Džejms Boldvin izbliza (II deo): “Napiši ovu knjigu ili umri” Najzahtevnija stvar na svetu biti jednostavan. A i najstrašnija stvar... morate da svučete sa sebe sve maske i kostime, govorio je Džejms Boldvin.

Američki pisac Džejms Boldvin (2. avgust 1924 – 1. decembar 1987) u svojim romanima, među kojima su Idi i reci to na gori, Đovanijeva soba, Druga zemlja i Kad bi ulica Bil progovorila, zbirkama priča i, posebno, u brojnim esejima otvarao je nove teme i dovodio u pitanje uvrežena shvatanja o rasi, seksualnosti, polu i klasama. Posle njegovih knjiga dobar deo američke (i ne samo američke!) književnosti više nije bio isti, a uticaj ovog pisca i borca za ljudska prava ne jenjava ni danas. Povodom veka od rođenja Džejmsa Boldvina prenosimo ovde intervju koji je dao za Paris rivju u kom je govorio o svom životnom putu i pisanju. Intervju objavljujemo u dva dela, uz redakcijsku opremu. (Prvi deo može se pročitati ovde.

***

Jedan kritičar naveo je da Džejms Boldvin tek treba da napiše svoje najbolje delo i da bi to bio autobiografski roman, kakav je delimično Baš nad mojom glavom.

Možda je u pravu. Nadam se, svakako, da je moje najbolje delo još preda mnom. Zavisi od toga šta se misli pod tim “autobiografski”. Svakako još nisam ispričao svoju priču, znam to, iako sam otkrio delove.

Jeste li, i ostajete li, bliski sa svojim likovima?

Ne znam da li su mi bliski, sad. Posle nekog vremena shvatite, ipak, da su vam se likovi izgubili, što čini krajnje nemogućim da im sudite. Kad završite roman, to znači: “Ovaj voz ovde staje, morate ovde da siđete”. Nikada ne dobijete knjigu kakvu ste hteli, držite se knjige kakvu ste dobili. Uvek sam osećao da, kad završim knjigu, nešto nisam video, a kad to primetim obično bude kasno da se bilo šta uradi.

To se dešava onda kada je već objavljena?

Ne, ne, to se dešava dok ste ovde, upravo za ovim stolom. Datum objavljivanja je opet nešto drugo. Ona vam je tad van domašaja. Ovde se dešava da shvatite da ćete, ako pokušate da nešto preradite, možda pokvariti sve ostalo. Ali, ako vas je knjiga dovela iz jedne tačke u drugu, tako da vidite nešto što pre toga niste, stigli ste na drugo mesto. To je onda utešno, a znate da morate da nastavite negde drugde.

A mnogi vaši likovi šetaju ovuda?

Ne, oni počnu da šetaju naokolo pre nego što ih stavite na papir. A nakon što ih stavite na papir, više ih ne vidite. Možda i šetaju ovuda. Vi ih možda vidite.

Dakle, kad jednom opišete lika u svom delu, on više nije fantom?

Zapravo, dešava se da vas lik tiraniše koliko god dugo da to traje, a kad je roman završen on ili ona vam kažu “Ćao, hvala lepo”. I tačka. Pre Druge zemlje je Ajda godinama pričala sa mnom. Sad se jako dobro slažemo.

Koliko brzo ste nakon što ste zamislili Rufusa, u Drugoj zemlji, znali da će da počini samoubistvo? Ili je on nastao prema vašem prijatelju iz mladosti koji je skočio sa mosta Džordž Vašington?

Oh, on je neposredno preslikani taj prijatelj, a opet, začudo, bio je poslednja osoba koja je stigla u roman. Pisao sam tu knjigu više puta i osećao sam da nikad nisam uradio to kako treba. Ajda je bila važna, a nisam bio siguran da ću moći da sa njom izađem na kraj. Ajda i Vivaldo su bili prvi ljudi kojima sam se bavio, ali nisam nalazio načina da vas navedem da razumete Ajdu. Onda je došao Rufus i cela radnja je imala smisla.

