Fleš fikcija: 8 knjiga bez viška reči Fleš fikcija je dokaz da nije potrebno mnogo reči da bi bila napisana dobra priča, piše američki pisac Ves Blejk i nudi izbor od osam knjiga najkraće proze.

Fleš fikcija je forma koja često zamagljuje granicu između narativne poezije i kratke priče, pružajući i snagu pripovedanja i poetski ton. Kad razmišljam o knjigama koje su najočiglednije uticale na mene, shvatam da su mnoge od njih napisane u inovativnim formama. A mnoge od najupečatljivijih knjiga fleš fikcije kombinuju formu i sadržinu na neočekivane načine.

Betsi Rid je isticala da je najvažnija stvar koju možemo da naučimo iz dela Milana Kundere “neodvojivost forme i sadržine”. A ta ideja o tome kako forma i sadržina ne idu jedna bez druge objašnjava i zašto su originalna rešenja u književnosti tako uznemirujuća, tako pamtljiva. Svaka forma nudi jedinstvenu snagu i mogućnosti. A svesnim kombinovanjem različitih formi i sadržaja na nekonvencionalne načine omogućavaju se neočekivane dubine i opseg izraza. Osam dela fleš fikcije koja slede pribegavaju originalnim formama da bi pripovedanje bilo ubedljivo, a ja ispitujem kako njihova forma doprinosi njihovoj snazi.

Jasunari Kavabata – Priče sa dlana

Već letimični pogled na sadržaj knjige priča priču. Samo dve ili tri stranice razdvajaju ove koncizne pripovedačke fleševe koje Kavabata naziva “dlan-pričama” jer su dovoljno male da možete da ih držite na dlanu. Naslovi su bremeniti značenjem, baš kao zbirke poezije gde naslovi nose mnogo značenjskog bagaža. A naslovi su često male stvari: “Prsten”, “Kanarinci”, “Fotografija”, “Čaša”, “Letnje cipele”, “Kišobran” i “Vidokrug deteta”. Vidite koliko se ova proza oslanja na poetičnost.

Stranicu i po duga priča “Devojka koja se primakla vatri” završava se, nakon što pripovedač sanja da vidi devojku kako trči ka vatri jer ne želi da bude u njegovoj blizini, ovim zaključkom: “U snu nema obmane ni pretvaranja”. A onda se nastavlja, ostavljajući ovu rečenicu da stoji sama iza praznog reda, kao glasan i jezgrovit kraj: “Ta pomisao me je opustošila.”

Druga fleš priča iz zbirke, “Provodadžisanje vrabaca”, počinje ovako: “Odavno sviknut na život samodovoljne samoće, počeo je da žudi za lepotom davanja sebe drugima”. Dve kratke stranice kasnije, nakon što se obeznađeno zapitao da li će ikada naći ženu, okrećući novčić i gledajući kako dva vrapca uranjaju u jezero, on je novi čovek. Priču završava zaključak pripovedača: “A onda je, čista srca pozdravljajući devojku na fotografiji, osetio koliko je velik Bog”. Velik je to put koji valja preći u par kratkih stranica, ali Kavabata to često radi u ovoj zbirci.

Ričard Brotigan – Osveta travnjaka

Izdavač opisuje ovu knjigu kao 82 “ultra kratke priče”. Slično pričama iz Kavabatine zbirke, naslovi nose težak tovar značenja. Pogledajte naslove priča: “Neograničene zalihe 35-milimetarskog filma”, “Zimska krpara”, “Lepa kancelarija”, “Daktilograf Ernesta Hemingveja”, “Toro Raber bend” i “Pošte u istočnom Oregonu”.

Sa tako malo prostora da se razvije njihova čar, ove fleš priče uvlače čitaoca u svoj svet u direktnom i pamtljivom stilu. Na primer, “Kratka istorija religije u Kaliforniji” počinje sa: “Samo je jedan način da se ovo počne: videli smo jelena na livadi”. “Neograničene zalihe 35-milimetarskog filma” počinju ovako: “Ljudi ne mogu da shvate zašto je on sa njom”. A “Upoznavanje” počinje kratkom, izričnom rečenicom koja moli čitaoca da približi uho ne bi li čuo više: “Ona mrzi hotelske sobe”.

Brotigan direktno preuzima strukture da bi preneo značenja u druge fleš priče. “Oprošteno” počinje sa: “Ova priča je bliska prijateljica, a možda i ljubavnica, priči pod naslovom ‘Elmira’”. Zašto je Brotigan ovako počeo priču, umesto da je jednostavno nadoveže na prethodnu, to samo on zna. Ali i ova knjiga je, kao i sva Brotiganova fikcija, sva nabrekla od njegovog neponovljivog izraza: mešavine uzleta mašte i prividne lakoće, sa nežnim i čvrstim srcem skrivenim u njegovoj srži.

