Džoan Didion: O samopoštovanju (esej sa stranica Voga iz ’61)

SHARE:

Džoan Didion je američka spisateljica, kolumnistikinja, novinarka. Postala je poznata svojim esejima u kojima se bavila dezintegracijom američke kulture i morala, kao i individualne i društvene fragmentacije. Njena najpoznatija dela su: Slouching Towards Bethlehem (1968), Play It As It Lays (1970),The Year of Magical Thinking (2005). Pisala je za velike magazine poput: Life, Esquire, The Saturday Evening Post, The New York Times i The New York Review of Books, Vogue.

Prevela: Jelena Nidžović

Jednom sam, tokom sušne sezone, preko dve stranice sveske velikim slovima napisala da nevinost prestaje kada je neko izmaknut od zablude da se dopada sebi. Iako sada, nekoliko godina kasnije, sa čuđenjem primećujem kako je um, u toj meri sam sebi jasan, trebalo pedantno da zabeleži svaki svoj podrhtaj, sa posramljujućom jasnoćom se sećam ukusa tog pepela. Bilo je to pitanje zaturenog samopoštovanja.

Nisam bila primljena u Fi Beta Kapu[1]. Ovaj neuspeh teško da je mogao biti predvidljiviji ili manje izvestan (jednostavno nisam imala očekivane ocene), ali me je iznervirao; na neki način, smatrala sam sebe za nekakvog akademskog Raskoljnikova, čudnovato izuzetom od uzročno-posledičnih veza koje su sputavale ostale. Iako je situacija morala imati značaj približno tragičan Skot Ficdžeraldovom neuspehu u pokušaju da postane predsednik Prinston Triangle Club-a[2], dan kada nisam primljena u Fi Beta Kapu označio je kraj nečega, a nevinost bi mogla biti reč za to. Izgubila sam ubeđenje da će me uvek čekati zelena svetla, prijatnu uverenost u to da će mi prilično pasivne vrline koje su mi obezbeđivale prihvatanje dok sam bila dete garantovati ne samo ključeve Fi Beta Kape, već i sreću, čast, i ljubav dobrog čoveka (poželjno kombinacije Hamfri Bogarta u “Kazablanci” i nekog od Murkisona[3] u zastupničkom utrkivanju); izgubila sam izvesnu dirljivu veru u totemsku moć dobrih manira, čiste kose, i postignuća pokazanih na Stanford-Bineovoj skali[4]. Moje samopoštovanje visilo je o tako nesugurnim koncima, i tog dana zatekla sam sebe u stanju čuđenja osobe koja je naletela na vampira, a nije imala venac belog luka pri sebi.

http://33.media.tumblr.com/fdac9ac27d1b1285d16b30e3c00084ba/tumblr_ng8wtnJC1D1ru4tifo1_500.gif

Iako je izmicanje od samog sebe u najboljem slučaju nelagodno, poput nastojanja da pređeš granicu sa pozajmljenim ispravama, tako nešto sada mi se čini jedinim potrebnim uslovom za početke istinskog samopoštovanja. Među svim našim svakidašnjim plitkoumnostima, samoobmana je najteža od svih zabluda. Šarmantnosti koje mogu proći u ophođenju sa drugima ništa ne vrede u toj poražavajuće dobro osvetljenoj “mračnoj ulici” u kojoj se neko susreće sa sobom: neće upaliti nikakvi pobednički osmesi, nikakve ljupko predočene liste dobrih namera. Sa očajničkom agilnošću kockarskog prevaranta koji opaža Beta Mastersona[5] kako samo što se nije uključio u podelu, osoba nehajno, ali uzaludno meša svoje obeležene karte – što predstavlja ljubaznost učinjenu iz pogrešnog razloga, očigledni trijumf koji nije iziskivao nikakav stvarni trud, naizgled herojski čin kojim je neko posramljen. Sumorna je činjenica da samopoštovanje nema nikakve veze sa odobravanjem drugih – koje je, na kraju krajeva, lako obmanuti; da nema nikakve veze sa reputacijom – koja je nešto bez čega, kako je Ret Batler rekao Skarlet O’Hari[6], ljudi sa hrabrošću mogu.

