Džejms Boldvin izbliza (I deo): Književnost je i umetnost i protest Pisanje je za mene otkrivanje onoga što ne želite da znate, što ne želite da otkrijete. Ali vas nešto svakako primorava na to, govorio je Džejms Boldvin (1924 - 1987).

Američki pisac Džejms Boldvin (2. avgust 1924 – 1. decembar 1987) u svojim romanima, među kojima su Idi i reci to na gori, Đovanijeva soba, Druga zemlja i Kad bi ulica Bil progovorila, zbirkama priča i, posebno, u čuvenim esejima otvarao je nove teme i dovodio u pitanje uvrežena shvatanja o rasi, seksualnosti, polu i klasama. Posle njegovih knjiga dobar deo američke (i ne samo američke!) književnosti više nije bio isti, a uticaj ovog pisca i borca za ljudska prava ne jenjava ni danas. Povodom veka od rođenja Džejmsa Boldvina prenosimo ovde intervju koji je dao za Paris rivju u kom je govorio o svom životnom putu i pisanju. Intervju objavljujemo u dva dela, uz redakcijsku opremu.

Ovaj intervju vođen je na dva mesta, najdraža Džejmsu Boldvinu u njegovoj spisateljskoj borbi. Prvo smo se sreli u Parizu, gde je proveo prvih devet godina svoje sve zahuktalije karijere i gde je napisao prva dva romana, Idi i reci to na gori i Đovanijevu sobu, a pored toga i njegovu najpoznatiju zbirku eseja Beleške domorodačkog sina. U Parizu je, kaže, prvi put uspeo da se izbori sa svojom eksplozivnom vezom sa samim sobom u Americi.

Naš drugi razgovor odvijao se u Boldvinovoj vili od kamena i greda u Sen Polu de Vensu, gde se skućio u poslednjih deset godina. Ručali smo jednog avgustovskog vikenda, zajedno sa njegovim najbližima i njegovom sekretaricom. U subotu je oluja, koja je besnela usred nepodnošljive vrućine i vlage, doprinela tome da ga zbog blažeg artritisa zaboli ruka kojom piše (leva) i zglob. Nepredvidivi nestanci struje zbog oluje prekidali su rad magnetofona među nama. Tokom tih isključenja pretresali smo razne teme ili čekali pijuckajući svoja pića u tišini.

Na Boldvinov poziv sam se vratio u nedelju, bilo je sunčano i mogli smo da ručamo napolju, za baštenskim stolom, u senci puzavice koja se otvarala prema imanju sa raštrkanim voćkama i spektakularnim pogledom na obalu Mediterana. Boldvin je bio znatno bolje raspoložen nego prethodnog dana, pa smo ušli u kancelariju i radnu sobu koju on naziva svojom “sobom za mučenje”.

Boldvin piše rukom (“tako dobijate kraće deklarativne rečenice”) na standardnom bloku za pisanje, iako velika, stara adler električna pisaća mašina stoji na jednom kraju stola, a pravougaoni hrastov stočić sa stolicama od ratana na drugom. Pretrpan je pisaćim priborom i verzijama nekoliko dela u nastajanju: romana, dramskog komada, scenarija, eseja o ubistvu dece u Atlanti, a to poslednje uvršteno je u Dokaze o stvarima neviđenim. Među njegovim najnovijim delima su Đavo nađe posla, napad usmeren na rasnu mržnju i strah u filmskoj industriji, kao i roman Baš nad mojom glavom, zasnovan na njegovim doživljajima aktiviste za ljudska prava 1960-ih godina.

Da li biste nam ispričali kako je došlo do toga na napustite Ameriku?

Bio sam švorc. Stigao sam u Pariz sa 40 dolara u džepu, ali sam morao da odem iz Njujorka. Refleksi su mi bili otupeli stanjem u kom su bili drugi ljudi. Čitanje me je tada dugo obuzimalo, ali sam ipak morao da se nosim sa ulicom, vlastima i hladnoćom. Znao sam šta to znači biti belac, znao sam šta znači biti crnac, i znao sam šta će mi se dogoditi. Ponestajalo mi je sreće. Otišao bih u zatvor, ubio bih nekoga ili bih bio ubijen. Najbolji prijatelj mi se dve godine pre toga ubio skokom sa mosta Džordž Vašington.

