Zašto pisci pišu Kakvi motivi pokreću pisce, kada pišu lako, kada se muče i mogu li bez pisanja, samo su neka od pitanja kojima se bavi Elisa Gabert, pesnikinja, esejistkinja i saradnica vodećih američkih novina i časopisa.

foto: Wikipedia

Sa čuvenom rečenicom Džoan Didion o tome zašto piše – “isključivo zato da bih shvatila šta mislim” – susrela sam se mnogo puta pre nego što sam pročitala esej iz kog potiče i to me je podsetilo da nikada ne pretpostavljate da znate šta nešto znači izvan konteksta. Uvek sam mislila da tom rečenicom govori o svojim esejima, o pisanju nefikcije da bi otkrila sopstvena uverenja, jer, naravno, samim tim što razjašnjava argumente na stranici oni i samom piscu postaju jasniji. Ona je možda verovala u to; možda je o tome mislila kao o suviše očiglednoj činjenici da bi tako nešto uopšte moralo da se tvrdi. U svakom slučaju, to nije ono na šta je mislila. Govorila je o tome zašto piše fikciju:

“Pišem isključivo zato da bih shvatila šta mislim, u šta gledam, šta vidim i šta to znači… Zašto mi se rafinerija nafte kod Karkvinez Strejta činila opakom u leto 1956? Zašto su mi noćna svetla iz Bevatrona gorela u svesti dvadeset godina? Šta se dešava na tim slikama u mom umu?

Džoan Didion

Te slike su, piše Didionova, “predstave oivičene titravim svetlom” i podsećaju na “ilustraciju u svakoj knjizi osnova psihologije a prikazuje mačku koju su crtali pacijenti u različitim fazama shizofrenije”. (Znam jako dobro te zastrašujuće psihodelične mačke, umetnost Luja Veina, viđala sam ih kao dete, baš u takvoj knjizi, našla sam je na policama mojih roditelja.) Igraj tako kako jeste, objašnjava ona, ne počinje “pojavom ‘lika’ ili ‘zapleta’ pa ni ‘događajem'”, nego slikama. Na jednoj je žena u kratkoj beloj haljini dok hoda kroz kazino da bi telefonirala; ta žena postaje Marija. Bevatron (akcelerator čestica u Berkli laboratoriji) bila joj je jedna od slika u glavi kada je počela da piše Knjigu zajedničkih molitvi. Fikcija je, za Didionovu, zadatak da se pronađe “gramatika na slici”, odgovarajući jezik: “Raspored reči je važan, a raspored koji želiš može se pronaći na slici u tvojoj glavi. Slika diktira raspored”. To je mnogo čudniji razlog za pisanje nego razjašnjavanje argumenata. Navodi me na pomisao na scene koje ponekad vidim pre nego što utonem u san. Znam da sam još budna (te scene nisu tako imerzivne kao snovi), ali deluju kao nešto što mi se događa, a ne kao nešto što sama stvaram. Nisam radnik na projektoru.

I Nabokov je govorio o titrajima. “Književnost je rođena onog dana kada je dečak dotrčao vičući vuk, vuk, a iza njega nije bilo vuka”, naveo je u predavanju iz 1948. “Između vuka u izrasloj travi i vuka u izrasloj priči postoji svetlucavi posrednik”. Ovako gledano, rekla bih, pisac nije sablast koja može da prelazi iz stvarnog sveta u svet mašte. Umetnost sama je sablast, a umetnik samo zahvata iz nje. Na drugom mestu Nabokov piše da inspiracija dolazi u obliku “najavnog bljeska, sličnog nekoj benignoj varijanti aure pred epileptični napad”.

