Fidel Kastro o književnosti, umetnosti i obrazovanju na Kubi ‘65

SHARE:

lockwood_castro_cuba_fo_gb_3d_05756_1605031738_id_1035428

Krajem 1959, novinar Li Lokvud je odleteo na Kubu kako bi prisustvovao padu Batistinog režima. Posle duge potrage, uspeo je da nađe Fidela Kastra, koji tek što je preuzeo vlast. Odmah su se zbližili i tokom učestalih putovanja na Kubu u deceniji koja je usledila, Lokvud je shvatio da mu je Kastro omogućio pristup ostrvu bez presedana. Godine 1965, dao mu je maratonski intervju koji je trajao sedam dana. Ta priča o Kastru koju je napravio Lokvud i koja je objavljena 1967. verovatno je najdublji portret tog čoveka. Ovog meseca, Tašen je objavio reizdanje tog intervjua pod imenom Kastrova Kuba: novinarski pogled na Kubu od 1959. do 1969, u kojem se nalazi na stotine fotografija, od kojih su mnoge prvi put objavljene. U ovom delu intervjua, Kastro iznosi svoje poglede na književnost, umetnost i kulturu na Kubi.

Lokvud: Da li postoje pokušaji da se izvrši kontrola nad umetničkom produkcijom na Kubi? Recimo, nad književnošću?

Kastro: Sve manifestacije umetnosti imaju različite karakteristike. Recimo, filmovi se razlikuju od slikarstva. Filmovi su moderna industrija koja zahteva mnogo resursa. Nije isto napraviti film, ili naslikati sliku, ili napisati knjigu. Ali ako pitate da li postoji kontrola – ne postoji.

Ono što je iznenađujuće je količina kreativne slobode koju dajete vašim umetnicima, slikarima, vajarima, u poređenju sa drugim socijalističkim zemljama. Pa ipak, taj liberalizam se manje primenjuje kada je književnost u pitanju.

Zato što književnost uključuje publikaciju knjiga. U principu, to je ekonomski problem. Resursi koji su nam dostupni nisu dovoljni da podmire potrebe štampanja udžbenika, školskih vežbanki, naučnih radova, knjiga opšte prirode. To jest, ne možemo da se razbacujemo papirom. To je jedan od ograničavajućih faktora. To naravno ne znači da i politički faktori nemaju uticaja, takođe. Knjige za koje smo verovali da nemaju nikakvu vrednost nisu imale nikakve šanse da budu štampane.

Drugim rečima, roman u kome autor ispoljava kontrarevolucinarni sentiment nema nikakvu mogućnost da bude objavljen?

Za sada, ne. Doći će dan kada će resursi biti dostupni, to jest, kada takva knjiga neće ugrožavati štampanje udžbenika, ili knjige koja ima univerzalnu vrednost u književnom svetu. Tada će biti resursa da se knjige objavljuju na osnovu mnogo širih kriterijuma, i moći će da se raspravlja o čemu god se želi, na bilo koju temu. Ja sam, naročito, sledbenik ideje najšire moguće diskusije u intelektualnim oblastima. Zašto? Zato što verujem u slobodnog čoveka, verujem u dobro obrazovanog čoveka, verujem u čoveka koji je sposoban da misli, u čoveka koji uvek dela u skladu sa svojim ubeđenjima, bez straha od bilo čega. I verujem da ideje moraju biti u stanju da brane same sebe. Protivim se crnim listama knjiga, zabrani filmova, i sličnim stvarima.

Šta je moj lični ideal po pitanju toga kakvu vrstu ljudi zamišljam u budućnosti? Ljude dovoljno kultivisane i obrazovane da budu sposobni sami da donesu ispravne zaključke o bilo čemu, bez straha od toga da će doći u kontakt sa idejama koje mogu da ih ometaju ili skrenu sa pravog puta. Na primer, kako mi vidimo sebe? Mislimo da možemo da pročitamo bilo koju knjigu, ili da pogledamo bilo koji film, na bilo koju temu, bez da promenimo naša fundamentalna ubeđenja, i da ukoliko postoji knjiga za koju se može iznaći pozitivan argument da je korisna, da je pozitivna, da ćemo mi onda biti u stanju da je analiziramo i procenjujemo. Neka svi muškarci i žene ove zemlje budu takvi u budućnosti! Mi ovako želimo da oblikujemo naš tip ljudi. Da ne mislimo tako, bili bismo ljudi koji nemaju vere u sopstvena ubeđenja, u sopstvenu filozofiju.

Ali takva atmosfera nije moguća u ovom trenutku?

Varali bismo se kada bismo verovali u to. Prvo zbog ekonomskih problema u vezi sa tim, a drugo zbog borbe u koju smo uključeni.