Šeri Flik – Viski, itd.

Šeri Flik u knjizi Viski, itd. maksimano koristi jedinstvene mogućnosti građenja značenja kakve nudi zbirka fleš fikcije, i to radi fascinantno. Knjiga je podeljena u osam tematski povezanih celina sa fleš pričama: pesme, kućni ljubimci, kafa/čaj, pustinja, umetnost, automobili i kanui, sapun i viski.

A Flikova uvlači čitaoce u svetove svojih priča neodoljivim počecima. “Ana” počinje sa: “Ana sanja o cvrčcima”. A “Senke” počinju sa: “Sunce je odbilo da počne”. “Raznosač novina” počinje rečenicom: “Zavela sam raznosača novina juče”, a završava se sa: “Nikada me neće zaboraviti. Biću prva žena koju je ikad voleo”. Slično naratorki “Raznosača novina”, ove fleš priče zavode čitaoce i ne mogu da budu zaboravljene.

Kristofer Čejmbers – Delta 88

Nakon što sam prvi put čitao ove fleš priče, polako, gustirajući ih, dugo su me progonile. Donald Rej Polak zapisao je da Čejmbersove zbirke fleš fikcije “urade tako mnogo toga na tako malo stranica”, a Dženifer S. Dejvis primetila je da su “ove vinjete škrte na rečima, ali ne i na osećanjima i spoznajama”. Saglasan sam. Fleš priče kao što su “The Beatles”, “Hevi metal”, “The Velvet Underground”, “Mišićava kola”, kao i naslovna priča, navešće vas da prepoznate trenutke iz sopstvenih života koje ste zaboravili, trenutke koji su vas definisali i slomili vam srca.

Zbirka je puna rečenica poput ove iz priče “Špageti vestern”: “Viski nam je bio kanadski, a cigarete, svišer svit, svetlucale su kao oči psa lutalice u treperavoj modroj tami”. Glas iz ovih priča je poznat, autentičan i neodoljiv. A evo kako počinje fleš priča “Memfis”: “Izgubio sam posao, drugi još nisam našao, pa sam se provlačio s onim što sam namakao za kasom na mojoj poslednjoj šankerskoj šljaci. Voleo sam da pijuckam stoli i da lagano izguram do sitnih sati, a otpustili su me jer sam pio na poslu. I tako sam gluvario u kafani na reci, cevčio pivo iz flaše, tapkao nogom u ritmu rokabili trija sa kontrabasom, kad tamo, kunem ti se, usred zadimljene prostorije, pojavljuje se devojka mojih snova”.

Ovde se, iz priče u priču, javlja dosledan glas koji pleni istinitošću proživljenog iskustva. Te 24 dirljive fleš fikcije nadograđuju se jedna na drugu, akumuliraju osećanja i gomilaju značenja, prerastajući u nešto što nadilazi pojedinačne pripovesti i tera vas da prepoznate delove sebe koje je važno da upamtite. Ova zbirka navodi vas da se setite sopstvene prošlosti i, poput pripovedača u “Memfisu”, dođete do zaključka da: “Čak i sad mislim da bih, da mi je onda bila ova pamet, sve uradio manje-više isto”.

Alan Lajtman – Ajnštajnovi snovi

U ovom kolažu fleš priča zamišljeni su snovi Alberta Ajnštajna 1905. godine, dok je još radio u zavodu za patente i tek postajao svestan svoje teorije relativnosti, novog koncepta vremena i stvarnosti. Maštovite su poput najboljih radova Itala Kalvina, a u svakoj od ovih jezgrovitih priča zamišlja se drugačiji svet i stvarnost u kojoj se vreme doživljava na izuzetan način.

Opsednutost vremenom odražava se čak i u naslovima, pošto je svaki od njih datum nekog Ajnštajnovog sna. Jedna fleš priča naslovljena je “14. april 1905” i počinje sa: “Pretpostavimo da je vreme krug, da se nadovezuje samo na sebe. Svet se ponavlja, precizno, beskrajno”. Druga priča, nazvana “24. april 1905”, počinje ovako: “U ovom svetu postoje dva vremena: mehaničko vreme i vreme tela”. U kasnijoj priči, “15. jun 1905”, zamišlja se da je “u ovom svetu vreme vidljiva dimenzija”. Lajtmanove fleš priče bacaju svetlo na mnoge radikalne mogućnosti sa stvarnošću i vremenom.

Majkl Ondači – Sabrana dela Bilija Kida

Ondači je u pogovoru ovoj knjizi napisao da je to prvo njegovo delo u kom je “bio sasvim van sebe”. I drago mi je da jeste. Polazeći od njegove dečačke opsesije vesternima, ova knjiga je kolaž fleševa pesama, proze, intervjua i songova o Biliju Kidu. Način na koji ovi ćudljivi i ponekad šturi elementi međusobno korespondiraju i odražavaju se jedni u drugima prosto očarava.

