Oksana Zabuško, jedna od vodećih savremenih ukrajinskih prozaistkinja, pesnikinja i intelektualki, postala je poznata u Evropi, a šire u svetu, po romanu Terenska istraživanja ukrajinskog seksa (1996), kao i po aktivnom promovisanju prava žena, a u poslednje vreme najčešće je prisutna u javnosti zbog, nažalost, ratnih sukoba na području njene zemlje. Kod nas je nedavno objavljena i zbirka njenih priča Sestro, sestro, u izvrsnom prevodu Milene Ivanović, u izdanju beogradskog Kontrasta. Tim povodom prenosimo ovde, u dva dela, tekst književne kritičarke, kulturološkinje i spisateljice Tamare I. Hundorove o Oksani Zabuško i njenoj književnosti iz zbornika The Post-Chornobyl Library. (Prvi deo može se pročitati ovde.)
U opusu Oksane Zabuško su i priče koje deluju kao fragmenti nenapisanog romana: „Devojčurci“ i „Sestro, sestro“. Protagonistkinje imaju isto ime, Darka, i obe se bave središnjim temama autorke: sestrinstvom, moralnim konformizmom, društvenim nasiljem i telesnošću bića. U ovim pričama [1] Zabuškova razvija specifičan ženski način pisanja, zasnovan na delikatnom i intenzivnom traženju nekog praiskonskog, drevnog egzistencijalnog temelja bića, autentičnosti povezane sa ženstvenošću. U tom ženskom pismu duša nije odvojena od tela, a nevinoj krhkosti života može se pristupiti samo dodirima, čulima i taktilnim istraživanjem. Stilizovana atmosfera u pričama proističe iz približnog traženja reči kao pokušaja da se izrazi autentičnost novonastalog sveta, a u čijem srcu je, slučajno, nevino zlatokoso lane, Lenka-Lenočka. Kad je ona tu, prisutna je i još neprimetna, ali već probuđena, ljubav.
“Devojčurci” i “Sestro, sestro” prikazuju egzistencijalnu pobunu žene protiv otuđenja autentičnosti, autentičnosti koju joj je oduzelo društvo. Ta autentičnost može da asocira na krhkost ljubavi i dečju bespomoćnost kakva se rađa i živi u svakoj osobi sve dok ne bude uništena, a nerazdvojna je od taktilno-telesne materije (misterije) života.
Pripovetka „Devojčurci“ govori o prijateljsko-ljubavnoj vezi dve školske drugarice, u kojoj je središnja tema konformizam, a safijske igre predstavljaju samo epizodu u priči o ljubavi, izdaji i dominaciji nad drugim. Tema sestrinstva često privlači Zabuškovu, nagoveštavajući intenzivnu potragu za intimnim poljem života uništenim totalitarnom prošlošću. Ova tema utelovljena je u “bratu-mađioničaru” junakinje iz Terenskim istraživanjima, u sestrama iz “Bajke” i drugaricama iz “Devojčuraka”.
“Devojčurci” su priča o sazrevanju jedne nabokovljevske Lolite, koja isprobava safijske igre sa drugaricom i tako otkriva sopstveno telo; to je i priča odlikašici u školi koja se prilagođava životu dok stupa u svet odraslih. Bačena u taj svet, Darka mora da se izbori za vođstvo u razredu, na školskim takmičenjima i u životnim trkama. Ona već predoseća da ju je sam život doveo u situaciju u kojoj ljubav prema drugom znači posedovanje drugog, iako oseća da to posedovanje uništava drugog, a falsifikuje njen sopstveni život. Na kraju priče Darka jednostavno ispovraća taj lažni život, podsećajući nas na egzistencijalnu mučninu ovog života, vezanu za proždiranje i prisvajanje sveta koji se ne može sagledati i ljudi koje ne možemo da pustimo da odu. Tek kada prođu period inicijacije, kroz izdaju, devojke stiču pravo na sopstveni život, iako sa primesom trajnog osećaja krivice.