Živeti bez samopoštovanja, sa druge strane, znači biti publika samome sebi, nezavršavajućem video zapisu samog sebe koji beleži mane, istinske ili umišljene, sa uvek svežim materijalom koji umeće u svaku ekranizaciju. Eto čaše koju si razbio u besu, eno povređenosti na licu osobe X; gledaj sada, evo sledeće scene, noći kada se Y vraća iz Hjustona, da vidimo kako ćeš to da zezneš. Živeti bez samopoštovanja znači ležati budan neke noći, bez toplog mleka ili Fenobarbitala[7] u domašaju, pospane ruke na pokrivaču, brojeći učinjene i propuštene grehe, izdana poverenja, suptilno prekršena obećanja, darove neopozivo izgubljene usled lenjosti, ili kukavičluka, ili nemara. Koliko god to odlagali, u jednom trenutku legnemo u taj izuzetno neudoban krevet koji smo sebi napravili. Spavamo li ili ne zavisi, naravno, od toga poštujemo li sebe.

Govoriti sa negodovanjem o tome kako se čini da neki prilično neverovatni ljudi, ljudi za koje nema šanse da poštuju sebe, prilično lagodno tonu u san, znači promašiti poentu u potpunosti, jednako koliko je maše ljudi koji misle da samopoštovanje nužno ima veze sa prerastanjem pelena. Uvrežena je praznoverica prema kojoj je”samopoštovanje” nekakav čin protiv zmija, nešto što štiti one koji su ga sačuvali u nekom svom nerazorenom Edenu od čudnih kreveta, ambivalentnih razgovora i nevolje generalno. To uopšte nije tako. To nema nikakve veze sa stanjem stvari, već se tiče sasvim odeljenog mira, lične pomirenosti. Iako se nemarni, suicidalni Džulijan Ingliš u “Sastanku u Samari”, i nemarni, neizlečivo nepošteni Džordan Bejker u “Velikom Getsbiju” čine jednako malo verovatnim kandidatima za samopoštovanje, Džordan Bejker ga je imala, dok Džulijan Ingliš nije. Sa onim talentom za prilagođavanje koji češće možemo sresti kod žena nego kod muškaraca, Džordan je postala svesna sebe, uredila svoj mir, izbegavajući pretnje po njega: “Mrzim nemarne ljude”, rekla je Niku Karaveju. “Potrebno je dvoje za nezgodu.”

Poput Džordan Bejker, ljudi sa samopoštovanjem imaju hrabrosti za svoje greške. Oni znaju cenu stvari. Ukoliko odluče da počine prevaru, ne trče da prime oprost od povređene strane u napadu savesti, niti se neopravdano žale na nepravdu, na nezasluženu posramljenost koja proističe iz toga što su označeni kao preljubnici. Ukoliko odluče da ostave svoj posao po strani – recimo da je u pitanju rad na scenariju – kako bi li sedeli u baru u Algonkvinu[8], ne pitaju se, ogorčeni, zašto su Haketsi[9], a ne oni, postavili Anu Frank.

Ukratko, ljudi sa samopoštovanjem ispoljavaju izvesnu osetljivost, neku vrstu moralnog nerva; oni pokazuju ono što se nekada zvalo karakterom, kvalitet koji, iako načelno odobravan, ponekad posustaje pred nekim neposrednijim vrlinama. Mera njegovog izmičućeg prestiža je u tome što osoba nastoji da misli o njemu samo u vezi sa prostačkom decom ili senatorima Sjedinjenih Država koji su bili poraženi, poželjno u prvom krugu za reizbor. Ipak, karakter – spremnost da se preuzme odgovornost za vlastiti život – jeste mesto iz koga izvire samopoštovanje.