Kada sam stigao u Pariz 1948. nisam znao ni reč francuskog. Nisam poznavao nikoga, a i nisam želeo nikoga da upoznam. Kasnije, kad sam se susretao sa drugim Amerikancima, počeo sam da ih izbegavam jer su imali više novca od mene, a nisam hteo da se osećam kao parazit. Tih 40 dolara sa kojima sa došao su mi, sećam se, potrajali dva, tri dana. Pozajmljivao sam novac kad god sam mogao, često u zadnji minut, i selio sam se iz hotela u hotel, ne znajući šta će biti sa mnom.

A onda sam se razboleo. Na moje iznenađenje, nisu me izbacili iz hotela. Ta porodica poreklom sa Korzike se, iz razloga koje nikada neću shvatiti, brinula o meni. Starica, baš stara žena, sjajna staramajka, izlečila me je posle tri meseca; koristila je narodske lekove. A morala je da se penje stepenicama na peti sprat svakog jutra da bi se uverila da sam još živ. Prošao sam kroz taj period u kom sam bio prilično sam, a i hteo sam da budem. Nisam pripadao nikakvoj zajednici sve dok kasnije nisam postao Gnevni Mladi Čovek u Njujorku.

Zašto ste odabrali Francusku?

Nije toliko bila važna Francuska koliko izlazak iz Amerike. Nisam znao šta će biti sa mnom u Francuskoj, ali sam znao šta će mi se dogoditi u Njujorku. Da sam ostao tamo, potonuo bih, kao moj prijatelj sa mosta Džordž Vašington.

Kažete da ga je grad nasmrt pretukao. Mislite metaforički.

Ne toliko metaforički. Traženje mesta za život. Traženje posla. Počnete da sumnjate u svoje procene, počnete da sumnjate u sve. Postanete neprecizni. I tada počnete da tonete. Pretučeni ste, i to namerno. Celokupno društvo odlučilo je da vas uništi. A čak i ne zna da to radi.

Da li je pisanje bilo neka vrsta spasa?

Nisam siguran! Nisam siguran da sam bilo čemu umakao. Živite s tim, po mnogo čemu. Dešava se to oko nas, svakog dana. Ne dešava mi se na isti način, jer sam ja Džejms Boldvin; ne vozim se metroom i ne tražim stan. Ali i dalje se dešava. Dakle, spas je teška reč da bi se koristila u tom kontekstu. Bio sam na neki način primoran da opisujem okolnosti u kojima sam se našao da bih naučio da živim sa njima. Nije to isto što i prihvatiti ih.

Da li je postojao određeni trenutak kada ste shvatili da ćete da pišete, da ćete biti pisac, a ne nešto drugo?

Da. Smrt mog oca. Sve dok mi je otac bio živ mislio sam da ću raditi nešto drugo. Hteo sam da budem muzičar, mislio sam da ću postati slikar, mislio sam da ću postati glumac. Sve to se dešavalo pre moje devetnaeste godine. S obzirom na uslove u zemlji, bilo je nemoguće biti crni pisac. Kad sam bio mlad, ljudi su mislili da niste tako nestašni koliko bolesni, dizali su ruke od vas.

Moj otac nije mislio da je to moguće, mislio je da ću poginuti, da ću biti ubijen. Rekao je da izazivam ono što su belci odredili kao takvo i to je bilo prilično tačno. Ali sam od oca saznao i šta je on sam mislio o tome što su belci odredili. Bio je pobožan, veoma religiozan i u nekom pogledu jako lep, a u nekom drugom užasan čovek. Umro je kad mu se poslednje dete rodilo i ja sam morao nekako da uskočim, da to premostim. Bio sam propovednik tri godine, od svoje četrnaeste do sedamnaeste. Te tri godine su me verovatno usmerile ka pisanju.

Da li su propovedi koje ste govorili sa predikaonice bile pažljivo pripremane ili ste ih govorili sasvim onako iz glave?

