Barbi Marković: Sam život je prava horor priča “Savršeni životi srednje klase su mi često polazište. Volim onaj trenutak kad pomislite: čekaj malo, nešto ovde nije u redu”, ispričala je Barbi Marković za “Gardijan”.

U Beču svaka druga zgrada izgleda kao da je građena za kralja, kelneri vam donose kafu u smokinzima, a javni prevoz ne samo što je efikasan i jeftin, nego vlasti plaćaju muzičare da sviraju Mocarta u vagonima i kočijama. Ali u pričama srpske spisateljice Barbi Marković, smeštenim u taj austrijski grad i okolinu, nešto sa tim mestom baš i nije sasvim u redu.

U Minihororu, jako neobičnoj i zaraznoj zbirci priča 44-ogodišnje autorke, iza predivnih baroknih fasada vrebaju stravične stvari. Gošća na novogodišnoj žurci na krovu otkriva tajni prolaz kroz koji stiže u paralelni svet u susednoj zgradi. Čovek zagriza štanglicu alpske čokolade koja deluje ukusno, ali shvata da je punjena mesnatim belim crvima. Žena posećuje porodicu svog momka u unutrašnjosti i otkriva da su svi oni umešeni od testa za kolače.

“Savršeni životi srednje klase su mi često polazna tačka”, kaže Barbi Marković, rođena Beograđanka koja skoro dve decenije živi u glavnom gradu Austrije. “Volim taj momenat kad pomislite: čekaj malo, nešto tu nije u redu”.

Markovićeva pripada talasu pisaca, zajedno sa Sašom Stanišićem i Tijanom Silom, odraslih u nekadašnjoj socijalističkoj republici Jugoslaviji, a danas čine živahnijom književnu scenu nemačkog govornog područja. Prva njena dva romana, Superheroine iz 2016. i Zajebana vremena (Die Verschissene Zeit) iz 2021. godine delom su autobiografske knjige i mahom se bave njenim balkanskim poreklom.

Ali opasnosti iz Minihorora nisu samo prikrivene reference na traume jugoslovenskih ratova. U te 134 kratke priče (neke od njih od samo jedne rečenice) užasi uglavnom leže u svakodnevici. Skidanje šminke završava se krvoprolićem. Žena opsesivno skroluje po internetu, pa ostaje zarobljena na mreži. Par ne uspeva da odloži dostavu iz Ikee, pa ih monteri pretuku.

“Kad počnete da primećujete detalje života u Beču, vidite probleme ili nepravde pred kakvim zadrhtite bilo gde. Sam život je već po sebi prava horor priča”, kaže dok bazamo po Lugner sitiju, pomalo izbledelom, ali živahnom tržnom centru malo izvan znamenitog kružnog puta.

Minihoror, objavljen prvo na nemačkom za nezavisnog izdavača Rezidenc ferlag sa sedištima u Beču i Salcburgu prošlog oktobra i još nepreveden na druge jezike, početkom ove godine dospeo je u vrh prestižnih lista kritičara nemačke medijske kuće SWR i austrijskog ORF-a, ispred nedavno objavljenih knjiga Zejdi Smit, Pola Ostera i Petera Handkea. Nakon što je u četvrtak objavljen dobitnik ugledne nagrade sajma knjiga u Lajpcigu, Minihoror bi, kao knjiga iz užeg izbora, mogla da nadraste status hita o kom se priča širi od usta do usta i da postigne uspeh i u književnom mejnstrimu.

Već sada je to zavidan put za knjigu koju odlikuje eksperimentalna proza. Dvoje protagonista priča u Minihororu zovu se Miki i Mini, po imenima čuvenih Diznijevih miševa iz srpskog prevoda, a Markovićeva se pri pisanju ne oslanja samo na tehnike pripovedanja horora, nego i na one iz stripa. Knjiga obiluje uzvicima iz strip oblačića (“ŠTAA?”) i naglim rezovima (“Sledećeg jutra…”).

“Kad je reč o komponovanju romana, većina nas i dalje brekće drešinom po dobro uhodanim šinama, dok Barbi Marković sa džetpekom na leđima istražuje prostore neupisane na mapama”, napisao je njen kolega pisac Klemens Dž. Sec u jednom od prikaza.

Markovićeva me je dovela u Lugner siti jer je htela da proveri da li H&M i dalje prodaje majice sa motivom Mikija Mausa koje su je inspirisale za jednu od priča. U “Lugner sitiju” Miki stoji u redu pred kasom kad iznenada shvata da su svi ljudi iza uradili plastične operacije da bi ličili na njega. On potom u dnu lavirinta tržnog centra pronalazi skrivenu lekarsku ordinaciju odakle, ispostaviće se, potiču svi ti njegovi “dvojnici”. A kada se suoči sa hirurgom, ovaj dovodi u pitanje Mikijevu tvrdnju da je on onaj pravi: “Teško da ste baš savršeni, da sam na vašem mestu malo bih posvetlio nos”.

Uzimanje Mikija i Mini za protagoniste knjige smeštene mahom u Beč činilo se prikladnim, kaže Markovićeva, pošto je Beč neka vrsta “Miki Maus grada”, ne u engleskom značenju kao manje vrednog, nego zbog toga što je tu život “jako lep i ugodan u odnosu na ostala mesta u svetu”.

