Džoan Didion: Beli album (VI deo)

SHARE:

Džoan Didion (1934) autorka je pet romana, šest scenarija i nebrojenih novinskih tekstova, ali je najviše domete ostvarila pišući dokumentarističku prozu. Jedno od vodećih imena “novog žurnalizma”, objavila je 13 zbirki i izbora eseja, analiza i memoarskih tekstova. “Mi pričamo sebi priče da bismo živeli”, čuvena je njena rečenica kojom otvara esej “Beli album”, objavljen 1979. godine. Esej, ne slučajno nazvan kao i ploča “Bitlsa”, donosimo ovde u nekoliko nastavaka. Kalifornija, lične psihičke smetnje, lomovi i promene, Holivud, ubice zvezde nemog filma, „Dorsi“ u studiju, Crni panteri, univerzitetske pobune, masakr u kući njenih prijatelja Šeron Tejt i Romana Polanskog i svedočenje Linde Kasejbijan iz Mensonove „Porodice“ našli su se, između ostalog, u „Belom albumu“. Didionova, pišući iz pozicije neposrednog svedoka i promišljajući iz ugla učesnika, stavlja na Šezdesete i iluzije i paranoje tog vremena ovde tačku.

Stavljali smo „Lay Lady Lay“ na gramofon, i „Suzanne“. Išli smo do Melrouz avenije da vidimo „The Flying Burritos“. Bila je i jasminova loza izrasla preko verande velike kuće na Aveniji Frenklin i s večeri bi miris jasmina dopirao kroz sva otvorena vrata i prozore. Pravila sam boulibaisse za ljude koji nisu jeli meso. Zamišljala sam da je moj sopstveni život jednostavan i sladak, nekada je i bio, ali bilo je čudnih stvari koje su se dešavale po gradu. Bilo je glasina. Bilo je priča. Nije sve bilo izrecivo, ali ništa nije bilo nezamislivo. Ta mistična ideja „greha“ – taj osećaj da je bilo moguće otići „predaleko“ – bio je veoma prisutan u Los Anđelesu 1968. i 1969. Ludački i zavodljiv vrtlog napetosti gradio je zajednicu. Nervoza je nastupala. Sećam se vremena kada su psi lajali svake noći i Mesec je uvek bio pun. Sedela sam 9. avgusta 1969. u plićaku bazena moje snajke na Beverli Hilsu kada ju je telefonom pozvala prijateljica koja je upravo čula za ubistvo u kući Šeron Tejt Polanski u Sijelo Drajvu. Telefon je zvonio mnogo puta narednog sata. Ti rani izveštaji bili su zbunjujući i kontradiktorni. Jedan što bi pozvao rekao bi kapuljače, sledeći bi rekao lanci. Bilo je dvadeset mrtvih, ne, dvanaest, deset, osamnaest. Zamišljane su crne mise i optuživani loši tripovi. Zapamtila sam sasvim jasno dezinformacije celog tog dana, a takođe sam zapamtila i ovo, iako bih volela da nisam: Niko nije bio iznenađen.

Kada sam prvi put srela Lindu Kasejbijan, u leto 1970, imala je razdeljak nasred glave, bez šminke, parfem „Blue Grass“ Elizabet Arden na sebi, i bila je u neispeglanoj uniformi odeljivanoj pritvorenicama u Institutu za žene „Sibil Brend“ u Los Anđelesu. Tamo je bila u pritvoru, čekajući da svedoči o ubistvima Šeron Tejt Polanski, Ebigejl Folger, Džeja Sebringa, Vojteka Frikovskog, Stivena Parenta i Rozmeri i Lena LaBjanke, a, zajedno sa njenim advokatom Gerijem Fjašmenom, provela sam izvestan broj večeri tamo razgovarajući sa njom. Od tih večeri sećam se uglavnom svog užasa od ulaska u zatvor, od ostavljanja, makar na sat, nesagledivih mogućnosti kakvih sam iznenada postala svesna u letnji sumrak. Zapamtila sam vožnju do centra holivudskim auto-putem u „kadilak“ kabrioletu sa spuštenim krovom. Zapamtila sam da sam gledala zeca kako pase na travi kraj kapije dok se Geri Flajšmen potpisivao na zatvorsku listu poseta. Svako od zatvaranja pola tuceta vrata za nama dok smo ulazili u „Sibil Brend“ bilo je mala smrt, a nakon intervjua pojavljivala bih se kao Persefona iz podzemlja, euforična, ushićena. Kad bih konačno stigla kući, popila bih dva pića i pripremila sebi hamburger i halapljivog ga jela.

– Kapiraš – govorio bi uvek Geri Flajšmen.