Samopoštovanje je nešto o čemu su naše bake i deke, bez obzira na to da li su ga imali ili ne, znali sve. Imali su određenu disciplinu utisnutu u sebe, mlade, i osećaj da čovek živi radeći stvari koje ne želi naročito da radi, ostavljajući strahove i sumnje po strani, sameravajući neposredne udobnosti prema mogućnostima većih, čak i neopipljivih uteha. Za prilike devetnaestovekovnog sveta, čin Kineza Gordona[10], koji je obukao belo odelo i poveo Kartum protiv mahdističkih pobunjenika[11], bio je vredan divljenja, ali ne i veće pažnje; to što put do slobodne kalifornijske zemlje uključuje smrt i poteškoće i prljavštinu nije se činilo nepravednim. U dnevniku koji je vodila zime 1846. godine, dvanaestogodišnja emigrantkinja Narcisa Kornvol ravnodušno je zabeležila: “Otac je bio zauzet čitanjem i nije primetio kako kuću ispunjavaju čudni Indijanci sve dok Majka nije progovorila o tome.” Svako bi, čak i nemajući tačnu predstavu o onome što je majka izgovorila, teško ostao nezadivljen čitavim udesom: otac čita, Indijanci prispevaju, majka bira reči koje nikoga ne bi uzbudile, dete propisno beleži događaj konstatujući nešto kasnije kako ti Indijanci, “na sreću po nas”, nisu bili neprijateljski nastrojeni. Indijanci su, jednostavno, bili datost.

U jednom ili drugom obličju, Indijanci uvek jesu to. Opet, u pitanju je priznavanje toga da sve što je vredno ima svoju cenu. Ljudi koji poštuju sebe spremni su da prihvate rizik da će Indijanci možda biti neprijateljski nastrojeni, da će poduhvat propasti, da će se ispostaviti da veza neće biti od onih u kojima je svaki dan praznik jer si u braku sa mnom. Voljni su da založe nešto od sebe; oni se možda nikada neće kockati, ali, ako se budu kockali, znaće svoje šanse.

Ta vrsta samopoštovanja je veština, navika uma koja nikad ne može biti odglumljena ali zato može biti razvijana, uvežbavana, unapred utvrđena. Jednom prilikom mi je predloženo da, kako bih suzbila plač, stavim glavu u papirnu kesu. Za to, kako se ispostavilo, postoji zdravorazumski fiziološki razlog, nešto što bi se ticalo kiseonika, ali sam psihološki efekat je nemerljiv: nezamislivo je teško smatrati sebe za Keti iz “Orkanskih visova” glave uronjene u neku kesetinu. Slično je sa svim tim malim postupcima, nebitnim po sebi; zamislite održavanje ma kakvog stanja nesvesti, nesvesti saosećanja ili nesvesti tela, pod hladnim tušem.

Ali ti mali postupci vredni su samo u meri u kojoj predstavljaju veće. Reći da je Vaterlo osvojen na igralištima Itona ne znači reći da je Napoleon mogao biti spašen strateškim planom partije kriketa; priređivati formalne večere u prašumama bilo bi besmisleno da treperenje svetlosti sveća na lijanama ne priziva dublje, jače zakone, davno utisnute vrednosti. To je jedna vrsta rituala koji nam pomaže da se setimo ko smo i šta smo. Da bi ga se prisetio, neko bi ga prvo morao poznati.