Improvizovao bih iz tekstova, kao što džez muzičari improvizuju na datu temu. Nikada nisam pisao propoved, proučavao sam tekstove. Nikada nisam napisao govor. Ne umem da čitam govore. To je neka vrsta razmene. Morate da imate osećaj za ljude kojima govorite. Morate da odgovorite na ono što oni čuju.

Imate li na umu čitaoce dok pišete?

Ne, to ne možete.

Dakle, sasvim je različito od propovedanja?

Potpuno. Te dve uloge su sasvim nepovezane. Kad stojite za predikaonicom morate da zvučite kao da znate o čemu govorite. Kad pišete pokušavate da otkrijete nešto što ne znate. Celokupno izražavanje pisanjem za mene je otkrivanje onoga što ne želite da znate, što ne želite da otkrijete. Ali vas nešto svakako primorava na to.

Da li je to jedan od razloga što ste rešili da budete pisac – da biste otkrili stvari o sebi?

Nisam siguran da sam odlučio. Bilo je ili to ili ništa, pošto sam u svojoj glavi ja bio otac porodice. Oni na to baš i ne gledaju tako, ali sam ja ipak bio najstariji brat, i to sam doživljavao veoma ozbiljno, morao sam da dam primer. Nisam smeo da dozvolim da se meni nešto dogodi, jer šta bi se onda desilo sa njima? Mogao sam da postanem narkoman. Na drumovima kojima sam putovao i na ulicama kojima sam trčao, svašta je moglo da se dogodi dečaku kao što sam ja, u Njujorku. Spavanje na krovovima i u metroima. I dan-danas me užasavaju javni toaleti. U svakom slučaju… otac mi je umro i ja sam seo i shvatio šta mi je činiti.

Kada ste nalazili vremena za pisanje?

Tad sam bio jako mlad. Mogao sam da pišem i radim više poslova. Jedno vreme sam bio konobar… kao Džordž Orvel u Niko i ništa u Parizu i Londonu. Sad to ne bih mogao. Radio sam na Louer Ist Sajdu i onome što danas zovemo Soho.

Jeste li imali nekoga da vas usmerava?

Sećam se da sam stajao na raskrsnici sa crnim slikarom Bofordom Dilejnijem, tamo u Vilidžu, čekali smo da se upali zeleno, i on je prstom pokazao ka dole i rekao: “Gledaj”. Pogledao sam i video vodu. Rekao je: “Pogledaj opet”. I jesam, i video sam ulje na vodi i odraz grada u lokvi. Za mene je to bilo veliko otkrovenje. Ne umem to da objasnim. Naučio me je kako da vidim i kako da verujem u ono što vidim. Slikari su često učili pisce kako da vide. I kad konačno to doživite, drugačije vidite.

Mislite li da slikari pomažu piscima početnicima više nego što bi to mogli drugi pisci? Jeste mnogo čitali?

Čitao sam sve i svašta. Čitajući sam prokrčio sebi izlaz iz dve biblioteke u Harlemu pre nego što sam napunio trinaest. Tako se mnogo nauči o pisanju. Pre svega, naučite koliko malo znate. Istina je da što čovek više nauči to manje zna. Ja i dalje učim da pišem. Ne znam šta je to tehnika. Sve što znam to je da morate čitaoce da naterate da vide. To sam naučio od Dostojevskog, od Balzaka.

Siguran sam da bi mi život u Francuskoj bio mnogo drugačiji da se nisam susreo sa Balzakom. Iako to još nisam doživeo, shvatio sam ponešto o kućepaziteljima, svim francuskim ustanovama i tipovima ličnosti. Način na koji društvo i zemlja funkcionišu. Kako da se snađem u svemu tome, da se ne izgubim i ne osetim se odbračenim. Francuzi su mi dali ono što nisam mogao da nađem u Americi, u smislu “ako umem to da uradim, onda to i mogu”. Ne bih da generalizujem, ali u godinama kada sam odrastao u SAD-u to nisam mogao da radim. Već mi je bilo određeno.

Ono o čemu ste hteli da pišete vam je od početka išlo lako?

Morao sam da se oslobodim užasne stidljivosti, iluzije da mogu da sakrijem sve od svakoga.