Jedne noći dok smo se vozili nazad u Holivud iz „Sibil Brenda“ u „kadilak“ kabrioletu sa spuštenim krovom, zatražio je da mu kažem koliko stanovnika ima Indija. Rekla sam da ne znam broj stanovnika u Indiji. „Pogodi“, izazivao je. Dadoh procenu, apsurdno malu, na šta se on zgrozio. Postavio je isto pitanje svojoj sestričini („fakultetlijki“), Lindi i sada meni i nijedna od nas nije znala. Činilo se kao da je to potvrđivalo neke njegove stavove koje je imao o ženama, njihovoj suštinskoj neobrazovanosti, njihove sličnosti pod kožom. Geri Flajšman pripadao je tipu ljudi kakve sam veoma retko susretala, komični realista pod šeširčetom, poslovni putnik na daleke granice tog doba, čovek koji je znao kako i šta u sudu i „Sibil Brendu“, a ostao je vrcav, čak i razmetljiv, pred licem zanosne i neprodorne misterije u središtu onoga što je zvao „slučajem“. Zapravo, nikada nismo govorili o „slučaju“, a referirali smo na glavne događaje kao na „Sijelo drajv“ ili „LaBjanka“. Pričali smo  umesto toga o Lindinim hobijima iz detinjstva i razočarenjima, njenim srednjoškolskim ljubavima i njenoj zabrinutosti za svoju decu. Ova posebna naporednost rečenog i neizrecivog bila je jeziva i uznemirujuća, a od moje sveske načinila je litaniju malih ironija, toliko očiglednih da bi mogle da zainteresuju samo posvećene apsurdiste. Primer: Linda je sanjala o tome da otvori kombinaciju restorana-butika i prodavnice za kućne ljubimce.

Izvesne organske poremećaje centralnog nervnog sistema karakterišu povremene remisije, očigledni potpuni oporavci pogođenih nerava. Šta se tu događa izgleda je ovo: pošto nerv pod upalom otvrdne u tkivu ožiljka, istovremeno blokirajući prolaz nervnih impulsa, nervni sistem postepeno menja svoj kružni tok, pronalazi drugi, nepogođeni nerv da prenosi istu poruku. Tokom godina u kojima sam shvatila da je neophodno da prepravim kružni tok sopstvenog uma, otkrila sam da nisam više bila zainteresovana za to da li je žena sa simsa prozora na šesnaestom spratu skočila ili nije, i zašto. Zanimala me je samo slika nje u mojoj svesti: njena kosa obasjana reflektorima, njeni bosi nožni prsti savijeni oko kamenog simsa.

Ove noći svi narativi bili su sentimentalni. U ovoj svetlosti sve veze bile su podjednako značajne, i podjednako besmislene. Da probam ovako: o jutru smrti Džona Kenedija 1963. kupovala sam, kod „Ransohofa“ u San Francisku, kratku svilenu haljinu u kojoj ću se venčati. Nekoliko godina kasnije, ta moja haljina bila je uništena kada je, na večeri u Bel-Eru, Roman Polanski na nju slučajno prosuo čašu crnog vina. Šeron Tejt takođe je bila gošća na toj zabavi, iako ona i Roman Polanski još nisu bili venčani. A 27. jula 1970. otišla sam do prodavnice „Manjin-Haj“ na treći sprat, I. Manjin na Beverli Hilsu, i pokupila, na zahtev Linde Kasejbijan, haljinu u kojoj će započeti svedočenje o ubistvima u kući Šeron Tejt Polanski u Sijelo drajvu. „Veličina mala devetka“, glasila su njena uputstva. Somotska, ako može. Smaragdno zelena ili zlatna. Ili: haljina u stilu meksičkih seljanki, nabrana ili izvezena. Bila joj je potrebna haljina za to jutro jer je okružni tužilac, Vinsent Baljozi, izrazio sumnju u vezi sa haljinom koju je nameravala da nosi: dug, beli ručno tkani komad. „Dugo je za veče“, posavetovao je Lindu. Dugo je bilo za večeri, a belo za neveste. Na sopstvenom venčanju 1965, Linda Kasejbijan nosila je belo brokatno odelo. Vreme je prolazilo, vremena su se menjala. Sve je trebalo nečemu da nas nauči. U 11:20 tog julskog jutra 1970. dostavila sam haljinu u kojoj je trebalo da svedoči Geriju Flajšmenu koji je čekao pred svojom kancelarijom na Rodeo drajvu na Beverli hilsu. Nosio je svoje šeširče i stajao je sa Lindinim drugim mužem, Bobom Kasejbijanom i njihovim prijateljem Čarlijem Mentonom, a obojica su nosili duge bele odore. Duga je bila za Boba i Čarlija, haljina u „I. Manjin“ kutiji bila je za Lindu. Njih trojica uzela su „I. Manjin“ kutiju i ušli u kabriolet „kadilak“ sa spuštenim krovom Gerija Flajšmena i odvezli se u sunčeve zrake ka auto-putu u centru, mašući mi. Verujem da je ovo autentično besmislen niz zapisa, ali u laganom jutru tog leta to mi je imalo smisla kao i sve drugo.

Sećam se razgovora koji sam vodila 1970. sa menadžerom motela u kojem sam odsela kod Pendltona, Oregon. Radila sam na tekstu za „Lajf“ o magacinu za VB i GB nervni gas u vojnom arsenalu u okrugu Jumatila, a sad sam završila i pokušavala sam da se odjavim iz motela. Tokom procedure za odjavljivanje, menadžer, koji je bio mormon, pitao me je: Ako ne možeš da veruješ da ideš u raj u svom telu i pod rođenim imenom sa svim članovima svoje porodice, koja je onda svrha umiranja? U to vreme sam verovala da moje kontrole osnovih afekata nisu više bile netaknute, ali vam sad ovo predstavljam kao mnogo ubedljivije pitanje nego što bi se isprva učinilo, neku vrstu koana doba.

———————————————————————————–

Jednom kad sam slomila rebro i tokom nekoliko meseci bilo je bolno okrenuti se u krevetu ili podići ruke u bazenu, imala sam, prvi put, jasan pojam o tome kako je to biti star. Kasnije sam to zaboravila. U nekom trenutku tokom godina o kojima govorim ovde, posle niza povremenih vizuelnih smetnji, tri elektroencefalograma, dva kompletna rendgena lobanje i vrata, jednog petosatnog testa tolerancije na glukozu, dva elektromijelograma, serije hemijskih testova i konsultacija sa dva oftalmologa, jednim internistom i troje neurologa, rečeno mi je da smetnja nije zaista u mojim očima, nego u mom centralnom nervnom sistemu. Možda sam, a možda i nisam, doživljavala simptome oštećenja nerava celog svog života. Ti simptomi, koji mogu da se pojave ili ne, mogu, a ne moraju, da imaju veze sa mojim očima. Oni mogu, ali ne moraju, da uključuju moje ruke ili noge, mogu a ne moraju da znače invaliditet. Njihovi efekti mogu biti umanjeni injekcijama kortizona ili ne mogu. Ne mogu se predvideti. Stanje je imalo ime, vrstu imena obično povezanog sa teletonima, ali ime samo nije značilo ništa i neurolozi nisu voleli da ga koriste. Ime je bilo multipla skleroza, ali ime nije značilo ništa. Bila je to, rekli su neurolozi, isključujuća dijagnoza i nije značila ništa.

Imala sam, u to vreme, jasan pojam ne o tome kako je to biti star, nego kako je to otvoriti vrata strancu i saznati da taj stranac zaista ima nož. U nekoliko replika dijaloga u ordinaciji neurologa na Beverli Hilsu, nemoguće je postalo moguće, norma: stvari koje su se dešavale samo drugim ljudima zapravo mogu da se dogode meni. Može da me udari grom, mogu da se usudim da jedem breskvu i budem otrovana cijanidom iz koštice. Zapanjujuća činjenica bila je ovo: moje telo bilo je precizan fiziološki ekvivalent onogo šta mi se dešavalo u umu. „Vodite jednostavan život“, savetovao je neurolog. „Nije da to čini neku razliku za koju znamo“. Drugim rečima, bila je to još jedna priča bez narativa.

———————————————————————————–

Mnogi ljudi koje znam u Los Anđelesu veruju da su se Šezdesete završile naprasno 9. avgusta 1969, da su se okončale istog trenutka kada se vest o ubistvima u Sijelo drajvu proširila kao šumski požar kroz zajednicu i, u nekom smislu, to je istina. Nervoza je izbila tog dana. Paranoja je bila ispunjena. U drugom smislu, Šezdesete se za mene nisu istinski završile sve do januara 1971, kada sam napustila kuću u Aveniji Frenklin i preselila se u kuću kraj mora. Ta određena kuća kraj mora i sama je po mnogo čemu pripadala Šezdesetim, i nekoliko meseci nakon što smo je preuzeli, nailazila sam na suvenire iz tog perioda njene istorije – komad sajentološke literature ispod podloge u fioci, primerak „Stranca u stranoj zemlji“ zaglavljenog duboko u policu ormara – ali posle nekog vremena smo izveli neke građevinske radove i pod motornim testerama i morskim vetrom iz tog mesta su duhovi bili isterani.

Saznavala sam, od tada, veoma malo o pokretima ljudi koji su mi izgledali amblematično za te godine. Znam, naravno, da je Eldridž Kliver otišao u Alžir i vratio se kući kao preduzimač. Znam da je Džim Morison umro u Parizu. Znam da je Linda Kasejbijan pobegla tragajući za pastoralnom idilom u Nju Hempširu, gde sam je jednom posetila; i ona je mene posetila jednom u Njujorku, a vodili smo našu decu na feribot do Stejten ajlenda da vide Kip slobode. Znam i to da je 1975. Pol Ferguson, dok je izdržavao doživotnu zatvorsku kaznu za ubistvo Ramona Navara, osvojio prvu nagradu na PEN-ovom takmičenju u pisanju fikcije i najavio planove da „nastavi sa pisanjem“. Pisanje mu je pomoglo, rekao je, da „rasvetljava doživljaje i vidi šta oni znače“. Ja veoma često rasvetljavam veliku kuću u Holivudu, „Ponoćne ispovesti“, i Ramona Navara, i činjenicu da smo Roman Polanski i ja kumovi istom detetu, ali mi pisanje još nije pomoglo da vidim šta to znači.

1968-1978

Preveo: Matija Jovandić