Vladimir Nabokov

Martin Ejmis u intervjuu Paris rivjuu ovako opisuje poriv za pisanjem: “Dešava se ono što Nabokov opisuje kao damar. Damar ili treptaj, čin prepoznavanje sa autorove strane. U ovoj fazi pisac pomisli: evo nečega o čemu bih roman mogao da napišem”. Ejmis je takođe video slike, osobu koja se iznenada pojavila u okviru, kao da je pion iznenada izbio na tabli: “Za Novac sam, na primer, imao samo ideju o krupnom debelom tipu u Njujorku koji pokušava da snimi film. I to je bilo sve”. Slično je i kod Dona DeLila: “Prvo se pojavi scena, ideja o liku na mestu. To je vizuelno, tehnikolor, nešto što vidim nejasno, neodređeno. I onda u proboj, rečenicu po rečenicu”. Za pisce poput njih, koji počinju od nečega nalik halucinaciji, roman je univerzum koji opravdava sliku, replika Vegasa sagrađenog od reči. 

Vilijam Fokner

Vilijam Fokner pisao je Buku i bes pet puta, “pokušavajući da ispričam priču, da se ratosiljam sna”. “Počelo je sa slikom u glavi”, ispričao je u razgovoru sa Džin Stajn 1956. godine, “blatnjavog sedišta devojčicine ljuljaške okačene o krušku”. Izgleda da nije uspevao da je shvati kako treba, da pronađe gramatiku te slike ili je čuje. (Prema Didionovoj: “Ona govori tebi. Ne govoriš ti”.) Ali tako je to radilo, preko tog pogrešnog razumevanja, Fokner je verovao da su promašaji ono što je teralo pisce dalje i da biste, ako biste ikada uspeli da napišete nešto što se poklapa sa vašom vizijom, time sami sebe ubili.

Ted Hjuz je u intervjuu Paris rivjuu ispričao priču o Tomasu Hardiju i njegovoj viziji za roman, a “svi likovi, mnoge epizode, čak i neki dijalozi, kompletan roman koji je apsolutno morao da napiše” došli su mu na drvetu jabuke. To je možda apokrif, ali se nadam da nije. (Zamišljam ga na merdevinama, to je moja filigranska dorada mita.) Dok je sišao, “cela vizija se raspršila”, kaže Hjuz, kao neprepričan san. Potrebno je da pišemo dok slika još titra.

Bog ne želi da pišem, ali ja… Ja moram.

 

Postoji često nešto kompulsivno u vezi sa činom pisanja, kao da treba izbaciti misli koje napadaju. Kafka je rekao: “Bog ne želi da pišem, ali ja… Ja moram”.

Hjuz se pitao da li bi poezija mogla da bude “otkrivanje nečega što pisac zapravo ne želi da kaže, ali mu je očajnički potrebno da to saopšti, da prenese dalje”. Strah od otkrića je, dakle, ono što pesme čini poetičnim, način da se ispričaju zagonetke u ispovedaonici. “Pisac se zapravo ne usuđuje da to pretoči u reči, pa to procuri sa strane”, rekao je Hjuz. Govoreći o Silviji Plat, 1995. godine, naveo je: “Ne možete da precenite njenu potrebu da tako piše. Te stvari je morala da napiše, čak i uprkos njenim najvažnijim životnim interesima. Umrla je pre nego što je shvatila šta će joj Stakleno zvono ili pesme iz Arijela napraviti od života, ali je to morala da izbaci iz sebe”.

Džin Riz takođe je na pisanje gledala kao na proces pročišćenja: “Pisala bih da bih zaboravila, da bih se ratosiljala tužnih trenutaka”. Neki dolaze do tačke gde pisanje skoro prestaje da bude dobrovoljno. Romanopisac Patrik Kotrel kaže da on piše samo kada apsolutno mora. “Moram da se osećam očajno do krajnjih granica”, rekao je, a “to kroz šta prolazi u dugim periodima kada ne piše” doprinosi jačanju njegovog očaja. En Pačet, u eseju “Pisanje i dobar život”, piše da je rad na romanu kao vođenje dvostrukog života: “Mog sopstvenog i onog koji stvaram”. Mnogo je lakše ne pisati roman, povremeno čujem romanopisce kako o svom delu u nastajanju govore kao o opštoj krizi, ali se lagodnost zbog nerada, posle nekog vremena, učini jeftinom: “Ovaj život što ga živim samo za sebe podrazumeva izvesnu lakoću kakvu nalazim skoro nepodnošljivom”.