A Ričard, prilično idealističan pisac?

Sve to mi izmiče sećanju. Dakle, bio je tu Vivaldo, čije ime nisam znao neko vreme. Prvo se zvao Danijel i u jednom trenutku je bio crn. Ajda je, sa druge strane, oduvek bila Ajda. Ričard i Kas su bili deo dekora. Iz mog ugla, nema ničeg idealističkog u vezi s Ričardom. On je građen spram nekoliko američkih liberala karijerista iz ovog ili onog vremena. U svakom slučaju, da bih učinio da čitalac vidi Ajdu, morao sam da joj podarim brata, a ispostavilo se da je to Rufus.

Fascinanto je, sa stanovišta stila, kao i čovekovog prilagođavanja bolu, da mi je bilo potrebno toliko dugo, od 1946. do 1960. godine, da prihvatim činjenicu da je moj prijatelj mrtav. Od onog trenutka kad Rufusa više nije bilo, znao sam da ćete, ako ste saznali šta se dogodilo Ajdi, jednako razumeti i Rufusa i da ćete videti zašto je Ajda kroz celu knjigu tako teška prema Vivaldu i svakom drugom – prema sebi, pre svega – jer neće biti u stanju da živi sa bolom. Glavna radnja u knjizi je, po meni, kretanje Ajde i Vivalda ka nekoj vrsti sklada.

Da li dolazi do velike promene pristupa pri pisanju fikcije i nefikcije?

Promena pristupa, kažete. Svaka forma je teška, nema jedne lakše od druge. Sve vas namuče. Ništa od toga nije lako.

Koliko stranica napišete dnevno?

Pišem noću. Kad danu dođe kraj, i večera se završi, počnem i radim do tri ili četiri ujutru.

To je prilično retko, zar ne, pošto većina ljudi piše dok su sveži, ujutru.

Počnem da radim kad svi poležu. Morao sam tako da radim još od kad sam bio mlad, morao sam da sačekam da deca zaspu. A posle sam radio različite poslove preko dana. Uvek sam morao da pišem noću. Ali sad, kada sam priznat, to radim jer sam noću sam.

Kada znate da je nešto onako kakvo ste hteli da bude?

Radim mnogo revizija i prerada. To je jako mučno. Znate da je završeno onda kad tu ne možete više ništa da uradite, iako to nikada nije tačno onako kako ste hteli. U stvari, najteža stvar koju sam ikada napisao bila je scena samoubistva u Drugoj zemlji. Uvek sam znao da Rufus mora da počini samoubistvo jako rano, jer je to ključ za knjigu. Ali sam to stalno odlagao. To mora da ima veze, naravno, sa ponovnim proživljavanjem samoubistva mog prijatelja koji je skočio s mosta. Osim toga, teško je to izvesti i sa tehničke strane, jer taj ključni lik umire na prvih stotinu strana, a sledi još par stotina.

Sve to do te tačke samoubistva je kao dugi prolog i to je jedino što rasvetljava Ajdu. Nikada joj ne zalazite u um, ali sam morao da uradim tako da vidite šta se dešava sa tom devojkom, da vas navedem da osetite dah smrti njenog brata – ključ za njen odnos sa svima. Ona pokušava da se svima osveti za to. Ne možete to da radite, život nije takav, time samo uništavate sebe.

Da li je to, dakle, način na koji knjiga počinje za vas? Nešto poput toga?

Verovatno je tako kod svakoga: nešto vas iritira i neće da vas ostavi na miru. U tome su muke s tim. Napiši ovu knjigu ili umri. Morate da prođete kroz to.

Da li vas to na bilo koji način pročišćava?

Nisam siguran. Za mene je to kao putovanje, a jedino što znate je to da ste, kada završite knjigu, spremni da nastavite – niste varali.

Šta bi bilo varanje?

Izbegavanje. Laganje.

Dakle, postoji poriv da je izbacite iz sebe?