Da li zbog te iste “borbe” kubanska štampa piše tako jednodimenzionalno o Sjedinjenim Državama?

Neću vam reći da ne radimo to. Istina je, sve što govorimo o Sjedinjenim Državama suštinski je najgori aspekt i veoma retko će se bilo šta u korist Sjedinjenih Država ovde objaviti. Jednostavno, imamo sličan stav koji i vaša zemlja ima. Mislim da uvek pokušavamo da stvorimo najgore moguće mišljenje o svemu što postoji u Sjedinjenim Državama, kao odgovor na to što oni rade nama. Jedina razlika je u tome što mi ne pišemo neistine o Sjedinjenim Državama. Rekao sam vam da naglašavamo najgore stvari, da izostavljamo stvari na koje bi moglo da se gleda pozitivno, ali mi ne fabrikujemo laži.

Ali to se svodi na istu stvar. Time što naglašavate samo naše mane, stvarate iskrivljenu sliku koja je ekvivalent laži.

To zavisi od toga šta smatrate za “laž”. Slažem se da je to iskrivljena slika. Laž je jednostavno tendenziozno izmišljanje činjenica koje ne postoje. Postoji razlika u iskrivljenoj slici i laži, iako bez ikakve sumnje imaju slične efekte. To nije idealno. Ali to je rezultat realnosti koju nismo mi nametnuli. U svetu mira, gde bi postojalo iskreno poverenje i poštovanje među narodima, ovo se ne bi događalo. I mi nismo odgovorni za ovu situaciju.

Ali ako istrajavate u tim iskrivljenjima, koja ohrabruju neprijateljska osećanja vaših građana, kako očekujete da ikada postignete mir?

Ponoviću, nismo mi odgovorni za to. Sjedinjene Države su presekle sve svoje odnose sa Kubom.

Mislim da to nema veze sa pitanjem.

Ja jednostavno ispunjavam svoju dužnost da u priči sa vama budem u potpunosti iskren kada vam govorim kako stvari izgledaju na našoj strani. Dovoljno sam častan da ovako govorim – koliko lidera u Sjedinjenim Državama bi pričalo na ovaj način?

Novinar i fotoreporter Li Lokvud u razgovoru sa Fidelom Kastrom 1964, tokom jedne bejzbol utakmice. (Foto: Lockwood/TACHEN)

Novinar i fotoreporter Li Lokvud u razgovoru sa Fidelom Kastrom 1964, tokom jedne bejzbol utakmice. (Foto: Lockwood/TACHEN)

Potpuno ste iskreni. Ali želim da insistiram na ovoj temi još samo malo. Po mom ličnom mišljenju, više biste dobili kada biste bili otvoreni za najrazličitije informacije u vezi sa Sjedinjenim Državama, umesto da insistirate na stvaranju iskrivljene slike o nama. Na primer, tokom proteklih godina porasli su napori naše vlade da podrže borbu crnaca za ljudska prava, i jaki zakoni su usvojeni. Ovo je nešto što bi kubanska štampa mogla da prenosi, pored toga da crnci prave pobune po Kaliforniji, ili da Kju Kluks Klan maršira po Džordžiji i Alabami, a to je jedino što objavljujete ovde.

Koliko je meni poznato, vesti u vezi sa tim zakonima su objavljene ovde, iako prirodno mi imamo suštinski drugačije poglede na tu stvar od vas. Mi verujemo da problem sa diskriminacijom ima ekonomski kontekst i osnovu pogodnu za klasna društva u kojima jedan čovek eksploatiše drugog.

Očito, ovo je težak, kompleksan problem. Mi smo sami prošli kroz iskustvo diskriminacije. Diskriminacije su nestale kada su nestale i klasne privilegije, a revolucija nije morala da uloži mnogo napora da reši taj problem. Ne verujem da bi to moglo da se uradi u Sjedinjenim Državama. Mislim da bi bilo malo apsurdno pričati o revoluciji u SAD u ovom trenutku. Možda nikada neće ni biti revolucije u Sjedinjenim Državama, u klasičnom smislu te reči, ali će možda biti nekih evolutivnih promena. Siguran sam, recimo, da kroz pet stotina godina severnoameričko društvo neće imati nikakve sličnosti sa ovim današnjim. Do tada verovatno više neće imati problema sa diskriminacijom.

Ali zašto ne pričati o revolucionarnim promenama u Sjedinjenim Državama, takođe? Zašto ne ispričati kubanskom narodu celu priču?