Neki pisci pišu u ime umetnosti uopšte, kao Džejms Selter, na primer: “Velika knjiga može da bude slučajnost, ali ona dobra je mogućnost i ona je plod razmišljanja onoga ko je piše. Ukratko, postignuće”. Judora Velti kaže da piše “za to, da bi zadovoljila to. Ili, kao što to Džoj Vilijams kaže u predivno neobičnom eseju pod naslovom “Zagonetno pevanje što potiče iz određenih mahuna”: “Pisac ne piše za čitaoca. Ne piše ni za sebe. On piše da bi služio… nečemu. Nečemu. Nečemu zaklonjenom krilima ništavila – tim izvrsnim krilima što obgrle i štite”. Da li je to nešto sablast, svetlucavi posrednik? Ili bogoliki posmatrač? “Pisac piše da bi služio”, piše ona, “toj velikoj hladnoj prapočetnoj milosti koja nas poznaje”.

Iako je Fokner osećao dužnost prema delu koja je prevazilazila svaku drugu moralnost (“Ako pisac mora da opljačka svoju majku, neće se kolebati; jedna ‘Oda grčkoj urni’ vredna je kao koliko god hoćete starica!”), ali je pisanje smatrao i zabavnim, bar na početku. Sa tim je saglasan i Dejvid Foster Volas. On u tekstu zastupljenom u antologiji Zašto pišem, koju je priredio Vil Blajt, a objavljena je 1998. godine, piše: “U početku, sa prvim pokušajima da pišeš fikciju, celo to nastojanje je zabavno… Pišeš skoro samo zato da bi se opustio”. (Nije on jedini pisac u ovoj knjizi koji pisanje opisuje kao fizičko, skoro seksualno zadovoljstvo; Vilijam Volman tvrdi da bi pisao i samo uzbuđenja radi, ali voli i da bude plaćen za to, “kao dobra prostitutka”.) Ali jednom kada postanete objavljivani autor i nevino zadovoljstvo postaje iskvareno. “Čisto lično zadovoljstvo kao motiv biva potisnuto motivom da se dopadnete”, piše Volas, a ono zabavno “pomućeno je užasnim strahom od odbijanja”. Osim samog zadovoljstva, zabavljanja zarad same zabave, pisanje iz zabave čuva od ega i zaslepljujuće sujete.

Dejvid Foster Volas foto: Youtube/Manifacturing Intellect

Na svakog autora koji u pisanju vidi zabavu postoji jedan za koga je to bol, za koga Nabokovljevi titraji nisu dobroćudni, nego su predznaci patnje. Ha Đin kaže: “Pisati znači patiti”. Spalding Grej kaže: “Pisanje je kao bolest”. Truman Kapote, u predgovoru Sabranim delima Džejn Bouls, u posebno samosažaljivom tonu, pisanje je nazvao “najtežim poslom”. Ani Dilard navela je da je “pisanje rečenica teško šta god bila tema” i dodala: “Ništa lakše nije napisati rečenice nekog recepta nego rečenice u Mobiju Diku. Tako da možete, takođe, da napišete i Mobija Dika“. (Ani Dilard priča takve besmislice: “Neki ljudi jedu automobile!”)

Sada je u modi principijelno opovrgavanje ideje da je pisanje teško. Pisanje nije teško, navode iz ovog tabora; rad u rudniku je težak. Teško je porađati se. Ali to je kategorička zabluda. Pisanje nije teško onako kako je težak fizički rad ili oporavak od hirurškog zahvata, ono je teško; teško je onako kako je teška matematika ili fizika, onako kako je težak šah. Teško je u umetnosti biti iole dobar, a onda postati bolji. Teško je rešavati probleme sa neograničenim brojem opcija uz ograničenja uma.