Rekao bih da svako ko uspe da se s vremena na vreme obraća zajednici, i to bez beleški, nikada više ne bi bio stidljiv.

Plašio sam se onda, a plašim se i danas. Komunikacija je dvosmerna ulica, zaista, to je stvar uzajamnog slušanja. U vreme pokreta za građanska prava sedeo sam u zadnjim redovima u jednoj crkvi u Talahasiju, a pastor koji me je prepoznao pozvao me je po imenu i zamolio me da kažem nekoliko reči. Imao sam 34, a predikaonicu sam napustio 17 godina pre toga.

Trenutak kada sam morao da ustanem, prođem između redova u crkvi i stanem za predikaonicu bio mi je najčudniji osećaj u dotadašnjem životu. Uspeo sam nekako da se izborim sa tim, a dok sam se vraćao na mesto jedna omanja crna starica među klupama rekla je svojoj prijateljici: “Mali je, ali je glasan!”

Kakav je bio proces koji je vodio do toga da budete u stanju da pišete?

Morao sam da prođem kroz vreme izolovanosti da bih se pomirio sa tim ko sam i šta sam, nezavisno od svega onoga što mi je rečeno da jesam. Sećam se osećaja da sam, negde oko 1950. godine, prošao kroz nešto, da sam svukao sa sebe mrtvu kožu i da sam ponovo bio nag. Nisam, verovatno, ali sam se svakako osećao opuštenije u sebi i sa sobom. I onda sam bio u stanju da pišem. Tokom cele 1948. i 1949. samo sam cepao papire.

Bio je to težak period, ali ste ipak dobili četiri stipendije za pisanje između 1945. i 1956. Koliko vas je to ohrabrivalo?

Pa, prva je bila najvažnija, u moralnom smislu, Sekstonova stipendija 1945. Imao sam 21 godinu. Bio sam lansiran u svet izdavaštva, da tako kažem. I bio je tu roman koji će nekoliko godina kasnije postati Idi i reci to na gori.

Sekstonova stipendija trebalo je da vam pomogne da završite roman na kom ste radili?

Pomogla mi je da završim roman, održavala me je u životu. Roman nije uspeo, ali sam počeo da pišem prikaze knjiga za Nju lider za 10 i 20 dolara po objavi. Morao sam da čitam sve i da pišem sve vreme, a to je odličan pripravnički staž. Ljudi sa kojima sam radio bili su levičari trockisti, trockisti socijalisti. Bio sam mladi socijalista.

Ta atmosfera mi je jako godila; u neku ruku me je spasavala od očaja. Ali većina knjiga za koje sam pisao prikaze bila je Budi ljubazan prema crncima, Budi ljubazan prema Jevrejima, dok je Amerika prolazila kroz jednu od svojih liberalnih konvulzija. Ljudi su odjednom otkrili da imaju jevrejski problem, uz knjige kao što su Džentlmenski sporazum, Zemlja i visoka nebesa, ili su otkrili da imaju crnce, uz knjige kao što su Kraljevska krv ili Svojstvo.

Hiljade takvih traktata objavljivano je tih godina i čini mi se da sam morao da pročitam sve do jednog; moja boja kože napravila je od mene stručnjaka. I tako, kada sam otišao u Pariz, morao sam sve to da odbacim, što je bio pravi razlog za moj esej “Roman svačijeg protesta”. Bio sam ubeđen tada, a i sada sam, da takve knjige ne rade ništa drugo osim što učvršćuju već uvreženu sliku.

Sve to imalo je malo veze sa smerom u kom sam krenuo kao pisac, jer mi se činilo da ću, ako preuzmem ulogu žrtve, prosto iznova učvrstiti branioce u uverenju da su stvari nepromenljive; sve dok sam žrtva, oni mogu da me sažaljevaju i dodaju par penija za moju ratu za stan. Ništa se tako neće promeniti, osećao sam, i sa tim esejem sam počeo da pronalazim novi rečnik i novi ugao gledanja na stvari.

Ako ste mislili da je ovo svet belaca, šta vas je navelo da pomislite da ima smisla pisati? I zašto je spisateljstvo belački svet?