O, da, da je se oslobodite i da to uradite dobro. Reč koju ja koristim je poriv. A to takođe važi i za esej.

Ali sa esejima je malo jednostavnije, zar ne, pošto ste ljuti zbog nečega na šta možete da uprete prst…

Esej nije jednostavniji, iako to možda tako izgleda. Esej je, u suštini, rasprava. Piščev stav je u eseju uvek sasvim jasan. Pisac pokušava da natera čitaoce da nešto vide, pokušava da ih ubedi u nešto. U romanu ili dramskom komadu pokušavate da im nešto pokažete. Rizici su, u svakom slučaju, u dlaku isti.

Kako izgledaju vaše prve ruke?

Previše su ispisane. Većina ponovnog pisanja je, potom, čišćenje. Ne opisuj, pokaži. To pokušavam da naučim sve mlade pisce – iznesi! Ne opisuj mi purpurni suton, nateraj me da vidim da je purpuran.

Hoćete da napišete rečenicu čistu kao kost. To je cilj

Dok vam se povećava iskustvo sa pisanjem, šta bi bilo to što se povećava sa znanjem?

Naučite koliko malo znate. Postaje mnogo teže, pošto je najzahtevnija stvar na svetu biti jednostavan. A i najstrašnija stvar. Postaje teže jer morate da sa sebe svučete sve maske i kostime, među njima i neke za koje niste ni znali da ih nosite. Hoćete da napišete rečenicu čistu kao kost. To je cilj.

Da li obraćate pažnju na to šta ljudi govore o onome što pišete?

Na kraju ne. Jesam kad sam bio mlađi. Stalo vam je do ljudi do kojih vam je stalo, šta oni kažu. Stalo vam je to prikaza da bi neko pročitao knjigu. Dakle, te stvari su važne, ali nisu od presudnog značaja.

Stavovi na kakve ste nailazili u Americi koji su vas naterali da odete u Francusku – jesu li još oko nas, jesu li isti?

Uvek sam znao da ću se vratiti. Da mi je sad 24 godine, ne znam da li bih i gde bih otišao. Ne znam da li bih otišao u Francusku, možda bih išao u Afriku. Imajte na umu da u vreme kad sam imao 24 godine nije baš bilo Afrike u koju se moglo otići, osim Liberije. Mislio sam da odem u Izrael, ali nikad nisam, i bio sam u pravu u vezi s tim. Sad, opet, klinac danas… pa, vidite, nešto se dogodilo što niko nije zaista primetio, a jako je važno: Evropa više nije referentni okvir, donosilac standarda, klasični model za književnost i za civilizaciju. Nije više raboš. Postoje drugi standardi u svetu.

Ovo je fascinantno vreme za život. Postoji ceo jedan svet koji nije onakav kakav je bio kad sam ja bio mlađi. Kad sam bio klinac, svet je bio beo, za sve namere i svrhe, a sada se muči da ostane beo, što je veoma drugačije.

Povremeno neko primeti da ste majstor za sporedne likove. Šta kažete na to?

Pa, sporedni likovi su podtekst, ilustracija za sve što pokušavate da izrazite. Uvek sam bio zadivljen sporednim likovima kod Dostojevskog i Dikensa. Sporedni likovi imaju određenu slobodu kakvu glavni likovi nemaju. Mogu da komentarišu, da se kreću, a ipak nemaju istu težinu ili snagu.

Hoćete da kažete da njihovo delanje nosi manju odgovornost?

A, ne. Ako sjebeš sporednog lika sjebao si i glavnog. Oni su više deo dekora, neka vrsta grčkog hora. Oni unose tenziju na mnogo eksplicitniji način nego glavni.

Izvinite što ću ovo da pitam, ali da vam ne stoji majka za leđima dok pišete; ona možda stoji iza mnogih vaših likova?

Ne bih rekao, ali iskreno da vam kažem: ne znam. Imam pet sestara. I zanimljivo je da je bilo mnogo žena u mom životu, tako da to nije moja majka.