A tu je i pitanje da li bol proističe iz pisanja ili pisanje proističe iz bola. “Nikada ne pišem kad sam srećna”, rekla je Džin Ris. “Nisam htela… Kada pomislim na to, ako bih mogla da biram, pre bih bila srećna nego pisala”. Bad Smit rekao je da je on plodan stvaralac samo zato što je odbacio sve ostale hobije, pa je pisanje sve što može da radi, ali je “ljudima verovatno bolje sa dvorištem, par klinaca i šesnaest pasa”. A evo opet Vilijamsove: “Pisanje mi nikada nije pričinilo nikakva zadovoljstva”. A tu je i Doroti Parker, prosto: “Mrzim pisanje”.

Volim da pišem, ali mrzim skoro sve ono drugo što rade pisci. Nametanje, pičinzi, duge dosadne pauze i birokratija izdavačkih kuća, profesionalna ljubomora, čekanje, čekanje i čekanje da se dogodi nešto što bi sve to učinilo vrednim. Ali kada zaista pišem ja sam srećna.

Džoan Didion je naslov za svoje predavanje, Zašto pišem, pozajmila od Džordža Orvela, a on je u svom istoimenom eseju naznačio četiri potencijalna razloga zašto bi iko pisao:  “puki egoizam” (Gertruda Stejn tvrdila je da je pisala “zbog pohvala”, kao i Volas u trenucima slabosti); “estetski zanos” ili puka ljubav prema lepom (Vilijam Gas: “Pesnik, svaki umenik, stvaralac je, stvaralac čija namera je da stvori nešto vrhunski vredno, da stvori nešto vredno po sebi”); “istorijski impuls” ili “potreba da se stvari vide onakve kakve jesu, da se pronađu tačne činjenice i sačuvaju za potomstvo”; i na kraju “politička svrha”.

Ovo poslednje bilo je ono što je Orvelu važno. “Svaka rečenica ozbiljnog dela koje sam napisao od 1936. naovamo”, piše on deset godina kasnije, “bila je napisana, direktno ili indirektno, protiv totalitarizma, a za demokratski socijalizam, onako kako ga ja shvatam”. On je smatrao je da “besmisleno, u doba kao što je naše, misliti da se može izbeći pisanje o ovim temama”.

Džordž Orvel

Nisam sigurna da li je Orvel mislio da je izbegavanje etičkih tema bila nezamisliva greška ili istinska nemogućnost, u tom smislu da niko ne može da izbegne duh vremena. Da li je svaki posleratni roman, bilo koji roman napisan pa i pročitan 1946. godine neminovno i ratni?

Kazuo Išiguro rekao je da nikada ne piše da bi izložio neku pouku. “Volim da rasvetlim neke aspekte onoga šta znači biti čovek. Nije da baš pokušavam da kažem: pa nemoj da radiš ovo ili radi ovo. Nego pričam: rekao bih da je to ovako”.

Međutim, nositi pouku, nuditi lekciju i biti moralan različite su stvari. Pisci mogu da pokušaju da izbegnu raspravu i ne uspeju u tome, čak i onda kada je u pitanju pre unutrašnje svojstvo njihovog dela nego teza, nenametljivo značenje koje se javlja kao uzrok i posledica ili kao puka jukstapozicija. U Išigurovim romanima, u smislu razvijanja, pogled na svet je trostruk.

Džon Gardner bi rekao za neko delo da je, ako je didaktično, onda previše jednostavno: “Didaktični pisac je sve sem moralan, jer uvek uprošćava predmet rasprave”. (Njegovo je i ono urnebesno: “Ako verujete da je život u osnovi vulkan pun lobanja beba, onda kao umetnik suštinski možete da birate između dve mogućnosti. Možete da zurite u vulkan, brojite lobanje po hiljaditi put i svima govorite: ‘Eno lobanja; ono je vaša beba gospođo Miler’. Ili možete da pokušate da podignete zidove kako bi manje lobanja beba dospevalo unutra”.)

Knjiga može da bude i razlog za sopstveno postojanje.  Toni Morison je svoj najbolji roman napisala da bi ispunila ono što je videla kao sumnjivi jaz u književnosti, da bi stvorila takvu knjigu kakvu je oduvek želela da pročita, a nikada nije mogla da je nađe, knjigu o “najranjivijim, najređe opisivanim, nikad ozbiljno shvaćenim crnim devojčicama”. Namera joj nije bila da natera bele ljude da saosećaju sa crnim devojčicama. “Pišem za crne ljude”, rekla je Morisonova jednom, “isto onako kao što Tolstoj nije pisao za mene”.