Zato što oni poseduju taj posao. Dakle, gledano unazad, sve se svodilo na to da ne želim sebi da dopustim da me drugi ljudi određuju, bili oni beli ili crni. Bio sam iznad toga da krivim bilo koga za ono što mi se dogodilo. Sam sam odgovoran za ono što mi se dogodilo. Nisam hteo ničije sažaljenje. “Ostavi me na miru, rešiću to”. Bio sam jako ranjen i jako opasan jer se pretvorite u ono što mrzite.

Upravo se to dogodilo mom ocu i nisam želeo da se meni desi isto. On je potiskivao mržnju i to se na kraju okrenulo protiv njega. Nije mogao da je se otarasi, mogla je da izbije iz njega samo kod kuće, kroz bes, i ja sam shvatio da se isto to dešava meni. I pošto mi je najbolji drug skočio s mosta znao sam da sam ja sledeći. Dakle – Pariz. Sa 40 dolara i kartom u jednom pravcu.

Kad ste konačno došli u Pariz, provodili ste mnogo vremena na spratu Café de Flore. Jesu tamo napisani Idi i reci to na gori i Đovanijeva soba?

Dobar deo Idi i reci to na gori morao je da bude napisan tamo, između tog mesta i Hotela Verneuil, gde sam dugo boravio kad sam bio u Parizu. Posle 10 godina nosanja te knjige svuda, konačno sam je završio u Švajcarskoj za tri meseca.

Sećam se da sam sve vreme dok sam bio u planinama puštao sebi Besi Smit i da sam je puštao sve dok ne bih zaspao. Tu knjigu bilo je jako teško napisati, pošto sam bio jako mlad kad sam je započeo, imao sam 17 godina; ona zaista jeste o meni i mom ocu. Ispočetka je bilo stvari sa kojima tehnički nisam mogao da se izborim. A pre svega nisam mogao da se izborim sa sobom. Tu mi je pomoglo čitanje Henrija Džejmsa, sa celom tom idejom o središtu svesti i korišćenjem jedne pameti da se ispriča cela priča. On mi je dao ideju da mi se roman dešava na Džonov rođendan.

Da li ste saglasni sa Albertom Moravijom da bi trebalo pisati samo u prvom licu jer treće lice oslikava buržujski pogled na svet?

Ne znam za to. Prvo lice je najužasniji ugao od svih. Sklon sam tome da se saglasim sa Džejmsom, koji je mrzeo perspektivu iz prvog lica u koju čitalac nema razloga da veruje, zašto bi mi bilo potrebno to “ja”? Kako je ta osoba ispod etikete koja se pruža preko cele stranice stvarna?

Kada ste prvi put zamislili da napustite crne likove u Đovanijevoj sobi?

Pretpostavljam da je jedini iskren odgovor taj da je Đovanijeva soba proistekla iz nečega sa čim sam morao da se suočim. Ne znam kada je do toga došlo, iako je izbilo iz nečega što se kasnije pretvorilo u Drugu zemlju. Đovani je bio na žurki i na putu ka giljotini. Svo svetlo iz knjige palo je na njega i onda je knjiga stala i niko iz nje više nije hteo da priča sa mnom.

Mislio sam da ću Đovanija da zapečatim u pripoveci, ali se ona pretvorila u Đovanijevu sobu. Svakako nisam mogao – ne u tom trenutku života – da se izborim sa još jednom teškom kategorijom, “crnačkim problemom”. Seksualno-moralno svetlo bilo je teško da se čovek nosi s njim. Nisam mogao da izađem na kraj sa obe postavke u istoj knjizi. Nije bilo dovoljno prostora za to. Možda bih danas to uradio drugačije, ali opet, imati crnca u knjizi u tom trenutku, i to u Parizu, premašilo bi moje moći.

Da li Dejvid prvo pojavio u Đovanijevoj sobi?

Jeste, da, ali prošlost romana je neobična. Napisao sam četiri romana pre nego što sam objavio prvi, pre nego što sam uopšte i otišao iz Amerike. Ne znam šta se dogodilo sa njima. Kada sam došao ovde, bili su mi u torbi, tu torbu sam izgubio, i to je to. Ali geneza Đovanijeve sobe se odvila u Americi.