Imati osećaj suštinske vrednosti vlastitog ja koja, bilo to dobro ili ne, konstituiše samopoštovanje, potencijalno znači imati sve: mogućnost da diskriminišeš, voliš, ili budeš indiferentan prema nečemu. Nemati ga znači uvek biti zaključan u sebi, paradoksalno nesposoban za ljubav ili ravnodušje. Ako ne poštujemo sebe, sa jedne strane smo primorani da preziremo one koji imaju tako malo raspoloživih načina da opšte sa nama, tako malo opažajnih mogućnosti da ostaju slepi na naše fatalne slabosti. Sa druge strane, čudnovato robujemo svakome koga vidimo, neobično odlučni da odigramo – s obzirom na to da nam je slika o sebi neodrživa – njihovu lažnu predstavu o nama. Laskamo sebi misleći o ovoj kompulzivnoj potrebi za zadovoljenjem drugih kao o privlačnoj osobini: daru za imaginarnu empatiju, dokazu o našoj spremnosti da dajemo. Naravno da ćemo izigravati Frančesku Paolu[12], Bret Ešlija Džejku[13], Helen Keler bilo kojoj Eni Salivan[14]: nijedno očekivanje nije nepodesno, nijedna uloga previše neverovatna. Prepušteni na milost ili nemilost onih koje ne možemo a da ne preziremo, igramo uloge osuđene na propast još pre nego što su započete, svakim porazom prouzrokujući svež očaj pred neophodnošću za predviđanjem i suočavanjem sa sledećim zahtevom koji je postavljen pred nama.

Ovaj fenomen ponekad se naziva samootuđenjem. U svojim uznapredovalim stadijumima, više ne odgovaramo na telefonske pozive, jer bi neko možda želeo nešto; ova mogućnost da se kaže ne bez davljenja u samoprekoru strana je ovoj igri. Svaki susret zahteva previše toga, kida nerve, isušuje volju, a sablast nečega tako malog poput pisma na koje nismo odgovorili pokreće tako nesrazmeran osećaj krivice da pitanje nečijeg duševnog zdravlja postaje objekat nagađanja među nečijim poznanicima. Pripisivanje odgovarajućeg značaja pismima na koja nismo odgovorili, oslobađanje od očekivanja drugih, ponovno samozadobijanje – u tim stvarima leži velika, jedinstvena moć samopoštovanja. Bez njega, pojedinac na kraju otkriva poslednji zavrtanj nesreće: beži ne bi li pronašao sebe, ali ne nalazi nikoga kod kuće.

[1] ΦΒΚ, najstarije i svakako studentsko udruženje koje je smatrano najprestižnijim. (Sve napomene su prevoditeljkine.)
[2] Jedna od najstarijih muzičko- komičarskih trupa u Sjedinjenim Državama
[3] Porodica naftnih magnata i političkih operativaca. Besramno poznati po saradnji na Frankovim režimom i optužbama koje uključuju i umešanost u atentat na Kenedija. (Nekolicina Murkinsona bili su članovi Fi Beta Kape.)
[4] Jedna od i najpoznatija revizija Bine-Simonove skale, najpoznatijeg individualnog testa inteligencije
[5] Lovac na bivole, sportski novinar, Ruzveltov revolveraš i jedan od najuspešnijih kockara Divljeg zapada i Amerike od osamdesetih godina XIX veka do svoje smrti, 1921.
[6] Prohujalo sa vihorom, 1939.
[7] Lek, ,,lek’’. Deluje kao neselektivni depresant centralnog nervnog sistema.
[8] Misli se najverovatnije na Algonkvinški Okrugli Sto, grupu njujorških pisaca, kritičara i glumaca koja se okupljala u hotelu Algonkvin.
[9] Jedno od mnogobrojnih njujorških pozorišta.
[10] Jedan od nadimaka Čarlsa Džordža Gordona, britanskog vojskovođe.
[11] Glavni grad Republike Sudan od sticanja nezavisnosti. Trupe lojalne vođi Mahdiju otpočele su opsadu Kartuma marta 1884. i do januara 1885. zauzele grad, masakrirajući anglo-egipatski garnizon.
[12] Junaci Drugog pevanja Božanstvene komedije.
[13] Junaci filma Sunce se ponovo rađa, 1957.
[14] Eni Salivan, negovateljica gluvonemoslepe spisateljice i pedagoškinje Helen Keler.