Opisujući taj svoj koncept, Ondači piše da “tu mora biti neka neizrečena ili skrivena veza” između trenutaka i elemenata koje je kombinovao. Nakon što sam pročitao ovu knjigu proganjala me je slika Bilija Kida dok se krije u štali i gleda zrake sunca kako se probijaju kroz procepe u zidovima. Ondači je u pogovoru priznao da isprva nije znao šta da misli o “ludom sadržaju i potencijalno ludoj formi” ove knjige. Ali, što se čitalaca tiče, sadržina i forma prelamaju se na fascinantne načine i stvaraju nezaboravan doživljaj.

Sandra Sisneros – Kuća u Ulici Mango

U ovoj noveli u fleševima Sandra Sisneros pripoveda priču o odrastanju Esperance Kordero u Čikagu. Pribegavajući kratkim poglavljima u stilu fleš fikcije, Sisnerosova kombinuje moć fleš fikcije sa snagom forme novele. Slično zbirkama pesama ili kratkih priča, naslovi zasebnih tekstova kao što su “Frizure”, “Moje ime”, “Keti, kraljica mačaka”, “Smeh”, “Kukovi” ili “Rođen loš” stvaraju značenja kakva nisu moguća u tradicionalno pisanim romanima.

Struktura kakvu mnoštvo fleš fikcijskih priča/poglavlja nameće delu – umnogome onako kako se u sonetu javljaju obrti i emfaze zbog njegove forme i strofa – dovodi do upečatljivih lirskih početaka i završetaka. Na primer, “Ruže na linoleumu” počinju tužnom objavom: “Seli se udala, kao što smo i znali da hoće, mlada i nespremna, ali svejedno udata”. A završava se tri pasusa kasnije sa: “Sedi u kući jer se plaši da izađe bez njegove dozvole. Gleda u sve što imaju: peškire i toster, budilnik i draperije. Voli da gleda u zidove, kako se zgodno spajaju u ćoškovima, linoleum blista na podu, plafon gladak ko svadbena torta”.

Forma fleš fikcije, bliska narativnim pesmama, dozvoljava brojne lirske i poetske izraze poput ovog iz “Četiri mršava drveta”: “Oni su jedini koji me razumeju. Ja sam jedina koja razume njih. Četiri mršava drveta mršavih vratova i oštrih obrva poput mojih”.

Forma novele dodaje na to svoju jedinstvenu ravnotežu jezgrovitosti i dubine da bi izazvala još upečatljiviji doživljaj kod čitalaca dok prate Esperancin put.

Džastin Tores – Mi životinje

Fleš-novela Džastina Toresa otkriva turbulentne živote trojice braće dok zajedno odrastaju. Pem Hjuston je ovu knjigu opisala kao “muzički tornado od romana”. I ima muzikalnosti u ovoj prozi. Primetite ponavljanje, kao u muzici, iskorišćeno u poglavlju “Mi po pravilu”: “Kad smo bili braća, bili smo musketari… bili smo monstrumi, Frankenštajn, Frankenštajnova mlada, beba Frankenštajnovih… bili smo tri medveda, svetili se Zlatokosi zbog pojedene kaše. Tri je božja magija. Bili smo božja magija…. i tupana su bila tri, tri veverice”.

Ovo je jedna od prednosti fleš fikcije: pošto je toliko bliska poeziji – posebno narativnim pesmama – podesna je za muzikalnost i ponavljanja. U prikazu ove knjige u magazinu El navedeno je da “imažistička snaga knjige Mi smo životinje stoji u obrnutoj srazmeri sa njenih tek 128 stranica”. Ali ja bih otišao i dalje i ustvrdio bih da je ta imažistička snaga tu upravo zbog samo 128 stranica.

Konciznost i snaga forme novele, u kombinaciji sa slojevima značenja i lirskim kvalitetima ovaploćenim u fleš fikciji, doprinose jačanju snažnog utiska koje njegovo delo ostavlja na čitaoce. Doroti Alison opisala je ovu knjigu kao “čudo na koncentrovanim stranicama”.

Čudo Toresovog dela leži u tome kako on spaja ono što je Ondači, donekle možda preterano, nazvao “ludom sadržinom i potencijalno ludom formom”, kao i u odluci da burnu i toplu priču o odrastanju ispriča koristeći se ograničenjima, konciznošću, potencijalom liričnosti i poetičnosti, snagom koju pruža originalna forma fleš-novele.

Piše: Ves Blejk
Izvor: Electric Literature
Preveo: Matija Jovandić