Dejvid je prva osoba na koju sam pomislio, ali to je zbog neobičnog slučaja sa dečkom po imenu Lisijen Kar, koji je nekoga ubio. Poznavali su ga neki ljudi koje sam ja poznavao, nisam ga lično znao. Ali bio sam fasciniran suđenjem u koje su bili uključeni i bogati plejboj i njegova žena iz visokog društva. Iz te fascinacije je proistekla prva verzija Đovanijeve sobe, nešto pod naslovom Vojske neznalica, roman koji nikada nisam završio. Skeleti Đovanijeve sobe i Druge zemlje bili su u tome.

Niste li posle prva dva romana, po mnogo čemu krajnje lična, prikazali politički i sociološki kontrapunkt (očigledan u vašim esejima) u Drugoj zemlji?

Iz mog ugla to tako baš i ne funkcioniše, da pokušavam da budem mahom ličan ili da uvedem širi okvir. Niko ne zna kako piše svoju knjigu. Idi i reci to na gori govorila je o mom odnosu sa ocem i crkvom, što je zapravo ista stvar. Bio je to pokušaj isterivanja nečega na čistac, pokušaj shvatanja šta se dogodilo mom ocu, šta se dogodilo sa svima nama, šta se dogodilo meni – Džonu – i kako smo prešli sa jednog mesta na drugo. Naravno, to deluje prilično lično, ali knjiga nije o Džonu, nije o meni.

“Piše se iz samo jedne stvari – iz ličnog iskustva”, rekli ste.

Da, s tim što nečije iskustvo nije nužno nečija dvadesetčetvoročasovna stvarnost. Sve vam se dešava, na to misli Vitman kad u svojoj pesmi “Heroji” kaže: “Čovek sam, patio sam, bio sam tamo”. Zavisi šta podrazumevate pod iskustvom.

Međutim, čini se da su vaše borbe sa društvenom nepravdom ostale sa strane, kao građa za vaše eseje, dok ste se u beletristici bavili prevashodno sopstvenom prošlošću.

Ako sam mislio da opstanem kao pisac, na kraju sam morao da napišem knjigu kao što je Druga zemlja. Sa druge strane, kratke priče kao “Sonijev bluz” ili “Prethodno stanje”, koje su se pojavile pre Druge zemlje, bile su veoma lične, ali su sezale dalje od neposrednih dilema mladog pisca koji se muči u Vilidžu ili Sonijevih u “Sonijevom bluzu”.

Nisam mogao da sedim negde i deljem svoj talent sve do fine oštrice nakon što sam bio na jugu i video sve te momke i devojke, muškarce i žene, crne i bele, koji žude za promenom

Ralf Elison je rekao u intervjuu u Paris rivjuu da piše “ne baveći se primarno nepravdom, nego umetnošću”, dok bi se za vas dalo pomisliti da ste neka vrsta glasnogovornika crnih ljudi.

Ne smatram sebe glasnogovornikom, oduvek sam mislio da bi to bilo prilično drsko.

Iako ste svesni činjenice da mnogi ljudi čitaju i potresaju ih vaši eseji, kao i vaši govori i predavanja…

Hajde da se vratimo unazad. Ti eseji zapravo datiraju iz vremena kada sam bio u svojim ranim dvadesetim i pisani su za Nju lider i Nejšn pre toliko godina. Bili su pokušaj da me izvuku iz haosa koji sam ranije spomenuo. Živeo sam u Parizu dovoljno dugo da završim prvi roman, što mi je bilo veoma važno (ili me uopšte ne bi ovde bilo).

Ono što me je kasnije zadržalo u Parizu, od 1955. do 1957. godine, bila je činjenica da prolazim kroz neku vrstu raskida u privatnom životu, s tim što sam ipak znao da moram da se vratim u Ameriku. Kad sam se konačno našao u ambijentu borbe za ljudska prava, kad sam konačno upoznao Martina Lutera Kinga Mlađeg, Malkolma Eksa, Megdara Eversa i sve te ostale ljude, uloga kakvu sam morao da igram bila je potvrđena.

