Bantustan: Afrika je, u odnosu na zapadni svet, naličje sveta

SHARE:

Bantustan, autori

Vi ste koautori neprofitnog udruženja „Klub putnika“, koje postoji još od 2005. godine i predstavlja vodeći regionalni putnički centar, internet časopis o geokulturi i servis za samostalna putovanja. Kroz organizovanje besplatnih putničkih kuća i besplatnih planinarenja, propagirate ideju demistifikacije putovanja u samostalnoj režiji i ukidanja granica koje smo sami u sebi iscrtali. Šta putovanja predstavljaju za vas ? 

Lazar: Putovanja prvenstveno imaju obrazovnu funkciju. Putujući, čovek neposredno upoznaje svet i iz prve ruke dobija informacije, do kojih bi mogao doći i sedeći kod kuće, ali one ne bi bile neposredne, već kontekstualizovane, iskrivljene i plasirane iz određenih interesa. Dakle, posmatram putovanje kao najneposredniji način za upoznavanje sveta, na osnovu koga se onda već mogu donositi informisani stavovi.

Uroš: Takođe, vidimo putovanje kao sredstvo oneobičavanja, jer na taj način možemo nekim temama, koje inače ne bi bile zanimljive većini, da ipak dopremo do šire publike kroz podlogu putovanja. Svi vole putovanja. Ona su mogućnost da učinimo zanimljivom priču o savremenim migracijama  ili pak o eksploataciji, o zemljama trećeg sveta i vezama Balkana i Afrike. Sve što, ako bi se samo o tome govorilo, ne bi verovatno stvorilo publiku koju stvori onda kada se govori o tome u kontekstu putovanja. 

Krajem 2009. i početkom 2010. ste smelo istraživali Afriku, praveći plan putovanja u hodu i prema mogućnostima viznog režima. Tom prilikom pisali ste on-line putnički dnevnik na vašem sajtu udruženja, pod nazivom „Povratak u Afriku“, vodeći se time da su koreni čovečanstva u Africi. Međutim, štampana verzija vaših dogodovština je osvanula pod nazivom „Bantustan“. Kako je od jednog poletnog oslovljavanja misije došlo do takvog naslova, sa pomalo negativnim aluzijama? Da li je to možda potreba za angažovanjem publike? 

Lazar: Pa možda to i nije negativitet, zato što se ta ideja Bantustana ispituje iz više uglova u knjizi. Preispitujemo i pozivamo na preispitivanje granica ličnih mehurova u kojima živimo, tog svog Bantustana. Zanimamo se i suštinom kontakata: da li je kontakt moguć – ne samo između različitih kultura već i između različitih pojedinaca u okviru iste etničke skupine, između čoveka i njegovog života, između čoveka i sebe samog? I kakve su posledice koje taj kontakt može da izazove? U knjizi imamo jednako primere i pozitivnih i štetnih kontakata između kultura, ekonomija, ljudi… Da li je krajnji zaključak pozitivan ili negativan, ostavljamo čitaocima da razluče. Svakako kroz knjigu vodimo poseban dijalog i sa publikom.

Uroš: Možemo reći da je jedna od tema, možda i najvažnija, preispitivanje granica u svakom smislu. S jedne strane, postoji taj društveni kontekst – granice koje nam nameću države, politike, religije, a s druge strane, granice koje namećemo sami sebi, one lične. To bi Doris Lesing, južnoafrička književnica, nazvala „tamnicama koje smo stvorili, da u njima živimo.“ Mislim da je suština u ispitivanju i problematizovanju, a ne u donošenju zaključaka. Veoma se klonim krajnosti i površnih stavova, tipa “ne treba granice da postoje“ – pa, osete se ogromne mentalitetske razlike. Ali stvar je u tome što između tih mentalitetskih prostora ne postoje jasne granice, nego su češće u pitanju nekakvi prepleti, nekakvi valeri boja. Ja zamišljam svet više kao akvarel nego kao mozaik.

Afrika (1)

Tri meseca ste bili hodočasnici po afričkim putevima, u potrazi za onim što ste u detinjstvu slušali i u šta ste verovali u vezi sa tim kontinentom. Da li ste u Africi tom prilikom bili lutalice ili povratnici? 

