su datirane brojevima 63, 79, 83, 86, 92, 96. To znači da je najstarija nastala 1963. godine!

Pa šta sada? Pošto znamo da je Mondrijan živeo od 1872. do 1944. godine, možemo jednostavno zaključiti da pred sobom nemamo originalna dela. Čak i ako bismo pretpostavili da je, iz nekog nama nepoznatog razloga, sam Mondrijan na ovaj način datirao ili naknadno datirao svoje slike, naučnom analizom bi se moglo utvrditi da su one nastale posle njegove smrti. A to znači da možemo zaključiti da pred sobom ne možemo imati slike koje je naslikao Pit Mondrijan. Postavlja se, dakle, novo pitanje: ko je pravi autor ovih slika?

Mogli bismo, na primer, pretpostaviti da su u pitanju originali u Mondrijanovom stilu koje je načinio neki savremeni, nama nepoznat slikar. Ali, ako pogledamo literaturu – i možete mi verovati na reč – može se ustanoviti da svaka od ovih slika predstavlja manje-više vernu kopiju nekog Mondrijanovog originala. Tako su, na primer, ove dve kopije Mondrijanovih slika koje se nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu. I tako sada sa sigurnošću možemo tvrditi da su pred nama kopije Mondrijanovih slika, koje je načinio neki nepoznati autor. Ne smemo, međutim, zanemariti ni mogućnost da su te kopije delo više autora.

Uzimajući u obzir da su slike potpisane samo Mondrijanovim inicijalima, i da na njima ne postoji nijedan drugi podatak koji bi mogao da ukaže na pravog autora, možemo zaključiti da odgovor na pitanje ko je autor ovih kopija ostaje nepoznat. Ako već ne možemo da utvrdimo ko ih je uradio, nije li makar moguće odgovoriti na pitanje: kada su te slike nastale?

Videli smo da potpis na slikama ne mora nužno ukazivati na pravog autora, i da bi to mogao biti razlog zašto ni datumi, to jest godine koje su na njima zapisane, ne moraju označavati stvarno vreme nastanka. Ako se godine 1963. ili 1979. možda još i mogu uzeti kao mogući datumi nastanka, šta da kažemo za ove dve slike koje su datirane na 1992. i 1996? Ne znam ima li smisla reći da je ova slika nastala 1996. godine, ili bi možda tačnije bilo reći da će nastati 1996. Već je jasno da datumi koji se nalaze na ovim slikama ne mogu da se uzmu kao pouzdan podatak o vremenu njihovog nastanka. Tako ostajemo bez odgovora na pitanje: kada su ove slike nastale?

Ako ne znamo ni ko ih je naslikao, ni kada, da li bi onda bilo moguće da makar na pitanje zašto su nastale pronađemo zadovoljavajući odgovor? Da, zašto su ove slike uopšte nastale?

Već smo sasvim uverljivo ustanovili da ih nije naslikao sam Mondrijan. S druge strane, znamo da odgovaraju slikama koje je Mondrijan zaista naslikao tokom svog života. To znači da su slike pred nama neka vrsta kopije. Ali zašto bi neko kopirao Mondrijana? Znamo da kopiranje nije nepoznat pojam u umetničkoj tradiciji. Kopiranje velikih majstora iz istorije umetnosti često je bilo praktičan način za mnoge umetnike i studetne slikarstva da usavrše svoju slikarsku veštinu.

Tako je, na primer, u prošlom veku kopiranje bilo deo nastavnog programa na Akademiji lepih umetnosti u Parizu. Studenti su redovno išli u Luvr gde su učenjem kroz kopiranje remek-dela sticali veštine slikanja. Siguran sam da su neki od vas i danas imali priliku da vide umetnike u nekom muzeju kako stoje ispred remek-dela, platno im je na štafelaju, paleta u ruci, i pokušavaju da se barem približe njegovom nedostižnom uzoru.