Proza Oksane Zabuško nosi u sebi biologizam; taj biologizam nije naturalistički, kao što se čini na prvi pogled, već egzistencijalni. Ona ne govori o životu apstraktno, već iznutra, i o toj unutrašnjosti ne promišlja samo u društvenom, nego i u biološkom ključu. Ne plaši se da govori o misteriji, obično zatvorenoj za posmatrače spolja, trenutka začetka života, koji se širi u telesnoj vlagi materice i raste u duši, množi se voljom ćelija i pulsira ritmom krvi. Upravo tamo, u dušu još nerođene Ivane (“Sestro, sestro”), useljava se strah, prvi i poslednji, strah od ne-rođenja. Tako biologizam postaje društveno značajan kada je reč o mrtvoj, abortiranoj deci, o životu koji su namerno prekinuli ljudi zaraženi strahom. Kao i uvek, Zabuškova saosećajno optužuje neljudskost i monstruoznost sovjetskog sistema koji širi strah.
Likovi Zabuškove često priznaju želju da imaju sestru. Feministička kritika ističe da je potraga za sestrom ženska pobuna protiv moći sive nesigurnosti, patrijarhata i brutalnosti ljudskih odnosa. To je i materinski instinkt, koji sve žene ujedinjuje u jedno rodno biće. Briga o nerođenoj sestri slična je materinskoj, ženskoj odgovornosti za autentičnost sveta. To je i jedan od načina traženja sopstvene autentičnosti, jer, prema rečima Simon de Bovoar, u svakoj ženi živi devojčica. Suprotan idealnom ženskom svetu je društveni, narodni svet u kom “nepoznati” ljudi ubijaju nerođenu sestru, dok “poznati” ljudi ubijaju već rođenu i doživljenu žensku ljubav. Konceptualno i stilski koherentna verzija ženskog pisma koju je Zabuškova uspostavila u svojim pričama otkriva do tada neiskorišćen potencijal egzistencijalne ženske proze.
Karakteristične osobine proze Oksane Zabuško su subjektivnost pripovedanja, unutrašnji dijalozi i monolozi, kao i citati i aluzije koji su organski integrisani u govor autora. Njeno delo, moglo bi se reći, gradi neobičnu predstavu jezika tela. “Jezik je moj dom”, ponavlja junakinja za Hajdegerom. Proza Zabuškove nosi u sebi višeslojnu lirsku frazu, i to ne hermetičnu, nego sasvim otvorenu i emotivnu. U njenom stilu akumulira se mnoštvo emocionalnih uspona i padova, a odražava se skoro telesno pulsiranje jezičkog toka.
U “Bajci o čudesnoj svirali” Zabuškova menja asocijativni kontekst u kom živi njena junakinja sa intelektualnog na folklorni, a sa urbanog na seoski. Oslanjajući se na folklorne motive, obnavljajući jedinstvenost starih imena, motiva pesama i balada, gotički romantizam kletvi i veštičarenja, i uvodeći čitaoca u atmosferu jednog izmišljenog sela, urbanistkinja Zabuško ponovo otkriva svet narodne bajke. Zanima je snaga mitopoetskog sveta, koji je u bajkama obično uravnotežen, ali u gotičkoj noveli šiklja pod pritiskom ljubavne strasti i tragičnih kataklizmi.