Jeste li išli na analize?

Bože, ne, nikad nisam bio “podesan”.

I vi i Vilijam Stajron (svesno ili ne) pišete o žrtvama i viktimizaciji. Stajron je rekao da se nikada nije osećao kao žrtva. Jeste li se vi tako osećali?

Odbijam to. Možda je tačka preokreta u životu čoveka ono kad shvati da to što ga tretiraju kao žrtvu ne znači nužno da će to i biti.

Verujete li u zajednicu pisaca? Da li vas to uopšte zanima?

Ne. Nikada nisam video nijednu, u svakom slučaju… i mislim da nijedan pisac nije.

Ali nisu li Vilijam Stajron i Ričard Rajt, na primer, važni pri formulisanju svojih stanovišta?

Ričard mi je bio veoma važan. Bio je mnogo stariji. Bio je veoma pažljiv prema meni. Pomogao mi je sa prvim romanom, zaista. To je bilo 1944-45. Prosto sam mu pokucao na vrata u Bruklinu! Predstavio sam mu se i on, naravno, nije imao pojma ko sam ja. Tad još nije bilo eseja, nije bilo fikcije, bilo je to 1944. Divio sam mu se. Voleo sam ga. Bili smo mnogo različiti, kao pisci, a verovatno i kao ljudi. I što sam više sazrevao, to je postajalo očiglednije. I posle toga je došao Pariz.

A Stajron?

Pa, kao što kažem, Bil je moj prijatelj koji je slučajno i pisac.

Da li ste zauzeli stav o njegovog knjizi o Netu Tarneru?

Jesam. Moj stav je, ipak, da neću govoriti drugom piscu šta da piše. Ako vam se ne dopada njihova alternativa, pišite svoju. Divio sam mu se zbog toga što se suočio sa tim, kao i rezultatu. Uveo je u sve to ogromo pitanje odnosa istorije nasuprot fikciji, fikcije nasuprot istorije, i toga šta je tu šta… On piše iz razloga sličnih mojim: o nečemu što ga boli i plaši.

Dok sam radio na Drugoj zemlji, a Bil je radio na Netu Tarneru, odseo sam u njegovoj gostinskoj kući pet meseci. Njegov raspored se jako razlikuje od mog. Ja sam odlazio u krevet u zoru, a Bil se upravo penjao u svoju radnu sobu da radi; njegovo radno vreme je počinjalo, a moje se završavalo. Viđali smo se u vreme večere.

Kakvu vrstu razgovora ste vodili?

Nikada nismo govorili o onome što radimo, ili jesmo, ali veoma retko. Bilo je to divno doba mog života, ali uopšte nije bilo književno. Pevali smo pesme, malo smo previše pili i s vremena na vreme smo ćaskali sa ljudima koji bi banuli da nas vide. Gajimo izvesno zajedničko nasleđe u smislu muzike.

Kakvu vrstu muzike slušate dok ste u procesu pisanja? Da li doživljavate nešto fizički ili emotivno?

Ne. Jako sam hladan – hladan možda nije reč koju bih odabrao: pod kontrolom. Pisanje, što se mene tiče, mora da bude veoma kontrolisan poduhvat, formiran od strasti i nadanja. To je jedino zbog čega uspevate da se izborite s tim, u suprotnom slobodno možete da radite nešto drugo. Čin pisanja po sebi je hladan.

Sad ću da nagovestim nešto što se i sam pitam. Mnogi romanopisci sa kojima sa razgovarao tvrde da čitaju izuzetno malo savremenih romana, ali ih privlače drame, istorija, memoari, biografije i poezija. Verujem da to važi i za vas.