Zato što sveukupno nije bilo revolucionarnih promena u pozitivnom smislu u Sjedinjenim Državama. Više je bilo, politički govoreći, prave regresije. Naš generalni stav je da politika  Sjedinjenih Država, pre svega spoljna politika, sve više i više stremi ka ultrareakcionarnoj poziciji.

Nismo pričali o spoljnoj politici Sjedinjenih Država.

Realno, to je ono što najviše utiče na nas.

Pošto smo kod te teme, istovremeno mi se čini da bilo ko, ko ima suštinski drugačije poglede po pitanju bilo čega, u odnosu na vladine, nema nikakve šanse da se pojavi u štampi. Zapravo, postoji veoma malo kritike bilo koje vrste u kubanskim medijima. Čini se da su oni produžena ruka vlade.

Pa, to što kažete je istina. Postoji veoma malo kritike. Neprijatelji socijalizma ne mogu da pišu u našim novinama – ali mi to ne sporimo, i mi ne idemo okolo govoreći kako postoji neka hipotetička sloboda štampe, kada ona ne postoji, kao što vi radite. Dalje, priznajem da naša štampa oskudeva u ovoj vrsti poštovanja. Ne verujem da je taj manjak kritike zdrava stvar. Zapravo, kritika je veoma koristan i pozitivan instrument, i mislim da svi mi moramo da naučimo kako da ga iskoristimo.

Zar ne mislite da postoje kubanski pisci koji bi mogli da iskoriste takav instrument kada bi postojala atmosfera u kojoj bi njihove izjave mogle da se uzmu za konstruktivnu kritiku?

Kritiku, da – ali ne i rad u službi neprijatelja ili kontrarevolucije.

Ali ko je pozvan da odluči u svakom datom trenutku koja kritika je konstruktivna, a koja je kontrarevolucionarna?

Pa, mi smo u sred borbe, otvorenog rata manje-više, i kada se, na primer, Sjedinjene Države suoče sa takvom situacijom, oni potiskuju bez promišljanja sve one koji se protive interesima države, dok su u ratu. Kada ste ratovali protiv nacista, imali ste takvu politiku.

Ali niste mi odgovorili na pitanje. Ko donosi odluku?

Pod takvim okolnostima, partija odlučuje, političke snage, revolucionarne snage. Prirodno, kada više ne budemo živeli pod takvim okolnostima, razlozi za tako drastične mere će zapravo nestati.

Ali do tada, skoro da ne postoji nikakva vrsta kritike u vašem društvu, bilo u štampi, bilo u književnosti, na radiju, televiziji, ili u bilo kavim drugim kanalima komunikacije na Kubi.

Sigurno je da postoji minimum kritike. I tu postoji još nešto – moramo da obratimo pažnju na obučenost novinarskih kadrova, zato što milioni ljudi čitaju šta oni pišu i slušaju šta oni govore. Ako hoćemo da imamo narod široke kulture, onda ljudi koji imaju svakodnevni kontakt sa njim moraju da imaju široku kulturu, takođe, da bi bili zaista kvalifikovani za društvenu funkciju koju obavljaju. Mi verujemo da novinarstvo u svojim najrazličitijim formama ima neobičnu važnost u modernom životu.

Neću vam reći da se mi samozavaravamo kako pod trenutnim okolnostima novinarstvo može imati bilo koju drugu funkciju, važniju od doprinošenja političkim i revolucionarnim ciljevima naše zemlje. Imamo cilj, program i namere koje želimo da ostvarimo, a te namere u svojoj suštini kontrolišu aktivnosti novinara. Rekao bih da zapravo one kontrolišu rad svih intelektualnih radnika. To vam neću poreći.

Ali zar ne postoji određena opasnost koja je inherentna potiskivanju svih oblika kritike?

Slažem se! Ne kažem da je svo to odsustvo kritike korisno. Upravo suprotno, to može da bude veoma štetno.

Šta je po vašem mišljenju zaslužno za razvitak takve atmosfere?

Verujem da su u pitanju različite okolnosti, ali u osnovi – u stanje uzbune i napetosti pod kojim živi ova zemlja, preživljava se za dlaku. Skoro sve aktivnosti moraju da budu podređene potrebi za opstankom.

Dečaci poziraju sa poslednjim albumom Bitlsa "The Beatles Vol. 3", u Havani 1965. (Foto: Lockwood/TACHEN)

Dečaci poziraju sa poslednjim albumom Bitlsa “The Beatles Vol. 3″, u Havani 1965. (Foto: Lockwood/TACHEN)

Jedna od stvari koje verovatno utiču na tu atmosferu inhibicije jeste vaša snažna lična pozicija protiv “kontrarevolucionarnih” stavova. Zar nije nemoguće da kada se jednom takva klima upostavi, da će intelektualci početi da se boje da bilo kakva kritička ideja može biti protumače od strane vlade kao kontrarevolucionarna? Zapravo, možda je takav vaš tvrd stav koji ste uvek zauzimali prekidao linije komunikacije između vas i inteligencije koja je u poziciji da uvidi nešto što nije u redu ili koja možda ima neku bolju ideju. Time što gušite kritičke komentare, zar ne sprečavate samog sebe da čujete bilo čije ideje osim svoje?