Uroš: Rekao bih: i jedno i drugo. Mislim da se čovek ne može vratiti, a da ne luta istovremeno. Činjenica i naučni koncenzus, da su svi ljudi nastali u Africi i da su pre manje od 100.000 godina iselili iz Afrike, ono je što je nama zaokružilo motivaciju da uopšte pođemo u Afriku. Čitav ovaj svet je nastao tim putovanjima i seobama.

Lazar: I te seobe i dalje traju. 

Knjiga je pisana iz tri vizure, stvarana od strane tri koautora. Kolika je olakšica kad jedno delo piše više ljudi, a koliko to može da bude nezgodna situacija – pogotovo po pitanju nivelacije individualnih stilova i praćenja koherentnosti ideje? 

Lazar: Nismo se previše trudili da usaglašavamo stilove, čak nam je i zanimljivo da stilovi ostanu različiti i prepoznatljivi. Najteže je bilo, zapravo, idejno to uobličiti, da se ispovesti tri autora isprepliću međusobno na logičan način i da grade priču.

Uroš: Knjiga je napisana tako da se može čitati na nekoliko načina. Osim linearnog, može se čitati i kartografski (gledanjem mape i biranjem priča i autora), i pomoću interneta (preko linkova, geografskih koordinata i QR kodova). Knjiga je u metaforičnom smislu – klikabilna. Mislim da je veći izazov od preplitanja naših glasova, koji su poput orkestra, a često i poput kakofonije, bio izazov pretvaranja faktografije u priču. Najteža je bila obrada dokumentovanog materijala i povezivanje u jednu suvislu celinu svih tih doživljaja, podataka, sudbina i onoga što smo pročitali o Africi, i na to nam je otišlo skoro pet godina. 

Spojili ste nekoliko formi lingvističke komunikacije u knjizi. Sa čitaocima opštite kroz simbole, mape, crteže, četove, intimna pisma, dnevničke zapise, reklamne natpise, brze dijaloge i košmarne monologe. Lično, u nekim segmentima me vaše pisanje podseća na pisanje Milorada Pavića. Koja forma vam je najlakša za izražavanje? 

Uroš: Ja bih se tu pozvao na Arta Špigelmana, autora jednog od najboljih stripova i velikog književnog dela „Mausa“, koji je rekao da nije znao ni da piše, ni da crta, pa je stoga počeo da pravi stripove, jer je u toj kombinaciji pokušao da izmisli medij za sebe, u kome bi umeo da se izražava. Tako smo i mi pokušali da napravimo novi jezik i novi medij kombinacijama, putem kojih pričamo jednu priču. Takođe, voleo bih da kažem da civilizacija u kojoj sada živimo predstavlja jednu digitalnu, interaktivnu i vizuelnu civilizaciju. U tom duhu smo želeli da putopis iskoristimo kao jedan poligon za eksperimentisanje sa onim šta bi knjiga sve mogla da bude, dakle sa potencijalima u književnosti danas. Plašili smo se da tradicionalna knjiga mora danas prosto iznova da se izmisli i da na neki način uključi sva sredstva izražavanja, kojima se danas ljudi služe. Ne možemo danas imati knjigu kakvu smo imali pre desetak godina, jer danas nije isti jezik – to je ono što ne znam da li je dovoljno osvešćeno. Mladi ljudi ne koriste iste reči za ekspresiju, već kad komentarišu nešto na socijalnim mrežama upotrebljavaju emotikone, simbole, fraze, fotografije,  koje nešto znače u njihovim krugovima, odražavaju neku emociju. Ni smajliji nisu novi. Vitgenštajn ima sjajne eseje, u kojima govori o tome da kada želimo nešto da izrazimo uživo, više se služimo izrazima lica i gestovima nego rečima, i to potkrepljuje crtanjem smajlija na tabli. Tako da to nije novo, nego nešto što odavno postoji kao ideja, samo što je danas prešlo u digitalni svet. Mi smo se veoma potrudili da jezik interneta integrišemo u ono što pričamo.