Nisam o sebi mislio kao o javnom govorniku, ili glasnogovorniku, ali sam znao da mogu da dođem do priče mimo uredničkog radnog stola. A kad jednom shvatite da nešto možete da uradite, bilo bi teško živeti sa samim sobom ako to ne uradite.

Kad ste bili mnogo mlađi, kakve ste razlike pravili između umetnosti i protesta?

I jedno i drugo sam smatrao književošću, a i danas je tako. Ne vidim tu kontradikcije na koje neki ljudi ukazuju kao na inherentne, iako shvatam šta Ralf, između ostalih, hoće time da kaže. Jedini način na koji sam mogao da sviram, kad sam se zaista našao na putu, bio je da pretpostavim da ću, ako imam dara, i moj dar je važan, prosto morati da opstanem šta god život doneo sa sobom.

Nisam mogao da sedim negde i deljem svoj talent sve do fine oštrice nakon što sam bio na jugu i video sve te momke i devojke, muškarce i žene, crne i bele, koji žude za promenom. Bilo mi je nemoguće da im tek tako banem u posetu i posle odem.

Bili ste krajnje očajni posle smrti Martina Lutera Kinga Mlađeg. Da li vam je tada bilo teško da pišete ili bolje radite gonjeni besom?

Niko ne radi bolje iz besa; to je neverovatna književna uobrazilja. Mislio sam da uopšte neću moći da pišem. Nisam video poentu u tome. Bio sam povređen… Ne mogu čak ni da govorim o tome. Nisam znao kako da nastavim, nisam jasno video svoj put.

Kako ste se na kraju prevazišli bol?

Mislim zaista da je to bilo preko mog brata, Dejvida. Radio sam na Bez imena na ulici ali ga posle atentata nisam ni pipnuo. On me je pozvao i rekao sam mu: “Prosto ne mogu da završim knjigu. Ne znam šta da radim sa njom”. I on je preleteo okean. Bio sam ovde, u Sen Polu, živeo sam u Le Hamenau preko puta. Bio sam bolestan, išao sam u četiri, pet bolnica. Imao sam mnogo sreće, jer sam mogao da poludim.

Vidite, posle sahrane sam napustio Ameriku i otišao sam u Istanbul. Radio sam, ili makar pokušavao da radim, tamo. Razboleo sam se u Istanbulu, otišao sam u London, razboleo sam se u Londonu, i hteo sam da umrem. Skrhan. Prevezen sam brodom ovde iz Američke bolnice u Parizu. Dolazio sam u ovu regiju 1949. godine, ali ni sanjao nisam da ću doći da živim u Sen Polu. Kad sam najzad dospeo ovde, ostao sam.

Nisam, u stvari, ni imao bilo koje drugo mesto gde bih mogao da odem. Dakle, mogao sam da se vratim u Ameriku, i jesam, da bih uradio “Razgovor o rasi”, koji mi je znatno pomogao. Ali, pre svega, Dejvid je došao, pročitao je Bez imena na ulici i poslao ga je u Njujork.

U eseju za Eskvajer napisali ste jednom da ste se “školovali na nevoljama i usavršavali u kompromisima”. Da li se u tome možda odražavaju vaši pokušaji da objavite svoja dela?

Ne, iako to jeste bila tako burna karijera. To je užasan način da se zarađuje za život. Čini mi se da kako vreme prolazi pisanje postaje sve teže. Pričam o procesu rada, koji zahteva određenu količinu energije i hrabrosti (iako ne volim da koristim tu reč), kao i određen stepen bezobzirnosti. Ne znam, sumnjam kad bilo ko – bar ja – zna kako da govori o pisanju. Možda se plašim toga.

Vidite li to kao začeće, trudnoću, porođaj?

Ne gledam na to tako, ne. Ceo proces začeća, govori se o tome nakon samog čina, ako se uopšte i govori o tome. Ali to zaista ne razumete. Nakon tog čina mogu da govorim o onome što radim, s tim što nisam siguran da ono što kažem o tome može da se uzme kao sveto pismo.

(Drugi deo može se pročitati ovde)

Piše: Džordan Ergrejbli
Izvor: The Paris Review
Priredio i preveo: Matija Jovandić