Priznajem da su to teme kojima ćemo morati da se pozabavimo u budućnosti. Zbog toga što su nam druge stvari okupirale pažnju, nismo bili u mogućnosti da se bavimo takvim očiglednim nedostacima kao što je ovaj.

Ovaj manjak kritičke perspektive može da se primeti i u obrazovanju. Kada sam obilazi škole u različitim delovima zemlje otkrio sam da se deca generalno uče da stvari prihvataju bespogovorno, umesto da ih preispituju. Da li osećate da je ovo potencijalna opasnost za intelektualnu budućnost vaše zemlje?

Mislim da obrazovanje đaka u velikoj meri zavisi od nivoa obuke i sposobnosti učitelja. To jest, to nije pitanje politike. Dete se mora naučiti kako da misli – razvitak inteligencije mora biti esencijalni cilj svakog podučavanja. U svakom slučaju, zapitaću se nad opservacijom koju ste napravili. Jedna od naših osnovnih briga je bila da obučimo čitave odrede učitelja, tako da odgovaraju najvišim pedagoškim zahtevima. Ono što nikako ne smemo zaboraviti jeste da su uslovi pod kojima živimo nenormalni – to su uslovi nasilne klasne borbe, sukoba ideja, sudova, osećanja. A sve to može doprineti stvaraju određenog okruženja, određene atmosfere zabrana…

Takođe sam primetio tendenciju da se u učionicama činjenicama pristupa dogmatski. Na primer, ranije smo govorili o tome kako kubanska štampa namerno ne daje punu sliku o Sjedinjenim Državama. Pa, interpretacije tih “činjenica” o Sjedinjenim Državama koje su predstavljene đacima na njihovom časovima su upravo one koje se štampaju u novinama, ponavljane bez objašnjenja. Šta će se dogoditi kada svi ovi dečaci i devojčice koji vide samo jednodimenzionalne slike kroz školu, možda i od samog prvog razreda, jednog dana odrastu?

Bez sumnje će imati veoma loše mišljenje o Sjedinjenim Državama i o svemu što one predstavljaju, na isti način na koji će u Sjedinjenim Državama sva deca biti obrazovana tako da imaju loše mišljenje o komunizmu. To je za žaljenje, ali je to stvarnost.

Jednog dana Sjedinjene Države i Kuba će opet biti u prijateljskim odnosima. Kada se to bude dogodilo, zar nećete morati da se nosite sa nasleđem svih ovih negativnih osećanja kojima indoktrinirate vašu omladinu?

Nije lako odgovoriti na to pitanje. Pored toga, niko nikada ranije nije postavio to pitanje. Zapravo, ovo je prvi put da sam čuo takvo pitanje od nekoga ko je iz Severne Amerike. Čak ga ni sami sebi nismo postavili. Može se reći da se nikada nismo svesno bavili tim problemom. Možda je to zbog našeg velikog pesimizma po pitanju toga da li američki narod ima zapravo mogućnosti da izrazi svoje stavove, ili da promeni situaciju.

Moguće je da ni mi sami nismo u potpunosti shvatili koliko duboko seže solidarnost sa crncima koja je prodrla u srca severnoameričkog naroda. To jest, mi nemamo ni trunke vere u vladu Sjedinjenih Država, a moguće da nas je to dovelo do određenog nivoa potcenjivanja naroda Sjedinjenih Država. Ali to nije tendenciozna posledica politike. Možda će, kada budete objavili vašu knjigu, mnogi koji rade u našoj štampi da se zamisle nad tim pitanjima. Što se mene tiče, ja u konverzaciji sa njima mogu da iskažem svoju zabrinutost i da ih zamolim da malo porazmisle o tim temama. U ime onoga što ste pomenuli, a što mislim da je istina, da će se jednog dana – što ja uopšte ne mislim da će se dogoditi uskoro, već će do tada proći mnogo vremena – dogoditi da će između naših naroda postojati bolji odnosi.

Čini mi se da bi trebalo da pokušamo da to vremene što je više moguće skratimo, umesto da ga prolongiramo bespotrebnim razlozima.

Mislim da je to razumno. Hajdemo na ručak.

izvor: theparisreview.org