Lazar: Posebno ako se pogleda šta se danas čita i koliko se čita. U radu sa đacima primećujem da niko od mlađih generacija ne može da dovrši nijednu knjigu. Polje koncentracije im je toliko skraćeno, da jednostavno ne mogu da održe pažnju. Oni su navikli da budu bombardovani vrlo sočnim faktoidima na internetu. Misilm da je u percepciji čitanja veća razlika između naše generacije iz osamdesetih prošlog veka i ove najmlađe generacije, nego između nas i čoveka koji je živeo pre dvesta godina. Zato smo se trudili da nekako to inkorporiramo, da napravimo knjigu koja je modularna i u duhu vremena. Knjigu, koju mogu pročitati čak i ljudi koji ne vole knjige. 

U knjizi je primetna i fascinacija simbolima i potraga za srži stvari. Da li postoji neki simbol kojim bi zaokružili ono što je Afrika za vas sada? 

Lazar: To eksperimentisanje sa simbolima i jezicima jeste bitan deo knjige, ali ne znam da li se može jedan kontinent predstaviti jednim simbolom. U knjizi, jedna devojka kaže da Afrika ima oblik srca. To je bilo interesantno.

Uroš: Takvo svođenje je, između ostalog, i opasno. Posebno što smo u našoj svesti često skloni da Afriku doživljavamo kao jednu zemlju. Ne samo što nije jedna zemlja i ne samo što je pedeset i nešto država, nego je u pitanju milijardu svetova, milijardu svemira koji čini svaki stanovnik Afrike. Ima ih milijardu – to je sedmina čovečanstva. Ja se zaista ne bih usudio da sedminu čovečanstva svedem na jedan simbol. 

Afrika (2)

Na vašem putovanju portretisali ste razne inividue iz različitih predela, sa kojima ste stupali u interakciju. Da li je po vašem mišljenju u prikazivanju jednog naroda ili zajednice efektnije prikazati kolektiv ili kolektivni duh kroz individue? 

Uroš: Za početak, ja bih rekao da ne verujem u narode i mislim da su to sve socijalni inženjerinzi. Dakle, ako dovoljno dugo postoji neki centar moći koji okuplja ljude, oni će poverovati da su neki narod i tu će se stvoriti neki sistemi komunikacije.U onaj dominantni diskurs koji vlada o ideji naroda kao nekoj zajedničkoj celini koja deli poreklo i sve ostalo – ja ne verujem. Verujem u komunikaciju između pojedinaca i u zajednice koje pojedinci stvaraju. Ne verujem u krv i tlo, ne verujem u biološku vezanost naroda. Mi smo im prišli pojedinačno, a šta će se tu izvesti, kakav se kolektiv može stvoriti, to neka čitaoci zaključe sami. Ono što su sličnosti među tim ljudima, mislim da su najmanje definisane etničkom pripadnošću.

Lazar: Ono što mi nazivamo narodima, u Africi se naziva plemenima i tribalizmom. Jedan kenijski pisac je rekao da postoje samo dva plemena na svetu – to su moćni i nemoćni. Ja bih to mogao da kažem i za narode. 

U knjizi se susrećemo sa fiktivnim likovima iz vašeg detinjstva, kao što su Kikiriki i Ćerebećko. Na neki način i oni putuju sa vama kroz Afriku. Osim njih dajete čitav katalog najrazličitijih persona, koje ste upoznali, vrlo živo opisanih.Vi niste izmišljali poglavice, sufijske derviše, samohrane majke, skorojeviće i divne ljude koji umiru tragično – vi ste ih zaista i upoznali. Da li je teže preneti impresije o čoveku od krvi i mesa, pri tome ne okrnjiti njegovu egzistenciju ili stvoriti imaginarni lik, kome se mora udahnuti verodostojnost? 

Lazar: Ne bih rekao da smo mogli okrnjiti nekog od aktera, pre bih rekao da smo ih književno obradili. Pošto smo menjali imena, profesije, lokacije i sve lične podatke u knjizi, čisto da bismo sačuvali njihovu privatnost, teško je reći da li se ti ljudi sada mogu doživljavati kao oni ljudi od kojih su nastali književni likovi.