U mom slučaju je to u vezi sa činjenicom da stalno nešto istražujem. A, da, čitam mnogo dramskih komada i mnogo poezije kao neko vrstu savladavanja zanata. Fascinirani ste, ja sam fasciniran određenom optikom: procesom sagledavanja stvari. Čitam Emili Dikinson, na primer, i druge koji su prilično udaljeni od svakodnevnih briga ili obaveza. Oni su slobodniji od vas, u tom trenutku, delom i zato što su mrtvi. Mogu da budu i izvor snage. Savremeni romani su deo sveta u kom i vi sami imate određenu ulogu i na određeni način ste odgovorni. I, naravno, neizbežno radoznali.

Čitate savremene romane iz osećaja odgovornosti?

Na neki način. Kako god bilo, malo romanopisaca me zanima, što nema nikakve veze sa tim koliko su vredni. Smatram da je većina njih suviše udaljena od mene. Svet Džona Apdajka, na primer, ne utiče na moj svet. Sa druge strane, svet Džona Čivera me pokreće. Očigledno ne donosim mnogo važan sud o Apdajku. To je sasvim subjektivno, ovo što govorim. Uglavnom, brige većine belih Amerikanaca (da iskoristim tu frazu) dosadne su, i užasno, užasno samožive. U onom najgorem smislu. Sve zavisi od toga, naravno, kako shvatate sami sebe.

Da li sugerišete da ih, nekako, manje brinu nepravde u društvu?

Ne, ne, vidite, ne želim da pravim takvu vrstu dihotomije. Ne tražim od bilo koga da stane na crtu ili zauzme stav. To je sasvim lična stvar. Ovo što govorim ima veze sa idejom o sebi i prirodom ugađanja samom sebi, što meni izgleda kao užasno gušenje i toliko je ograničeno da na kraju postaje sterilno.

Ali ipak se i u svojim delima prilično često bavite ličnim iskustvima.

Da, ali – evo me opet u problemu sa jezikom – to zavisi od toga kako zamišljate sebe. To se vrti, sigurno, oko mnoštva vaših veza. Očigledno je da se možete baviti samo svojim životom i delom iz svoje vizure. Nema drugog vidikovca, nema drugog ugla posmatranja. Ni za jednog svog lika ne mogu da kažem da je sasvim izmišljen. Svestan sam toga šta mi je, kada i gde privuklo pažnju; čak u najneodređenijem smislu znam i kako me je lik spopao u stvarnosti, u onome što zovemo stvarnost, u svetu svakodnevice. A onda, naravno, i mašta ima neke veze s tim. Ali ona mora da bude pokrenuta nečim, ne može sama sebe da pokrene.

Šta je to kod Emili Dikinson što vas pokreće?

To kako koristi jezik, sigurno. Njena samoća, takođe, i otmenost te samoće. Ima u tome nečega veoma dirljivog i, u najboljem smislu te reči, zabavnog. Ona nije usamljena. Ako zaista želite da znate nešto o samoći, postanite slavni. To je okretaj zavrtnja. Ta samoća je praktično nepremostiva. Pre dosta godina sam mislio da će to što će se pročuti za mene biti čudo od tri dana i da ću potom moći da se vratim običnom životu. Ali ljudi počnu da se ophode drugačije prema vama i pre nego što to primetite. Gledaš to u čudu i vidiš prema brizi svojih bližnjih. Sa druge strane toga je velika odgovornost.

Pretvaranje da ne volite sopstvenu zemlju je duhovna smrt. Možete se ne slagati sa njom, možete biti primorani da je napustite, možete živeti ceo svoj život kao bitku, opet mislim da ne možete da pobegnete od nje

Da li vam je, kao proslavljenom piscu, prošlost u neredu?

Mnogi su svedočili mojoj prošlosti, ljudi koji su nestali, ljudi koji su mrtvi, koje sam voleo. Ali nemam osećaj da tamo ima nekih duhova, nekog kajanja. Ne osećam uopšte tu vrstu melahnolije. Nema nostalgije. Sve je uvek oko vas i ispred vas. Neuspeli romani, ljubavi, borbe. A opet vam sve to daje ponešto od nemerljive moći.