Još nekako i možemo da razumemo kopiranje velikih slikarskih majstora, ali da li bi ikome moglo pasti na pamet da će se slikanjem Mondrijanovih kompozicija usavršiti kao umetnik? Teško da bih u to poverovao. Osim toga, ako pažljivo pogledamo ove kopije, videćemo da one ne zrače umetničkim savršenstvom. Naravno, to još ne znači da neki manje vešt slikar, da ne kažemo diletant, nije pokušao da vežba slikarsku tehniku kopiranjem Mondrijana, ali pretpostavljam da bi se u tom slučaju makar video neki napredak iz slike u sliku.

Dakle, ili je autor ovih slika potpuno netalentovan, ili razloge postojanja ovih dela treba tražiti negde drugde. Iako prvu mogućnost ne bismo smeli sasvim isključiti, pretpostavićemo, barem za sada, da cilj ovih slika nije bio usavršavanje slikarske veštine.

Drugo, mislim da svi možemo da razumemo da bi jedan od razloga za kopiranje Mondrijanovih slika mogao biti falsifikat. Razlog je jasan. Mondrijanove slike danas imaju toliku vrednost da ideja da se nekom proda kopija umesto originala, možda uopšte nije loša.

Međutim, kako je dobro poznato da se kopije koje su napravljene radi falsifikovanja teško mogu otkriti površinskom analizom, jasno je zašto na osnovu samih datuma ovih slika ovu mogućnost možemo slobodno odbaciti. Pored toga, već smo ustanovili da ovo nisu tako savršene kopije da bi mogle poslužiti kao falsifikati čak i bez netačnih datuma. Ako, dakle, ove slike nisu nastale u svrhu sticanja umetničkih veština i nisu napravljene sa ciljem falsifikovanja, koji je onda pravi razlog njihovog nastanka?

Kopirati slike poput Mondrijanovih, na način koji jasno pokazuje da su kopije, deluje potpuno besmisleno. Pogotovo ako znamo da se u savremenoj umetnosti kopiranje do sada nije smatralo nekom posebnom vrlinom. Savremena umetnost zapravo insistira na originalnosti, autentičnosti, kreativnosti…

Biti savremeni umetnik znači biti nov, neponovljiv, drugačiji od ostalih. A kopiranje znači delovati upravo suprotno. Reći za nekog umetnika danas da nas makar i neznatno podseća na nekog drugog autora već predstavlja uvredu, a kamoli ako je u pitanju direktno kopiranje. I to je potpuno razumljivo. Jer kopiranje zaista predstavlja krajnje neinventivan postupak. Prvo postoji slika, koja se uzima kao uzor. Zatim se, u granicama mogućnosti onoga koji kopira, ponavljaju formalne osobine tog uzora. Tako nastaje slika koja će se nazvati kopijom, dok se uzor po kojem je nastala naziva originalom. U slučaju slika poput Mondrijanovih, to i ne bi bio toliki problem. Ali zašto su onda te slike nastale? Nije li zapravo krajnje nelogično kopirati tako jednostavne slike i to tako poznatog umetnika kao što je Mondrijan?

Kad bih morao da odgovorim na to pitanje, moj odgovor bi bio potvrdan. Da, nelogično je čak i pomisliti da bi neko kopirao Mondrijana. Pa šta sada?

Izgleda da smo došli do kraja. Kraja razuma ili kraja razumevanja. Jer zaista ne znam kako bi bilo moguće razumno govoriti o rezultatima tako nerazumnog postupka… Ili ipak možda jeste moguće. Možemo li, na primer, pretpostaviti da upravo ta besmislenost, ta ne-razumnost, jeste smisao nastanka ovih slika? Ipak, pitam se da li time bilo šta rešavamo. I da li je onda moguće reći još nešto o tim slikama?

Pretpostavimo, na trenutak, kao misaoni eksperiment, da je besmislenost zaista razlog njihovog nastanka. Razmislimo samo koje bi mogle biti moguće posledice. Uzmimo, na primer, ovu sliku. To je kopija Mondrijanove slike iz Narodnog muzeja, ovde u Beogradu. Možemo je videti svakog dana kada je muzej otvoren. Siguran sam da su mnogi od vas koji su imali prilike da je vide primetili da se ona prilično razlikuje od ostalih radova izloženih u istoj prostoriji.