Uroš: Kikiriki je bio moj junak iz detinjstva. Mali supeheroj koji može da se pretvori u avion i odleti u Afriku.To je bio strip koji sam pravio pre nego što sam krenuo u osnovnu školu i nikada ga nisam završio. Kad sam, nakon završenog fakulteta, otišao na putovanje po Africi, setio sam se Kikirija, te blogom i ovom knjigom, završavam taj strip. Nisam siguran kako bih to opisao, ali možda je u pitanju oduševljenje koje je postojalo još u detinjstvu i koje se posle nastavilo i razvilo. Delom su i ove mape koje imamo u knjizi pokušaji da neki vizuelni jezik, koji nas je fascinirao u detinjstvu, iskoristimo da njime pričamo o dokumentovanim, stvarnim pa čak i strašnim stvarima, koje su se dešavale u Africi. Jednom kada su me pitali kako bih u dve reči opisao knjigu, rekao sam: „dokumentarni Tolkin“.

U knjizi dotičete i pojam vremena. Na jednom mestu Uroš ima reminiscencije na pročitani esej Džona Mbtija, u kome se predstavlja afrički tradicionalni odnos prema životu nasuprot zapadnom odnosu: “U zapadnim ili tehnološkim društvima, vreme je roba koja se mora korigovati, prodati i kupiti, ali u tradicionalnom afričkom životu,vreme treba stvoriti ili proizvesti. Čovek nije rob vremena; umesto toga, on “pravi “onoliko vremena koliko želi.“ Da li je doživljaj vremena, dok ste bili tamo, zaista bio drugačiji ? Da li ekvivalentno tome, sadašnjost kao pojam ima drugačiju konotaciju? 

Uroš: Ja bih se tu ogradio i rekao da se taj odnos prema vremenu vezuje samo za jedno pleme. Afrikanci na različite načine doživljavaju vreme, kao uostalom i mi ovde. No, postoje neki mentalitetski prostori u kojima preovladava opušteniji doživljaj vremena i vidno manje razmišljanja o budućnosti. Meni je to bilo zanimljivo i zapravo blisko. Pomislio sam da mi je to možda bliže nego ovaj surovo empirijski pristup merenja vremena, koji mi imamo na Zapadu, jer u suštini i mi sa Balkana smo deo zapadne kulture. I opet se hvatam za to „mi“, što je uvek opasno. Nije „mi“. „Mi“ je mit. Ono što nismo rekli u knjizi, a što je zanimljivo, jeste da postoje plemena koja ne mere vreme metrički, nego po značajnim događajima. Tako da će godina u kojoj se desilo pet ili šest značajnih događaja biti pet puta duža godina, nego ona u kojoj se desio jedan značajan događaj.

Lazar: A smatra se da je dan u kome se ništa ne desi- dan koji se nije ni dogodio,on se ni ne beleži. Njega kao da nije ni bilo.

Kroz knjigu se provlači motiv suvišnih ljudi koji ne pripadaju nigde i svugde su višak. To vidimo skoro u svakom poglavlju. 

Uroš: Motiv ničije zemlje je jako važan u knjizi. Mi njime otvaramo knjigu i to su prve reči: “Ničija zemlja.Trepnuvši farovima, autobus pređe granicu i stane.“ Po našem mišljenju, upravo to je jedna velika veza između Balkana i Afrike.Verovatno ceo treći svet povezuje ta „ničija zemlja“. Na Balkanu je to posebno zanimljivo, jer postoji duga vojno-krajinska nesvrstana tradicija nepripadanja, odnosno bivanja na civilizacijskog granici, na nekoj periferiji koja nikada nije bila potpuna periferija, već je uvek povezivala kulture – da li je to bila austrougarska ili osmanska, da li je to bila nesvrstana Jugoslavija, da li je to bilo nešto treće. Možda najjači identitet koji osećam ne bi toliko bio vezan ni za Balkan, ni za Srbiju, ni za Panoniju, koliko bi bio vezan za tu ničiju zemlju. To je ono što sam osetio i u Africi, taj ničije-zemljaški identitet. Možda su svi ljudi, koji su na nekakvim ničijim zemljama, zapravo jedna zajednica. Takvu zajednicu su u Keniji nazvali migronautima. To su bili oni ljudi koji nisu mogli da se vrate u Keniju nakon što su odbili pasoš, ali nisu mogli da odu ni u Britaniju ni u Indiju. Ceo jedan narod ljudi bez zemlje.