Mikija Mausa možda prati reputacija dosadnog dobrice, posebno spram Paje Patka i njegovog kratkog fitilja. “Ali za mene je Miki neko ko se uvek trudi da pruži najbolje od sebe i sa njim sve na kraju ispadne u redu. Kad Miki hoće da postane pilot, vi znate da će postati pilot. Možete da pretpostavite koliko mi je, pošto sam odrastala tokom ratova u Jugoslaviji, to bilo potrebno”.

Rođena na Banovom brdu, naselju u Beogradu, Markovićeva je preživela poslednje godine socijalističke Jugoslavije, njen raspad početkom 1990-ih i NATO bombardovanje grada 1999. U svom drugom romanu, Zajebana vremena, koji je prvobitno zamislila kao društvenu igru, pokušava da nađe smisao u tim iznenadnim preokretima: troje tinejdžera otkrivaju faličnu vremensku mašinu koja je trebalo da ih prenese u prošlost ne bi li sprečili ratove na Balkanu, ali ih umesto toga katapultira u blisku budućnost i tamo ostaju zatečeni rapidnim širenjem nacionalizma među njihovim rođacima i prijateljima.

“Postojao je nacionalni mit da je Jugoslaviju izgradila radnička klasa i da su svi bili jednaki”, seća se. “A onda se sve to promenilo za maltene nedelju dana. Zemlja se našla na udaru kapitalizma a nije imala sopstveni kapital i sve se pretvorilo u jagmu. A pošto ljudi nisu imali mnogo iskustva sa novim sistemom, niti je bilo dovoljno novca, to je uglavnom značilo da su jaki počeli da otimaju od slabih”.

Odluka da za sobom ostavi nešto što zove “društvo nasilja” usledila je relativno kasno i naprečac. Prijateljica joj je 2006. godine rekla za sporazum prema kom su studenti iz zemalja koje su nekada bile pod Austrougarskom mogli besplatno da studiraju u Austriji. Sa “dva kofera i 500 evra u kešu” pokupile su svoje stvari i preselile se u Austruju.

Uprkos tome što je tada bila pred diplomom nemačke književnosti, kaže, nije baš sasvim vladala tim jezikom. Da bi vežbala nemački pokušala je da prevede novelu Hodanje majstora čemera made in Österreich Tomasa Bernharda. Umesto reči koje nije znala ubacivala je svoje, a na kraju je i tri glavna muška lika zamenila trima devojkama od dvadesetak godina u noćnom provodu u Beogradu, a i naslov je promenila u Izlaženje.

Kada je pisala Zurkampu i tražila dozvolu da objavi svoj “remiks”, nemačka izdavačka kuća isprva je to odbila. Posle malo moljakanja dali su joj dozvolu da objavi jedno izdanje isključivo na srpskom i napomenuli da se uzdrži od “ponavljanja takvih projekata ubuduće”. Tri godine nakon što se 2006. preselila u Beč njena remiksovana novela objavljena je konačno i na nemačkom, i to kod istog izdavača koji se isprva protivio tome da ona to uopšte uradi.

“Kada se dogodilo sve to sa Tomasom Bernhardom shvatila sam da ne mogu zaista da izgubim sopstveni glas na kom god jeziku pisala. Pitam prijatelje za pravi izraz, kradem od drugih autora, izmišljam. Jedino što je važno to je da na drugom kraju izađe tekst”, kaže.

Austrija je puna ludaka koji iz zabave stvaraju avangardnu umetnost

Takav pristup književnosti možda je prikladniji književnoj sceni u Austriji nego u njenom većem susedu sa severa. “Imam utisak da su pisci u Nemačkoj pre prošli kroz škole kreativnog pisanja i pokušavaju da se predstave kao profesionalci. Austrija je puna ludaka koji iz zabave stvaraju avangardnu umetnost”, navodi ona.

Poslednjih godina dogodila se ekspanzija horora pisaca koji potiču iz manjinskih etničkih zajednica. Markovićeva ističe Onu drugu crnu devojku Zakije Dalile Haris kao knjigu koja je uticala na nju, a neke od priča u njenoj zbirci čitaju se kao reinterpretacija filma Beži Džordana Pila, sa dodatom balkanskom aromom. Mnoge ove priče pokreće zaplet zasnovan na traumi: užas koji prikazuju krije se u međugeneracijskim ili međudruštvenim nepravdama koje ne mogu da budu suzbijene jednom zauvek.

Sa druge strane, kod Minihorora je neobično to što je, uprkos preovlađujućem osećanju teskobe i slikovitim prikazima nasilja, retko koje horor delo bilo razigranije. Mini sahranjuju živu, Miki je serviran čudovištu mesožderu, ali već na početku sledeće priče oni su živi i ponovo dišu. “Ne podnosim patetiku”, priča Markovićeva dok izlazimo iz Lugner sitija. “Patos znači preozbiljno shvatanje samog sebe, a meni to izgleda kao nešto opasno, nešto što može da odvede do pravog nasilja. Volim da mi je jedna noga unutra, a druga napolju”.

Piše: Filip Olterman
Izvor: The Guardian
Preveo: Matija Jovandić