Pretpostavimo sada da se ova kopija izloži u istom muzeju, ali u prostoriji koja odgovara periodu kada su se te slike prvi put pojavile u javnosti, jer smo videli da se na datume slika ne možemo osloniti. To znači da bi ova slika bila izložena zajedno s delima iz 80-ih godina prošlog veka.

I tako, jednog lepog, sunčanog dana, krećemo put Narodnog muzeja. Ako slučajno nije ponedeljak, i ako stignemo u vreme kada je muzej otvoren, gotovo je sigurno da ćemo imati prilike da pogledamo njegovu bogatu zbirku, od praistorije do savremenog doba. Između ostalog, videćemo i neka od velikih imena moderne umetnosti: Monea, Gogena, Renoara, Matisa, Pikasa, i naravno, primetićemo i Mondrijana.

A sada, nošeni radoznalošću, nastavljamo da pratimo (kroz nepostojeću postavku, bar kada je reč o ovom muzeju) dramatičan razvoj i uzbudljive promene moderne umetnosti poslednjih decenija, i ne primećujemo, u zanosu našeg istraživanja, da smo iznenada ušli u prostoriju u kojoj su izloženi radovi majstora osamdesetih godina. I odjednom nam se učini da smo nešto već videli.

Verujući da je u pitanju neka greška, u prvi mah odbacujemo samu pomisao da smo sliku koju gledamo već videli. Pomislićemo da nam samo deluje poznato. U stanju sumnje, prilazimo slici, i eto Mondrijana! Protrljamo oči u neverici i pogledamo ponovo. Zaista, to je Mondrijan. I to baš onaj isti kojeg smo videli nekoliko prostorija ranije, to jest, nekoliko decenija ranije. Još uvek zbunjeni, i dalje ne verujući svojim očima, otrčimo nazad da proverimo, i koliko god sumnjali u svoja čula, videćemo da pravi Mondrijan lepo visi u prostoriji kojoj pripada, čvrsto vezan za svoju epohu. Još uvek zbunjeni, ali sada već sa nelagodom u srcu, više ne tako veseli kao malopre, krenemo nešto sporijim korakom napred kroz vreme i s izvesnom rezignacijom prihvatamo činjenicu da drugi Mondrijan i dalje stoji tamo.

I tada iznenada osetimo kako se tlo pod našim nogama počinje tresti. Brzo pogledamo ka zidu… i vidimo da se i on trese. Kroz glavu nam proleti misao: zemljotres! Odmah shvatamo kako se naša lepa građevina istorije, promene, napretka trese iz temelja i polako, ali sigurno, ruši. Sa užasom posmatramo slike, skulpture, sva ta remek-dela naše civilizacije kako se ruše zajedno s tom građevinom.

Ali, šta se dešava s našom slikom? S onom drugom Mondrijanovom slikom? Ona je potpuno mirna, gotovo lebdi na svom nepostojećem mestu, kao da je ništa oko nje ne dodiruje. E pa, to bi mogla biti posledica jednog tako besmislenog čina kao što je kopiranje Mondrijana. Međutim, uskoro ćemo videti da to nije jedina.

Ali hajde da nastavimo našu priču. Pretpostavimo da smo, pukom srećom, preživeli ovaj katastrofalni zemljotres, i da smo, takođe pukom srećom, sačuvali baš one dve slike koje nas ovde zanimaju. Siguran sam da pogađate o kojim slikama je reč! Naravno, o pravom, originalnom Mondrijanu i njegovoj sada već legendarnoj kopiji.

Izvlačimo original iz ruševina, otresemo malter i prašinu, zatim uzimamo kopiju, koju nećemo morati da čistimo, iz razumljivih razloga, i nosimo ih kući. Kačimo ih u našoj skromnoj sobi, jednu pored druge. Još uvek potreseni događajima, skuvamo kafu, sednemo na pod, zapalimo cigaretu, i tako, razmišljajući o svemu što se dogodilo, gotovo odsutno, pogled nam odluta ka zidu na kojem smo ih okačili. I tamo, u gotovo praznoj i polumračnoj sobi, na zidu koji je nekada bio beo, vise dva Mondrijana: original i kopija.