Samo jedan pisac u Blajtovoj antologiji, pisac tekstova u magazinima po imenu Mark Džejkobson, tvrdi da to radi “za novac”. (“A koji bi drugi razlog bio? Za svoju dušu? Ma, hajte, molim vas”.)

Niko u toj knjizi ne kaže da to radi za slavu, iako je sjaj slave primamljiv, skreće pažnju. U jednom TV dokumentarcu o Madoni, koji sam gledala pre mnogo godina, ona je rekla da je oduvek znala da želi da bude slavna i da joj nije bilo zaista važno kako će to postići, a muzika je bila tek način koji je poslužio svrsi. Ne razlikuje se ona u tome mnogo od Suzan Zontag, koja je takođe bila opsednuta slavom od najranijeg uzrasta. I Platova je to priznavala u svojim dnevnicima. Kapote je govorio da je oduvek znao da će biti bogat i slavan. Mislim da žeđ za slavom ima smisla, pošto u pisanju praktično nema mnogo novca osim ako niste slavni.

Nagrade mnogima nisu dovoljne. Kao što Salter piše: “Toliko je pohvala beznačajnim stvarima da teško da ima iole smisla težiti im”. Stvar sa uspehom, naklonjenošću, a možda i srećom leži u ovome: Vidite da postoje ljudi koji “zaslužuju” šta god vi imali jednako koliko i vi, ali imaju manje, kao i ljudi koji “zaslužuju” manje ili jednako, ali imaju više. Dakle, istovremeno želite više i osećate da ne zaslužujete ono što već imate. A to je izvor teskobe, krivice i očajanja i on dovodi u pitanje samu predstavu o tome šta neko “zaslužuje”. Na kraju, verujem da ništa ne zaslužujete; dobijate ono što vam sleduje.

Prikupljala sam ove teorije o tome zašto pisci pišu jer je mnogo pisaca pisalo upravo o tome. Volim da čitam ono što pisci pišu o pisanju. Volim kad pisci govore i pišu o svojim sranjima. Prve godine pandemije počela sam opsesivno da slušam podkaste sa intervjuima. Isprva je to bilo strateški. Trebalo je da mi izađe knjiga i to sam doživljavala kao trening; mislila sam da će mi pomoći da bolje pričam o svojoj knjizi. A bila sam i usamljena. Nisam išla na književne večeri ili žurke i nedostajali su mi glasovi pisaca. Ta praksa pružala mi je sve manju utehu. Posle nekog vremena svi pisci počnu da zvuče isto, a nekim danima, posle bindžovanja pisaca, počnem da se osećam besciljno, zamenjivo.

Fokner je govorio da ne voli da daje intervjue jer umetnik “nije važan”. “Da nema mene, neko drugi bi napisao ovo što smo napisali ja, Hemingvej, Dostojevski, svako od nas”. (A opet je nabrojao sebe kao jednog od pet najvažnijih pisaca u 20. veku; i poniznost ima granica).

Ponekad mislim da je samo pitanje krajnje banalno, kao fotografije piščevog “mesta za rad”. To su samo stolovi! Zašto pisati? Zašto raditi bilo šta? A zašto da ne pišemo. To je isto kao poriv da se ostavi otisak ruke u vlažnom betonu ili prevlači prstom po zamagljenom prozoru. Ono što ste pisali, kao klinci, na prozoru bile su najjednostavnije verzije vizije. Zašto baš ta vizija? Zašto ta vizija i što baš vi?

Elisa Gabert foto: YT/Creative Nonfiction Podcast

Tili Olsen je u eseju “Tišine” iz 1965. godine zvala ne-pisanjem ono što ponekad mora da se dogodi, “ono što je Kits zvao agonie ennuyeuse (mučna agonija)”, umesto “prirodnom tišinom” ili “vremenom neophodnim za obnavljanje, beskorisno ležanje, formiranje i rast”. Pauze ili blokade, vreme kada pisac nema šta da kaže ili se samo ponavlja, suprotnost su “neprirodnoj prepreci za ono što se bori da se ovaploti, ali ne može”.