Afrika (3)

Ni vi sami niste bili najbolje prihvaćeni u nekim situacijama i suočavali ste se sa rasizmom i ksenofobijom. Svet se i dalje posmatra crno-belo i deli na bele i obojene. Niste direktno definisali prirodu zla, ali ste dali njegove obrise. Da li se u Africi, osim početka civilizacije, dešava i njen krah? 

Lazar: Ja bih rekao da je u Africi to samo vidljivije i više pred očima. U nekom evropskom i zapadnom duhu je da se takve stvari stalno sklanjaju sa očiju, da sve što je ružno i uznemiravajuće udaljimo, da ga ne vidimo. To je stav: “Nećemo rešavati problem i nepravdu, nego ćemo ga ukloniti iz vidokruga“.

Uroš: Krah čovečanstva i nije tako strašan, jer se mora proći kroz njega, da bi se uopšte došlo do ideje čovečanstva. Suočavanje sa svetom i suočavanje sa svim strašnim stvarima u svetu, nekako ide u paru sa suočavanjem sa svim lepim stvarima u svetu. Da bismo stvorili neki doživljaj zajedništva svih ljudi, moramo proći baš kroz taj krah čovečanstva i steći svest o svetu. Afrika je, u odnosu na zapadni svet, naličje sveta. Na neki način je i taj naš put bio spuštanje u naličje sveta, spuštanje u jedan vrlo stvarni sadašnji Had sveta. I onda kroz to i kroz gledanje toga, kada čovek vidi sve te mane i sve te probleme, nekako je u stanju da ovaj svet više voli. Kao i sa osobama – nekog čoveka da bismo zavoleli, prvo moramo zavoleti sve mane, neuroticizme, probleme, strahove, idiosinkraziju, gluposti… Moramo proputovati sa tom osobom, zamrzeti je – kao i mi što smo se međusobno na putovanju zamrzeli i razišli, a onda, negde pri kraju, i pomirili. Tako možda i sa celim svetom treba raditi.Treba se katapultirati u taj svet i dozvoliti mu da te šamara, udara, boksuje, ljubi i ponovo šamara i tek na kraju, ako uopšte ima kraja, kroz taj proces doći do jedne mnogo temeljnije ljubavi, koju čovek može da oseća prema drugim ljudima i prema svetu.

Knjiga počinje i završava se sa jednom paprikom. Ona je ujedno i motiv uskrsnuća. 

Uroš: To je štos, koji koristimo u knjizi, da bi se posle pretvorio u motiv. Krećemo od jedne infantilne fore – da „idemo u Afriku, da sadimo banatsku papriku“, ali kao što znamo u toj pesmi, ta paprika je „fina ali ljuta“. I ta je ljutina, to žeženje, zastupljeno kroz celu knjigu. Na kraju, ostaje to seme da se zaseje. Čitaocima ostavljamo da vide šta se sa tim semenom desilo, ali bih rekao da je to seme paprike, koje je ponešeno da se zasadi, jedno od važnijih likova u knjizi. 

Primetna je izuzetna metatekstualnost u vašoj knjizi. Pored dosta citata iz svetske beletristike, često refrenično koristite delove iz „Afrike“ Rastka Petrovića i „Tanzanije“ Džulijusa Njerere. Oni su kao mantra – neki idealni opisi Afrike, koje ste možda priželjkivali na putu. Koja književna dela lokalnih autora, za koje ste saznali tokom putovanja, biste izdvojili kao otkrovenja? 

Lazar: Otkrili smo dosta novih autora i pominjemo ih kroz knjigu, čak citiramo i njihovu poeziju. Zapravo smo sve vreme teglili neke knjige i čitali ih usput. Onda ih poklanjali domaćinima i kupovali nove knjige na buvljacima. Neke smo čitali i pre i usput i posle, tako da više ne znam, sve se to sad smešalo u jednu opštu sliku, u jedan opšti utisak.