Zabuškova u “Bajci” pokušava da rekonstruiše svet ukrajinske erotike, o čemu govori u jednom od svojih intervjua. Na kraju krajeva, “jedinstvena, neponovljiva totalna kultura sa karakterističnom filozofijom telesnosti i dijalektikom muškog i ženskog” prebiva, prema njenom mišljenju, u folkloru. Odatle se etnokultura, erotika, prenosi u novu urbanu kulturu. Zabuškova primećuje:
Starija patrijarhalna etnokultura više ne postoji, bila je uništena silom, razbaštinjena, uterana na kolektivnu farmu, smeštena među “100.000 devojaka” na traktoru, čije su vibracije sasvim nesnosne za ženski organizam, poslata je u Sibir, gde se podala kao pratilja za porciju hrane, dovedena glađu i strahom do podeoka za najveću mušku impotenciju i žensku frigidnost na svetu.[2]
U “Bajci” Zabuškova praktično stvara folklornu gotičku novelu, u kojoj se mešaju užitak i užas, ljubav i mržnja, koristeći se arhetipom majka-ćerka. (Uostalom, u gotici se često javlja tajna rođenja ćerke i preklapanje njene sudbine sa majčinom sudbinom, što često nosi mističan prizvuk.) Tako bajkoviti zaplet o dedinoj kći i babinoj kći kod Zabuškove dobija moderno, katastrofičko značenje. Radi se o strašnoj ženskoj osveti, izazvanoj očajem i ponosom izuzetno nadarene Gane-pane (gospođice Gane). Ona prelazi granicu saosećajnog življenja i prepušta se demonskoj moći, što je navodno bio melen za njenu “ranu od ljudi koji su uporno nastojali da je mere svojim aršinom, a kad se nije u taj aršin uklopila, uprli su se, u svojoj beskrajnoj ništavnosti, da je preziru”.[3]
Ćerka se sveti u svoje i u ime svoje majke, koja je bila prisiljena da se uda za osobu koju nije volela. Ovoga puta ne dolazi đavo-iskušitelj, kao kod Lesje Ukrajinke, već sukumb, satanski knez, posećuje Ganu noću. Otvorenost prema demonskom, prema veštičarenju, čini se kao jedina alternativa sudbini koja čeka žene koje se ne uklapaju u patrijarhalno društvo. Dve verzije takve sudbine, Olenkine i Ganine, postaju antagonističke. Kroz užasnu neslogu dve sestre ponavlja se drevna priča o Kainu i Avelju, a iz ovog sukoba proističe Ganino neslaganje sa Bogom: „Zašto je Gospod pogledao na Avelja i njegov prinos, a na Kainov nije pogledao?“[4]
Pripovetka je prožeta telesnošću, samoproučavanjem, samodopadljivošću, uživanjem, mirisima, krvlju. Najzad, scena u kojoj Gana ubija svoju sestru Olenku možda je ženska verzija Hontine scene iz Ševčenkovih Hajdamaka:
Doris Lesing – pod sopstvenim uslovima…užasom, i nasladom, skoro isto onako prodornom kakvu je spoznala u onim mahnitim noćima – zarila je nož pravo u toplo, čvrsto, a ipak podatno telo, koje se nakratko zgrčilo (i taj trenutak otpora donosio je užitak!), pa opustilo, a nozdrve joj je zapahnulo, mameći ga da pije, ili se u njemu okupa, slatko omamljujući, težak, okrepljujući, vreli crveni zadah – kao da se čitav svet napokon otvorio – i pohrlio Gani-pani u susret, da utaži njenu neutoljivost i, zamahujući iznad glave okrvavljenim nožem, potpuno opijena ogromnom – da veće nema! – radošću koja se obrušila na nju, viknula je nebu što se u daljini skupljalo u petlju, možda i samo užasnuto, povlačeći za sobom kao u vihoru krošnje drveća – Onome, Ko je tamo sedeo, ne dozvoljavajući nikada da mu vidi lica, i odjek njenog likujućeg smeha proneo se šumom kao topot nevidljive vojske: e, nek zna…[5]
Lišena jednostavne ženske sreće, odbačena od ljudi, ponosna, darovita i lepa, Gana-pana se podaje đavoljoj moći. Samo on je u stanju da je „vrati njoj samoj“ tako što joj pruža ljubav, a njegove reči mogu da joj bace pred noge „čitav svet, sa svim ljudima koji su bili, koji jesu i koji će biti u njemu.“[6]
Ženski duel sa životom kojim upravlja patrijarhalna norma, a sa ženskom sudbinom prelazi s majke na ćerku, završava se sestroubistvom. Ćerka, naime, sveti svoju majku Mariju, koju je otac primorao da se uda za čoveka koga nije volela. Istovremeno, i u skladu s Frojdom, ćerka želi da postane oličenje tuđe, očeve, želje: očeva pesma o devojci, nedostižnoj princezi, njenoj majci, čiju ljubav otac nije uspeo da osvoji, prvi put u Gani budi žensku ljubomoru. Pošto je čula očevu pesmu, „devojčica je ležala nepomično, kao da otac govori nešto skaredno, zbog čega ju je celu obuzimala živa, vrela tuga, ali se u isti mah u njoj budila i rasla i neka druga, bolnija rana – taj glas NIJE SE NJOJ OBRAĆAO“.[7] Tako se ljubav ukršta sa grehom i pretvara se, u gotičko-romantičkom ključu, u srž đavolskog zla, pretvara čoveka u zver. Zabuškova pokazuje kako u svetu nesklada jedna izuzetna ličnost zaluta na satanističku stranputicu.