Neprirodna tišina pisca znači potiskivanje svetlosti. To je Melvil koji je, prema rečima Olsenove, bio “proklet dolarima na poslu u carinarnici; da mu za pisanje preostanu samo umorne večeri i nedelje”. I poput Hardija, koji je prestao da piše romane nakon “viktorijanskog kaljanja njegovog Neznanog Džuda“, piše Olsenova, iako je živeo još 30 godina, 30 godina prohujalih, prohujalih kao onaj roman na jabukovom drvetu. Ona citira stih iz njegove pesme “Propušteni voz”: “Sve manje i manje kupe se vizije, a više širi pustoš u meni”.

Istu sudbinu doživela je i sama Olsenova, koja je napisala to što je napisala “na mahove”, između poslova i majčinstva, sve dok “nije došlo vreme kada njen trostruki život više nije bio moguć. Po petnaest sati svakodnevne realnosti postale su prevelika smetnja za pisanje”. Esej Olsenove čitala sam u vreme kada mi je stres sa mog svakodnevnog posla, uz ostale izvore, posebno otežavao pisanje. Nisam imala snage da oba posla radim dobro, ali nisam mogla da se odlučim za jedan, pa sam oba radila loše. Izgublika sam, kao Olsenova, “ludačku izdržljivost”.

Džejms Tarber rekao je da je “strah karakterističan za američkog pisca” starenje, da se plašimo da ćemo ostariti i umreti ili prosto izgubiti mentalnu sposobnost da uradimo ono što želimo, da ostvarimo svoje male zaloge za besmrtnost. Odnedavno sam postala opsednuta idejom o “delu”. Uvrtela sam sebi u glavu da će sedam knjiga, makar kratkih, beznačajnih knjižica, činiti delo, moje delo. Kada završim, ako završim, tih sedam knjiga, mogu da prekinem da pišem ili da umrem. Ali koliko će to delo nadživeti telo?

Čula sam Nikolasa Bejkera kako priča na podkastu da je njegov deda ili neki ujak, tako neko, bio poznati pisac u svoje vreme, a danas je sasvim nepoznat. Osim ako nismo jako, jako slavni, bićemo brzo zaboravljeni, rekao je, tako da možete da pišete šta god vam volja. Razmišljam mnogo o tome. Pošto nemam dece, imam više vremena da pišem nego što ga je imala Tili Olsen. Ali nemam tu generaciju posrednika između smrti i potonuća u zaborav. Bar neću biti tu da bih znala da nisam poznata. Ponovo DeLilo: “Umiremo iza zatvorenih vrata, sami”.

Te godine kada sam toliko šetala slušajući pisce da sam napravila rupe na cipelama neprestano sam se pitala zašto pišem ili, tačnije, zašto je pisanje moje nulto stanje, pošto bilo kod dana mogu da pišem zarad morala, Umetnosti ili pažnje, za nešto malo novca. (Ne mogu dugo bez pisanja, iako mogu da preguram neko vreme a da nisam napisala nešto dobro.) Mislim da pišem da bih mislila, ne da bih shvatila o čemu mislim; svakako već znam šta mislim, ali da bih bolje razmišljala. Zurenje u ekran mog laptopa čini da bolje mislim. Čak i razmišljanje o pisanju poboljšava mi mišljenje. A kada dobro mislim, ponekad mogu da napišem tu retku, retku rečenicu ili pasus koji deluje upravo kako treba, upravo u onom smislu da sam pronašla pravi niz reči i znakova da izrazim svoju misao – gramatiku misli.

Ta tačnost deluje tako dobro, kao neočekivani potez u bilijaru. Kugla je daleko od vas, ali osećate je u svom telu, zna se kauzalnost. Bez obzira na sreću, veštinu ili slobodnu volju, izazvali ste efekat – živi ste!

Piše: Elisa Gabert
Izvor: The Paris Review
Preveo: Matija Jovandić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: