Džejms Džojs čita iz “Uliksa” i “Fineganovog bdenja”

SHARE:

Koliko god da je “Uliks” knjiga o svakom deliću Dablina koji je ikada promakao pred nekada mladim očima Džejmsa Džojsa, on je i knjiga o knjizi, o pisanju i o govorenju – o invokaciji mitskog, o zavođenju, blebetanju, besedništvu, varljivom i praznom. Reči – dvolične, kao otvorena knjiga – sa sobom nose makar dva značenja, značenje tog iskaza u sadašnjosti i njegovo naličje kao senka prošlosti. Onda se čini u izvesnoj meri važnim što je Džejms Džojs za jedno jedino snimanje njegovog čitanja “Uliksa” odabrao jednu epizodu iz Eola, koja parodira susret Odiseja i njegove družine sa bogom vetra.

Džojs je snimio ovaj odeljak 1924, na nagovor vlasnice pariske knjižare “Shakespeare and Company” Silvije Bič, koja je ubedila muzički studio “HMV” iz Pariza da naprave taj snimak, uz odredbu da će ona sve to finansirati i da se ime studija neće pojaviti nigde na proizvodu. “Uliks” je, setimo se, bio u mnogim mestima pod zabranom zbog opskurnosti (u SAD zabrana nije skinuta do 1933. godine). Snimanje je bilo izuzetno naporno za Džojsa, bila su mu potrebna dva dana da ga završi, jer ga je strašno mučio vid, koji je uveliko gubio. “Pa ipak”, zapisala je Bič u njenim beleškama, “bio je nestrpljiv da napravi taj snimak… Odlučio je, rekao mi je, da će ovo biti jedini snimak njegovog čitanja “Uliksa”… to je mnogo više, reklo bi se, od puke besede.” Bič je nazvala Džojsovo čitanje “vanrednim performansom”. “Nikada ga nisam preslušala”, zapisala je, “a da me nije duboko ganuo.”

I dok je Silvija Bič bila veoma zadovoljna snimkom, njen prijatelj, lingvista C.K. Ogden ga je nazvao “veoma lošim”, što bi značilo, kako je ona zapisala, da “nije bio tehnički uspešan” (iako ni u kom slučaju to “nije bio komercijalni poduhvat”). Ovo ćete odmah primetiti dok budete naprezali sluh da čujete Džojsovo stišano čitanje. Odlučan da sačuva zapis njegovog glasa u čistijem obliku, Ogden je snimio Džojsa kako čita iz “Fineganovog bdenja” pet godina kasnije, u studiju Ornitološkog društva Kembridža. Ali ovaj put, Džojsov vid je bio skoro potpuno izgubljen. Ogden je fotografisao i uveličao tekst, tako da su slova bila velika 1.5 cm, ali svejedno Džojs ih je jedva raspoznavao i navodno je neko morao da mu “sve vreme šapuće” (Bič, koja nije bila prisutna tada, verovala je da je Džojs te delove znao napamet).

Džojs je odabrao da čita iz odeljka “Anna Livia Plurabelle” svoje eksperimentalne knjige – pasaž koji je prepun aluzija na svetske reke. On čita glasom stare pralje i počinje najjezgrovitijom definicijom savremene forme jezika: “I told you every telling has a tailing.” Dok “Uliks” stavlja u prvi plan istoriju književnosti, “Fineganovo bdenje” ponire duboko u geološko vreme, i daje preimućstvo usmenom nad zapisanim. Ovo su jedina dva snimka Džojsovog glasa koje je ikada napravio i oni zasigurno upućuju na ono što on smatra centralnim mestima tih knjiga, iako ih je verovatno birao i prema tome kako zvuče kada se čitaju naglas (i, možda, koliko lako mogu da se zapamte). I dok postoji mnogo komercijalnih izdanja snimaka na kojima razni ljudi čitaju Džojsove pesme i priče, od kojih su neki zaista veoma dobri – nijedno od njih ne može da se poredi sa uzbuđenjem slušanja samog Džojsa kako nam se obraća iz prošlosti.

izvor:openculture.com