Nećemo biti nimalo iznenađeni njihovom sličnošću. Formalno, to su zaista iste slike. Ali znamo da je samo jedna original. Druga je, naravno, kopija. Original je slika koju je naslikao Mondrijan. Nastala je kao rezultat njegovog bavljenja problemima prostora, kompozicije, vertikala, horizontala, primarnih boja, sivih tonova, crnih… žute… crvene… I sve se to može videti na slici.

Sada pogledamo kopiju, i sve što se na njoj nalazi isto je kao i na originalu. Iste boje, ista struktura…

Ali možemo sa sigurnošću tvrditi da nepoznatog autora ove kopije pri njenom stvaranju nisu zanimale ni horizontale, ni vertikale, ni boje, ni pozadina. On je jednostavno pravio kopiju, iz razloga koji nam ostaju nepoznati. Pretpostavili smo da je jedini smislen razlog za nastanak ove slike upravo besmislenost samog čina kopiranja Mondrijana. Predmet njegovog interesovanja bila je isključivo kopija i njen odnos prema originalu. To znači da su pred nama dve identične slike, ali da iza njih stoje dve potpuno različite ideje.

Dok kod originala možemo videti ideju koja stoji iza njega, to se za kopiju ne može reći, jer na kopiji i dalje vidimo samo Mondrijana! To znači da kopija u sebi sadrži i ideju svog uzora, i svoju sopstvenu ideju, ideju da bude kopija. Paradoksalno, ali izgleda tačno: kao rezultat toga, kopija postaje višeslojna i složenija u smislu značenja u odnosu na original! A zamislite, gotovo da se ni po čemu ne razlikuje od njega.

Zbunjeni svim tim razmatranjima, ne primećujete koliko je vremena prošlo – cigareta je odavno dogorela, kafa se ohladila, a vi je niste ni probali. Zaista, prosto je neverovatno kako dve iste slike zapravo mogu biti različite.

Ali to nije sve. Hajde da se vratimo u ovu slušaonicu i pogledamo ove dve slike. Jedna je kopija Mondrijana iz Narodnog muzeja, o kojoj smo do sada govorili. A ova druga? Reći ćete da je i to kopija Mondrijana iz Narodnog muzeja. Možda jeste, a možda i nije.

Najpre, ne znamo da li je isti autor uradio obe kopije. Možda su to dve kopije koje su načinila dva različita autora. Ako je tako, kakav onda međusobni odnos postoji između te dve slike? I kakav je njihov odnos prema originalu?

A šta ako je slučaj sasvim drugačiji? Ako je, recimo, drugi autor napravio kopiju rada prvog autora, kopiju kopije? Kakav je onda odnos između te dve slike? I kakav je odnos te druge kopije prema originalu?

Iskreno rečeno, prilično sam zbunjen svim tim pitanjima. Čak su i takozvani odgovori do kojih smo došli u ovom predavanju samo uslovni odgovori, jer su zasnovani na pretpostavkama, a ne na činjenicama.

Jedine prave činjenice su ove slike koje stoje pred nama. Tako jednostavne slike, i tako složena pitanja. I dalje ne znamo ko je autor ovih slika, kada su nastale i šta im je značenje. One ne počivaju ni na koordinatama vremena, ni identiteta, ni smisla. One jednostavno lebde, i jedini shvatljiv smisao njihovog postojanja, koji sa sigurnošću možemo prihvatiti, jesu upravo ova pitanja.

Možemo li sada da zamislimo šta bi stari dobri Mondrijan rekao na sve ovo? Umesto „problematičnog razumevanja umetnosti kao odraza nesigurnosti ljudske duše“, Mondrijan o novoj plastičnoj umetnosti kaže sledeće: „Za nju je karakteristična izvesnost koja ne postavlja pitanja, već nudi odgovore. Ljudska svest jasno odbacuje nesvesno i izražava se u umetnosti na način koji stvara ekvilibrijum i time isključuje sva pitanja.“