Uroš: Postoji još jedan aspekt tog metatekstualnog pristupa, a to je nešto što bih nazvao DATA LITERATURE. Pošto se profesionalno bavim vizualizacijom podataka: kako se podaci čitaju, analiziraju, kako se vrši statistička i informatička analiza, kako se onda crtaju grafikoni i kako se izvlače poente i od toga pričaju priče – bilo je jako zanimljivo na koji način sve te fakte obraditi u knjizi i na razne načine prikazati. Tu se oslanjamo na „faction“ tradiciju, na nešto što se zasniva i na faktima i na fikciji.Uklapanje fakata u priču, kako se od činjenica prave priče – te je tu jedan od pristupa, svakako, umetanje citata. Ali on nije i jedini. Koristimo razne tehnike i igramo se sa njima: rima, ponavljanje, reminiscencije, odjek. Što smo duže u Africi, što duže slušamo Afrikance, to više vezujemo njihove rečenice u naše razmišljanje i kako knjiga odmiče, tako oni sve više ulaze u nas i mi postajemo oni, da se tako izrazim. 

Uglavnom, svi ljudi tragaju za estetski prijatnim ugođajima. Koji su afrički estetski aduti, koje ste spoznali? 

Uroš: Ne znam koliko bi se to moglo uklopiti u estetiku, ali izdvojio bih neposrednost. Neposrednost u čulima. Ljudi bi prilazili i dodirivali nas. Dodir je nešto sasvim normalno na ulicama tamo. To je nešto što je bilo jako prijatno i čega sam se setio tokom promocije knjige u Muzeju afričke umetnosti u Beogradu, kada su nam prišli afrički studenti koji studiraju u Beogradu i pričaju srpski. Kupili su našu knjigu, dodirivali nas i bili veoma nasmejani i srećni, kao da nas poznaju ceo život.

Enciklopedijski ste zabeležili čitav spektar kulturnih formi, sa kojima ste se susretali, skupljajući ponajpre individualna blaga. Koliko ima prostora za afirmaciju umetnika u zemljama u kojima ste se našli? 

Uroš: Ono što je nama bilo posebno zanimljivo, nije bila formalna umetnost, već ono što se pravi na ulici, ono što ljudi prave na licu mesta. U knjizi smo predstavili i crteže momka iz Ugande, koji je potpuno neobrazovan, i umetnički i šire, i koji živi u totalnoj nedođiji Ugande, ali voli da crta, da ostavlja linije na papiru. To što bi bila neka „autsajderska“ umetnost, svakako je zanimljivija stvar za nas. Ona se, naravno, ne afirmiše po definiciji, jer se ni ne percepira kao umetnost, ali je jedan vrlo ozbiljan kreativni izliv. Izuzetno mi je i oslikavanje matatua u Keniji. To je sjajan primer savremene umetnosti u Keniji. Koliko god da su ti kamioni opasni, koliko god da je to društveni problem, jer postoji ta kultura strašnog saobraćajnog nehata, tu kulja kreativnost. Oni oslikavaju kombije i svaki kombi mora biti drugačije oslikan, te tako stiče svoju ličnost. Kombiji koji su bolje oslikani, privlače više ljudi i ljudi zaista počinju da osećaju da umetnost živi u tim kombijima, na najširi mogući način, više nego u bilo kojoj galeriji. Hteli smo da hvatamo izlive kreativnosti koje ti ljudi ne doživljavaju kao umetnost, ali možda jesu. Ja ne želim da ih deklarišem, ali duboko u sebi verujem da je to ono što želim da umetnost bude.

Lazar: Zanimljiv je bio natpis u jednom kulturnom centru u Kongu: „Protiv nasilja i HIV-a borimo se kulturom, jer drugog oružja nemamo.“ 

U zemljama koje ste posetili ima li svesti o tradiciji i u kojoj meri komuniciraju sa njom? U knjizi vidimo da stanovništvo koje ste upoznali prati svetske trendove i brendove, te se u jednom afričkom plemenu mogu naći članovi u Puma majicama i ragbi dresovima, a na zidovima soba od vulkanita – posteri Romana Abramoviča. 

Uroš: Plašim se tih velikih reči, poput: književnosti, nauke, umetnosti, ljubavi, tradicije, jer se plašim da takve reči dosta generišu neke socijalne mistifikacije. Svaka tradicija je ponovno izmišljanje tradicije. Nisam siguran da postoji prava tradicija, rekao bih da je svako oseća drugačije.Ono što su afričke tradicionalne forme, kolonijalisti su uglavnom uništili i one danas opstaju kroz neku vrstu turističke propagande. Dakle, oni igraju svoje tradicionalne plesove, ne zbog svog ritualnog značaja nego zarad privlačenja turista, predstavljajući sebe divljijima nego što jesu.