Izobličenje i stranputica simbolizuju grešno bogohuljenje, ponos devojke obdarenе od Boga, njenu ljubav prema sopstvenom telu i želju za besmrtnošću, makar u pesmi “sastavljenoj samo za nju”. U skladu s gotičkim slikama, dar i čežnja prepliću se sa stvaralaštvom, a nije važno da li je to neka vrsta saznanja, koje je Gana nosila kao osmeh dok je bila tinejdžerka, ili njeno udubljivanje u tajnu moći vode. Na kraju, pesma mladog čumaka, odsvirana na fruli od udike u koju se pretvorila ubijena sestra, oličava mit o “utelovljenom” stvaralaštvu. Frula, česta u narodnim pesmama i baladama, izrezbarena od udike, koja je sada telesno obitavalište žene-devojke koju je ubila svekrva (ljubomorna jetrva), simbolizuje “telesnost” opevane pesme. Tako pesma koja niče iz tela postaje metafora autorkinog stvaralaštva.
Zabuškova u okviru tradicionalnog zapleta sasvim objektivizuje postmodernu ideologiju: prestup, transgresija likova, prekoračenje granica društvenih normi i hrišćanskog zakona, sve to se može naći u “Bajci”. Njena gotička imaginacija u suprotnosti je sa imitacijama sabata u paklu u popularnim verzijama žanra fantastike, na primer u “Dobu veštica” Marine i Serhija Djačenka, gde na istom mestu koegzistiraju vanzemaljci, veštice, ljudi, inkvizitori i duhovi.
Demonsko, stravično željeno prekoračenje granice kod Zabuškove se događa kada je njena protagoniskinja “sa slatkom jezom u oblicima sopstvenog tela naslutila putir sa Svetim darovima”. Onozemaljski ljubavnik nudi joj ceo svet (“sa svim ljudima što su bili, jesu i biće”), i taj osećaj sličan je njenoj sopstvenoj besmrtnosti u pesmi koja želi da postane. Demonska priroda kreativnosti i ničeanska ideja da je hrišćanski Bog bog slabih formiraju okvir za duel dobra i zla u Ganinom duhu. Ona pita: “Zašto bi ovaj svet pripadao Olenki?” Intelektualna bajka Oksane Zabuško, presvučena u gotičku pripovetku, služi kao primer kako visoka postmodernistička literatura integriše žanrove masovne kulture. (…)
(kraj)
Piše: Tamara I. Hundorova
Izvor: The Post-Chornobyl Library
Priredio i preveo: M. Jovandić
***
[1] Priče Oksane Zabuško objedinjene su zbirci Sestro, sestro objavljene kod nas u prevodu Milene Ivanović sa ukrajinskog, Kontrast, Beograd, 2024. (prim. prev)
[2] Oksana Zabuško, “‘Meni poshchastylo na starti …,’ Rozmova z Oksanoiu Zabuzhko,” in Zhinka iak tekst. Emma Andiievska, Solomiia Pavlychko, Oksana Zabuzhko: fragmenty tvorchosty i konteksty, ed. Liudmyla Taran (Kyiv: Fakt, 2002), 198
[3] Oksana Zabuško, „Sestro, sestro“, prevod Milene Ivanović (Kontrast, Beograd), str. 133
[4] Ibid, str. 128
[5] Ibid, str. 138
[6] Ibid, str. 132
[7] Ibid, str. 90