To nas dovodi do vašeg bavljenja stvarnošću kao istorijom, sagledavanjem sadašnjosti zasenjene svim što se pojavilo u prošlosti neke osobe. Džejms Boldvin je uvek bio vezan za prošlost, kao i za budućnost. Sa četrdeset godina ste rekli da se osećate starije.

To je jedna od onih stvari kakve ljudi govore sa četrdeset, posebno sa četrdeset. Bio mi je to veliki šok, četrdeset. I jesam se osećao mnogo starijim od toga. Što se tiče istorije, mislim da je ljudima od oko četrdeset godina njihova smrt na vidiku. Vidite da stiže. Smrt vam nije na vidiku u tridesetima, još manje kad vam je 25. Zapanjuje vas činjenica da ste smrtni, da verovatno nećete živeti još 40 godina. Dakle, vreme vas menja, postajući vam zapravo ili neprijatelj ili prijatelj.

Delujete jako zabrinuto, ali ne zbog smrti?

Da, istina, ali uopšte ne zbog smrti. Brinem zbog toga da li ću završiti svoje delo i zbog svih stvari koje nisam saznao. Uzalud je brinuti se zbog smrti, jer onda, naravno, ne možete uopšte ni da živite.

“Amerika se, u suštini, nije baš mnogo promenila”, rekli ste za Njujork tajms kad je objavljen Baš nad mojoj glavom. A jeste li se vi promenili?

Na neki način sam se promenio upravo zato što Amerika nije. Bio sam prinuđen da se donekle promenim. Imao sam određena očekivanja od svoje zemlje pre dosta godina, a znam da ih sada nemam.

Da, pre 1968. ste rekli: “Volim Ameriku”.

Mnogo pre toga. I još je tako, iako se taj osećaj promenio uprkos tome. Mislim da je pretvaranje da ne volite sopstvenu zemlju duhovna smrt. Možete se ne slagati sa njom, možete biti primorani da je napustite, možete živeti ceo svoj život kao bitku, opet mislim da ne možete da pobegnete od nje. Nema drugog mesta da se ode – ne čupate svoje korene i ne prenosite ih negde drugde. Bar ne u jednom životnom veku ili, ako to uradite, bićete svesni upravo šta to znači, znajući da su vam pravi koreni uvek negde drugde. Ako pokušavate da se pretvarate da ne vidite neposrednu stvarnost koja vas je formirala, rekao bih da ćete oslepeti.

Postoje li neke određene bitke za koje, kao pisac, mislite da ste dobili?

Bitka da uopšte postanem pisac! “Ima da budem veliki pisac kad porastem”, govorio sam svojoj majci kad sam bio još dečak. I još ima da budem veliki pisac kad porastem.

Šta kažete mlađim piscima koji vam dođu sa obično očajničkim pitanjem: kako da postanem pisac?

Piši. Nađi načina da preživiš i piši. Nema se tu šta drugo reći. Ako ćeš da budeš pisac, nema toga što mogu da ti kažem da bih te sprečio; ako nećeš da budeš pisac, nema toga što mogu da ti kažem da bih ti pomogao. Ono što ti je zaista potrebno na početku je da ti neko da do znanja da sa trud nije šala.

Umete li da prepoznate talenat u nekome?

Talenat je beznačajan. Poznajem mnogo talentovanih ruina. Iza talenta leže sve uobičajene reči: disciplina, ljubav, sreća, a pre svega izdržljivost.

Da li biste preporučili mladom piscu iz neke manjinske zajednice da se posveti toj zajednici ili mu je najvažnija obaveza da se samoostvari kao pisac?

Vaše pravo ja i vaš narod su međusobno nerazlučivi, zaista, uprkos svim svađama koje možda imate, a vaš narod su svi narodi.

Nije li Đovanijeva soba delimično pokušaj da se poruše te podele, uz isticanje da bi Dejvid mogao da bude beo, crn ili žut?

Svakako, jer u smislu onoga što mu se dešava, ništa od toga uopšte nije važno.

Ipak, kasnije, naročito u slučaju Rufusa i Druge zemlje, nečija rasa postaje suštinski važna za vašu priču.