Lazar:  Ili predrasuda, da je Afrika mesto gde su bitne ritualne maske. Mi nismo videli nijednu masku u Africi, osim na buvljaku za belce. Pri tome, te iste maske se prave u Kini. 

Vaša knjiga je specifična po mnogo čemu. Između ostalog, tiraži od hiljadu primeraka se rasprodaju za mesec dana. U periodu kada se većina izdavačkih kuća žali da propadaju zbog elektronskih knjiga, dok im patina krasi pakete ištancanih dela, a njima ističu prava, vi paradoksalno skidate vaše zabeleške sa interneta i slažete ih u verziju od korica i papira, a potražnja ne jenjava. Od kada je knjiga izašla, non-stop ste na promocijama. U čemu je tajna ovog fenomena? Kakav odziv ima vaša knjiga u zemljama regiona? Da li je situacija takva, zato što ste vi prvo našli publiku, pa se tek onda odlučili za štampu? 

Bantustan, samizdat, 2015.

Bantustan, samizdat, 2015.

Uroš: Iskreno, odziv je zapanjujuće i neočekivano dobar. Nas je država odbila na svim konkursima i zato smo se oslonili na našu zajednicu, oslonili smo se na Klub putnika, koji smo gradili na internetu. To nije tržište i to je jako važno naglasiti, već zajednica koja je nama bila spremna da da novac nekoliko meseci unapred i da svojim malim donacijama pomogne da se knjiga uopšte odštampa. Imali su svest o tome da ćemo mi uraditi nešto, za šta su oni zainteresovani i što smatraju dobrim, te su nam pomogli. To interesovanje se pokazalo i da je veće nego što smo mi mislili.Četvrtinu knjiga smo prodali u Hrvatskoj, osamdeset knjiga je otišlo samo u Sarajevu, dosta je otputovalo po raznim gradovima Srbije. Mi smo lično odlazili u mnoge gradove i trudili se da knjigu učinimo dostupnom. To je ono za šta se borimo, učiniti stvari koje se prave – dostupne ljudima, koji inače nisu navikli da dolaze u dodir sa knjigom i autorima, na takav način. Presrećni smo, jer stav koji imaju ljudi koji se bave „vrhunskom umetnošću “ je: „Elitna kultura nema publiku“ , a da se pri tome ni ne trude oko te publike i nisu svesni njenog značaja. Nije dovoljno da država nešto subvencionira, nije dovoljno što na njihove izložbe dolaze samo njihovi prijatelji, jer to onda sve funkcioniše u jednom malom balonu i nema snagu emancipacije. Ja iskreno ne verujem da umetnost treba da bude pamfletska ili propagandna i da je njena primarna funkcija da menja svet, ali duboko verujem da ne sme da ne bude emancipatorska. Mi smo u početku mislili da ne možemo da uradimo ništa bez izdavača, knjižara i distributerskih kanala, a onda smo shvatili da je sve to beznačajnije nego što se misli. Ispostavilo se da je naš sajt, koji je jedino što imamo, mnogo bolji kanal za komunikaciju sa ljudima i zajednicom. Na sajtu i književnim promocijama, više se razgovara o knjizi, nego što se to dešava u knjižarama. Mi smo počeli od interneta, ali smo onda taj internet pretočili u štampanu knjigu, jer imamo fetišizam knjige.Volimo knjigu kao predmet i volimo miris knjige. Čim je knjiga izašla iz štampe, ja sam morao da je mirišem jako dugo, jer knjiga koja ne miriše dobro – nije dobra knjiga. Važno je da postoji knjiga kao medij, jer je ona prosto prelepa. Ništa digitalno nije toliko lepo kao knjiga. 

Na koje sve načine može da se nabavi vaša knjiga?

 Lazar: Knjiga se može nabaviti na književnim druženjima ili preko našeg sajta.

 

                                                                                                          (pitanja: Ajra)
                                                                  Slike su uz saglasnost autora preuzete iz arhive Kluba putnika.