Važna u tom konkretnom romanu, da, ali Druga zemlja se tako zove zbog pokušaja da se zamisli stvarnost te zemlje. Priča bi bila drugačija da se dešava u Francuskoj, pa čak i u Engleskoj.

Kakve su vaše trenutne veze sa ljudima kao što su Ralf Elison, Imamu Baraka (Liroj Džons) ili Eldridž Kliver?

Nikad nisam imao veze sa Kliverom. Bio sam u nevoljama zbog Klivera, o čemu nisam onda želeo da govorim, a ne želim da raspravljam o tome ni sada. Moja prava nevolja sa Kliverom, nažalost, dospela je do mene preko klinaca koji su ga sledili, dok me je on nazivao pederom i tako to. Došao bih u neki grad da govorim, u Klivlend, recimo, a on je već stajao na istoj toj bini par dana ranije. Morao sam da pokušam da ispravim ono što je uradio, a smatrao sam štetnim.

Bio sam hendikepiran Dušom na ledu jer bi ono što bih rekao tih godina o Eldridžu bilo shvaćeno kao odgovor na njegove napade na mene. Dakle, nikada na to nisam odgovorio, niti sada odgovaram. Kliver me je podsetio na jednog baptističkog sveštenika sa kojim sam radio dok sam bio za predikaonicom. Nikada mu ni najmanje nisam verovao. Što se Barake tiče, i on i ja smo imali buran period, ali smo sada jako dobri prijatelji.

Čitate li dela jedan drugog?

Da, makar sam ja pročitao njegova. A što se Ralfa tiče, nisam ga video godinama.

Niste se uopšte ni dopisivali?

Ne. Držim da se Ralfu nije dopadalo ono što je on mislio da radim sebi na planu građanskih prava. I tako, nismo se ni viđali.

Ako biste se sutra sreli na ručku, o čemu biste razgovarali?

Voleo bih da se vidimo sutra na ručku, da podelimo flašu burbona i verovatno bismo popričali o poslednjih 20 godina, koliko se nismo videli. Nemam ništa protiv njega, u svakom slučaju. I dopada mi se njegova sjajna knjiga. Nismo se slagali oko taktike, pretpostavljam. Ali morao sam da prođem kroz pokret za ljudska prava i uopšte se ne kajem zbog toga. Svi ti ljudi su mi verovali. Ima nečeg jako lepog u vezi s tim periodom, nečeg što mi je udahnulo život jer sam tamo, da budem deo tih okupljanja i zauzimanja javnih površina, da to vidim svojim očima.

Mislite li da sada crnci i belci mogu da pišu jedni o drugima iskreno i ubedljivo?

Da, iako nemam jak dokaz u rukama. Ali mislim na uticaj glasnogovornika poput Toni Morison i drugih mladih pisaca. Verujem da je ono što neko kao crni Amerikanac mora da uradi jeste da uzme istoriju belaca, ili istoriju koju su pisali belci, i položi pravo na nju, celokupnu, uključujući tu i Šekspira.

“Ono što drugi pišu o meni nije važno”, napisali ste u “Suštini”. Da li je to trebalo da zvuči kao “nekvalifikovano”; zar ne obraćate pažnju na kritike na bilo koji način?

Nikada nije do kraja tačno da ne dajete ni pišljiva boba za ono što drugi o vama govore, ali morate to da izbacite iz glave. Prošao sam kroz period pun iskušenja, na kraju krajeva, kada sam za jednu stranu grada bio čiča Toma, a za drugu Gnevni Mladi Čovek. Nekom bi moglo da se zavrti u glavi samo od broja etiketa koje su mi prikačene. I bilo je to neizbežno bolno, i iznenađujuće, i zaista zbunjujuće. Stalo mi je do onoga što određeni ljudi misle o meni.

Ali ne i književni kritičari?

Književnim kritičarima čovek ne može da se bavi. Međutim, to što kritika u idealnom slučaju može da uradi jeste da ukaže na to gde ste bili preopširni ili nejasni. Kad je reč o bilo kakvom javnom mnjenju, rekao bih da se na to ne može reagovati. Izreknu se možda stvari koje zabole, i ne dopadaju vam se, ali šta da radite? Da napišete Belu knjigu ili Crnu knjigu braneći se? Ne možete to da radite.

Često odlazite od kuće u Sen Polu, vraćate se u Ameriku i idete na turneje. Osećate li se opušteno kao govornik?

Nikada se nisam osećao opušteno kao govornik, ne.

Osećate se opuštenije za pisaćom mašinom?

Pa, svakako, iako sam bio propovednik, što mi pomaže na putovanjima.

Možete li nam reći nešto više o vašoj vezi sa Ričardom Rajtom, pod čijim pokroviteljstvom ste dobili prvu stipendiju za pisce?

Kao što sam već rekao, prosto sam mu pokucao na vrata u Njujorku. Imao sam 19 godina. I bio je veoma ljubazan. Jedini problem je bio u tome što tih godina nisam pio. On je pio burbon. Evo, poštedeću vas muka da me pitate o piscima i alkololu: ne poznajem nijednog pisca koji ne pije. Svi sa kojima sam bio blizak piju. Ali ne pijete dok radite. To je zanimljivo, jer je sve to refleks, kao kad palite cigaretu. Piće vam je spremno, a onda odete na drugo mesto. Dok se vratite do pića, ono je postalo uglavnom voda. A cigareta je dogorela.

Kad govorimo o Ričardu i našem periodu netrpeljivosti na početku, za koji mislim da je smešno prenaduvan, trebalo bi reći da sam, kada sam mislio da se bavim Ričardom, u stvari mislio na Herijet Bičer Stouv i Čiča Tominu kolibu. Ričardov Domorodački sin bio je jedina savremena slika crne osobe u Americi. Jedan od razloga da napišem ono što sam napisao o knjizi bio je prigovor tehničke vrste, iza kog i danas stojim. Nisam mogao da prihvatim završnu reč advokata na kraju knjige. Bio sam krajnje otvoren u vezi s tim.

Mislim da je prosto besmisleno govoriti o tom čudovištu koje je stvorila američka javnost, a onda očekivati od iste te javnosti da ga spase! U svakom slučaju, smatram to veoma naivnim. Ako američka javnost stvara čudovište, ona ga neće priznati. Stvorite čudovište i uništite ga. To je deo američkog životnog stila, ako hoćete. Nosim u sebi, u svakom slučaju, najveće poštovanje za Ričarda, posebno u svetlu njegovog posthumno objavljenog dela, za koje verujem da je njegov najveći roman, Bogo, danas! (Lawd Today!). Potražite ga.

Postoji li danas bilo kakav otpor prema crnim piscima u izdavačkim kućama?

Postoji ogroman otpor, iako različit od onog iz Rajtovog doba. Kad sam ja bio mlad, bio je onaj vic: “Koliko crnja imaš na svojoj plantaži?” Ili, zajedljivije: “Koliko crnja imaš u svojoj izdavačkoj kući?” I neki su imali jednog, neki nijednog. Sad to nije tako.

Kako gledate na to što je u mnogim krugovima Džejms Boldvin poznat kao pisac prorok?

Ne pokušavam da budem prorok, kao što ni ne sedam da pišem književnost. To je jednostavno ovo: pisac treba da preuzme svaki rizik beleženja onoga što vidi. Niko ne može da mu to kaže. Niko ne može da kontroliše stvarnost. To me podseća na nešto što je Pablo Pikaso hteo da kaže Gertrudi Stajn dok je slikao njen portret. Gertruda je rekla: “Ja ne izgledam tako”. A Pikaso je odgovorio: “Izgledaćeš”. I bio je u pravu.

(kraj)

Piše: Džrodan Elgrejbli
Izvor: The Paris Review
Priredio i preveo: Matija Jovandić